Život onih koji ostaju

S.-ove smrti Mateo otkriva da se osobe poput njega, rođaci ili partneri samoubica, nazivaju preživelima. I tako se zaista i oseća: kao glavni junak nekog retkog događaja, neke perverzno jedinstvene boli. Bes, kajanje, osećaj krivice, izgubljenost: njegova bol je lavirint, neprekidna potraga za odgovorom zašto je to učinio, za nekakvim redom ili čak trenutkom predaha. Kako bi pronašao mir, pokušaće sve: sreće se s psihijatrima, pranoterapeutima, čak i s jednom vidovnjakinjom. U međuvremenu, kao što je to činio još kao dečak, traži utehu u knjigama i muzici. Ali ni u njima ne pronalazi ništa o svojoj situaciji, nikoga ko bi mogao da ga razume.

Polako počinje da se priseća svoje priče sa S.-om, ljubavi nastale gotovo iz izazova između dvojice muškaraca u svemu različitih, i bez srama beleži sećanja i osećanja. Zbog toga danas objavljuje ovu knjigu – zato što je tada njemu bilo potrebno da pročita knjigu o životu onih koji ostaju. Postoji pak još jedan razlog: „U meni žive dve duše”, piše, „čovek i pisac.” Čovek želi da se spase, pisac želi da se zagleda u ponor. Pisac koji živi u Mateu dvadeset godina je čekao distancu s koje će pričati o tom ponoru. I kada uspostavi ravnotežu, odatle, iz tog čudesnog položaja, piše ove reči koje, iako su sasvim trezvene, iz njega izbijaju sa snagom i prirodnošću neodložne potrebe. Ono što polažemo u ruke onoga koji čita je dar, tačno, ali dar kojiu sebi sadrži izuzetnu težinu. Pa ipak, svaka od ovih stranica sadrži klicu budućnosti, svedočanstvo o tome da čak i kad nas snađe neizreciva bol, književnost i dalje može da nas spase.