„Brojni primeri koji su u ovoj knjizi razmatrani, utvrdili su me, nažalost, u uverenju da naša književna kritika, kultura, pa i društvo, tonu u blato čisto ideoloških diskvalifikacija drugačijih umetničkih i teorijskih stanovišta, u aroganciju, nekulturu, a često i u zlo, te da nosioci takvih praksi pokazuju suštinsko nerazumevanje bića sopstvene književnosti, jezika, kulture i naroda.“
Slađa
Ilić nastavlja: „Neprestano nipodaštavanje koje deo naše „elite” pokazuje prema kulturi i tradiciji sopstvenog naroda – pri čemu se neretko osporava i ono najbolje u njima – pokazatelj dubokih grupnih, pa i ličnih, frustracija i neostvarenih aspiracija koje se tiču zaposedanja statusnih položaja s kojih bi se moglo celokupnom srpskom društvu diktirati šta sme da misli, koga mora da čita i u šta ima da veruje, a piscima o čemu treba da pišu.
Šta je zlo u književnosti – danas?
„Takav tretman sopstvene kulture i naroda, koji podrazumeva neprestano prebacivanje zbog „sporog” prihvatanja nadnacionalnih identiteta i „evroatlantskih” vrednosti, dolazi od suštinskog nerazumevanja i bagatelisanja kardinalnih istorijskih, književnih i kulturnih činjenica, kao što su: viševekovna borba za oslobođenje od jedne šerijatsko-diskriminatorske imperije, koja je sistematski, privredno i kulturno, satirala naš narod; epska borba u Velikom ratu protiv druge imperije, koja je bila navodni nosilac „europske uljudbe”, a već druge godine rata zabranila u okupiranoj Srbiji ćirilicu i počinila neviđene zločine po Mačvi i Podrinju; herojska borba protiv treće imperije, takođe iz mitel-Europe, koja je za svakog svog vojnika streljala po stotinu srpskih đaka i planirala da čitav naš narod svede na ropsku radnu snagu za svoje latifundije i kompanije; strahovito stradanje u produženom genocidu, u kome su Jadovno, Jasenovac, Bljesak i Oluja usputne i logične stanice u ostvarenju demonskog plana o totalnom istrebljenju; zločinačko bombardovanje naše zemlje koje je, krajem 20. veka, izvršila četvrta imperija, uz okupaciju naše južne pokrajine od koje se želi napraviti nekakva čudovišna kvazidržava…
O lakejskoj svesti
Junaci nove knjige Slađane Ilić su svi oni dobro poznati ideološki komesari koji bi da određuju šta je dozvoljeno, a šta nije u savremenoj srpskoj književnosti. Oni mogu dolaziti sa strane, kao nemački biograf Ive Andrića, ali mogu biti i ovdašnji, kao članovi NIN-ovog žirija. Ono što je njima zajedničko jeste nipodaštavanje same srži srpske kulture zarad očuvanja ili sticanja političke moći. Drugim rečima, njihov cilj nije da doprinesu razvoju srpske kulture i književnosti već naprotiv, da srpsku kulturu trajno liše svih onih vrednosti koje osporavaju sadašnji kolonijalni status srpskog naroda u Evropi.
O onima koji taj program sprovode Slađana Ilić u svojoj knjizi Zlo u književnosti i kulturi opravdano zaključuje da su ljudi lakejske sveti. „Nipodaštavati takav narod, narod s takvom istorijskom sudbinom, ali i s takvom kulturom, znači biti na poziciji hegelovske lakejske svesti, za koju nema heroja ne zato što nema junačkih dela, već zato što lakej o svemu sudi samo po sopstvenom lakejstvu i po sopstvenoj duhovnoj niskosti.“
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Književna kritika
Ostali naslovi iz oblasti: Istorija i teorija književnosti
Izdavač: Catena Mundi; 2021; Tvrd povez; ćirilica; 22 cm; 238 str.; 978-86-6343-147-8;
