Život je pred tobom

10.03.07 Danas

Miris smrti dominira u završnoj sceni romana Život je pred tobom Romena Garija (Mono&Manjana, 2007, u prevodu Nataše Poznić). Ova je knjiga neobičnog šarma, o napuštenom dečaku po imenu Momo, i njegovoj surogat "majci" gospođi Rozi, Jevrejki koja tog arapskog mališana podiže u svom multikulturnom ćumezu na šestom spratu bez lifta u siromašnoj četvrti Pariza, uz još desetak mališana, sinova prostitutki. Na pragu puberteta, Momo saopštava čitaocu u prvom licu svoja viđenja obskurnog života na rubu polusveta, krivih i bez krivice. Života koji on iz prikrajka posmatra (ne bi li jednom u njega osmelivši se i kročio) svojim prekrupnim očima. "Kad su ljudi nesrećni, oči se uvećavaju i postaju izražajnije nego inače", jedan je od mnogobrojnih gampizama ovog malog filozofa-egzistencijaliste. Koji svoju priču izgovara od prve do poslednje strane, sav opčinjen, kao u jednom dahu.
Onaj ko je čitao Haroldov kraj Dž. T. Liroja (Rad, 2006), uočiće sličnost atmosfere, miljea, autentične "treš" situacije, uprkos vremenskoj distanci (Haroldov kraj 2004, Garijev roman 1975) u nastanku ova dva romana. Zanimljivo je da su oba dela ispripovedana tonom naoko ravnodušnog, a podjednako bolno iskrenog ispovedanja, o odrastanju u otuđenom svetu devijantnih ponašanja i emotivnih ožiljaka

Pisac koji piše knjigu o majci i piscu koji piše knjigu o majci i piscu... Fransoa Vejergans

o kojima psihologija ispisuje tomove dijagnoza. I da je oko obe knjige objavljene pod lažnim imenom odmah nastupila fama. Psudonim Romena Garija, koji je potpisavši ovo delo kao Emil Ažar tim trikom uspeo jedini od pisaca da se dokopa i drugog Gonkura, podjednako je zanimljiv kao bekstvo ka nekom poželjnom identitetu, kao što je to u slučaju Liroja, godinama uspešno radila i prava autorka Haroldovog kraja Laura Albert. Čak su oba autora imala i svoje prerušene dvojnike koji su pojavljujući se u javnosti umesto pravih, podgrevajući mistifikacije o piscu, predstavljali svesno ili ne, izvanredan marketing samom delu.Traumatična Momova iskustva ublažuju se nizovima životnih šok-terapija, u okruženju sveopšteg nasilja i fiksanja, kroz neprestane igre žmurki s policijom, "humanitarnim "krađama radi preživljavanja, više no naoko ravnodušnim, a opet brižnim svemajčinskim patronatom gospođe Roze. Čije lagano svenuće dečak, poput neke bolničke mašine za praćenje vitalnih organa, iz minuta u minut prati, njenu sve češću amneziju doživljava i krsti, nimalo slučajnim lapsusom, kao svojevrsnu "amnestiju". Ako je, pak, za "treće doba" zaborav najbolji lek, za prvo doba detinjstva i adolescencije, to je imaginacija. Erotski snovi o tigrici, klovnovske maske, filmske i sve druge iluzije - deo su najstvarnije zbilje protagoniste. Ono čega nema, lepše izgleda no stvarno, ako se valjano domašta. Zato je Momov najbolji drug jedan stari kišobran po imenu Artur, odeven od glave do pete, ali bez crta lica. Ne samo zbog muhamedanske vere koja zabranjuje da se ovaploćenjima svetaca daje ljudski lik...
I zato, da bi prigušio sveopšti smrad, Momo koristi najdrevnije tehnike iluzije - parfeme, i šminke, kojima pokušava da oživi i zataška samu smrt.
I ta bukvalna "umetnost" življenja, jedina je alternativa veštačkim rajevima užitka u drogi i seksu. Kaže Momo: "Da bi se čovek bockao, treba istinski tražiti sreću, a samo kraljevi i budale imaju slične ideje... nije mi mnogo stalo da budem srećan. Više volim život. Sreća, to je jedno lepo đubre koje treba naučiti šta je život. Nismo na istoj strani, sreća i ja, nemam šta tu da tražim". U svetu s druge strane sreće, smrt je normalno bekstvo, azil od života. Dobri ljudi su sumnjivi. One s manama i dosijeima, lakše je razumeti, opravdati, zavoleti. Čak i oca koga Momo upoznaje posthumno...
Uprkos svemu, ova knjiga Romena Garija, jeste knjiga vedrine. Šarm detinjeg naivno-prevejanog gledišta, upotpunjuje i blagotvorna sveprisutnost "mama" Roze, u večitom dremežu. Ovu Jevrejku, čiju je mladost obeležila samrtna pretnja holokausta a potom bavljenje najstarijim zanatom, lako zamišljamo u liku njene filmske dublerke, Simon Sinjore, (koja je za tu ulogu u ekranizovanoj verziji Života pred tobom, 1978. dobila i jednog Cezara).
Prošlogodišnji tragični sukobi muslimanske mladeži iz predgrađa Pariza i policije, naglo su aktuelizovali i ovaj roman Romena Garija, za koji je autor, pod pseudonimom Alžirca Emila Ažara dobio Gonkurovu nagradu pre tri decenije. Stilskoj dinamici ove priče umnogome je kumovala filmska karijera Romena Garija (1914-1980). Poreklom Litvanac (Roman Kacev), svojoj drugoj domovini služio je koliko "mačem" tokom Drugog svetskog rata toliko i perom i kamerom. Uz tridesetak romana, ostavio je i više impozantnih rediteljskih filmskih dela. Spomenimo samo režiju filma Najduži dan i Ubij!. Romen Gari izvršio je samoubistvo 1980, godinu dana posle samoubistva žene od koje se deceniju ranije razveo, poznate filmske dive Džin Siberg (Dobar dan tugo).
Gonkurom je ovenčan i roman Tri dana kod majke (Laguna, 2006, prevod Anđa Petrović), još jednog francuskog pisca "zrele generacije", belgijskog porekla, Fransoa Vejergansa (1941), koji je ovo prestižno literarno priznanje dobio 2005. Zanimljivo je da je i Vejergans, osim što je emigrant, kao i Gari, takođe filmski stvaralac. A sudeći po sličnosti jednog od glavnih motiva ove priče o složenom odnosu sina i majke, David Albahari bi, da je Francuz, odavno bio ovenčan Gonkurom.
Moguće je, teorijski, da je Vejergans čitao neke od romana Davida Albaharija, ne samo Mamac nego i Kratku knjigu ili neke priče, ali više smo skloni da poverujemo u daleke sličnosti izazvane zajedničkim literarnim senzibilitetom. Vejergans sve vreme povezuje patetični siže o ostarelom junaku koji je raspet između osećanja dužnosti, ljubavi i mnogo složenijeg ambivalentnog, ponekad, odnosa prema roditeljki, sa njegovim pomalo humornim sumiranjem svog prošlog života, ljubavi i neuspeha i njegovim pomalo komičnim pokušajima da o svemu tome napiše i pokoji roman.
Najpre onaj egzotični, o vulkanima, a kad to ne može, ono bar nešto mnogo bliskije - roman pod nazivom Tri dana kod majke. Koji govori o piscu nalik njemu samom, koji, gle čuda, takođe piše knjigu o piscu koji piše knjigu o svojoj majci i piscu koji piše knjigu o svojoj majci i piscu ... i tako dok vam se ne zavrti u glavi, ili ne pogubite vezu sa početnom niti. A sve začinjeno blagom dozom parodiranja stila književne klasike.
Kad prebrodi te postmoderne scile i haribde u šestom poglavlju, čitalac oseti pravo olakšanje dokopavši se sigurne obale početne "normalne" priče.
Uprkos ovim malim neujednačenostima i skokovima, knjigu Fransoa Vejergansa sublimiše prefinjen, diskretan humor, spasonosan i u životu i u suočenju s mogućim krajem. Taj ležerni, dobrim delom autoironični stav, uostalom glavni je šarm mnogih modernih antiherojskih junaka - intelektualaca, poniklih iz Vudi Alenovog "šinjela".
Sveprisutna dominantna i pomalo agresivna figura jake majke, predstavlja dobar reper i tačku oslonca ponekad slabićkim, trapavim i finansijski-suicidalnim potezima i lutanjima junaka. Majčinsko krilo, i u ovoj gonkurovskoj priči, vraća nadu u pomalo zaboravljene i prezrene vrednosti porodice i odnosa roditelja i dece, u bliskost koja postoji i kada se ne podgreva neprestanim fizičkim kontaktima i patronatom starijih nad svojom velikom, ostarelom decom.Što život odmiče, antagonizmi i velika očekivanja u tom odnosu sve su manji. Ostarela junakova mama, posle jedne nezgode koja ju je danima prikovala za postelju, priželjkuje da ponovo lažira sličnu nesreću ne bi li njeno šestoro dece ponovo odjednom dojurilo da je posete. "Onda bismo izašli iz bolnice i otišli zajedno na večeru u neki dobar restoran."
A šta bi sin želeo? "Ne bi trebalo da umrem pre nje, ali ne želim ni da ona umre pre mene."
U odsustvu prezauzetih sinova i kćeri, majkama ostaju, za utehu, knjige. Recimo, Tri dana kod majke.

Vesna Roganović