Zluradost : šadenfrojde: tamna strana ljudske prirode

iko god bilo prirodno osećati šadenfrojde, tj. zluradost, većina nas nije sasvim sigurna da treba da je osećamo, ili bar da priznamo da je osećamo. Knjiga obiluje navođenjem i tumačenjem brojnih primera otvorene i prikrivene zluradosti u savremenom društvu - u politici, sportu, zabavi, religiji, kao i u rijaliti programima. Veoma slikovito i detaljno autor je sve pojavne oblike zluradosti objasnio na primerima sudbina Tajgera Vudsa, Salijerija, Hitlera, Linkolna, Vizentala, Marije Stjuart...
U osnovi zluradosti leži način na koji se upoređujemo sa drugima, jer su društvena poređenja važna građa za samoprocenjivanje i za emocije isprepletene sa tim zaključcima.

DA LI ŽIVIMO U DOBA EPIDEMIJE ZLURADOSTI?

Kakvu dobit imaju zluradi? i zašto neko uiživa u našoj patnji?
Kakav je odnos pravde i zluradosti?
Da li postoje zaslužene ljudske nesreće?
O zluradosti u književnosti, sportu, politici, zabavi, religiji...
Ma koliko se trudili da nemamo neprijatelje, njih je nemoguće izbeći. Odlična knjiga o prepoznavanju i razumevanju zluradosti - pouzdanog znaka neprijateljstva.
Dr Zoran Milivojević, psihoterapeut,
autor knjige EmocijeSalijerijeva lična uvreda i osveta koja je usledila
Film Amadeus, kao što sam već pomenuo, sadrži dobar primer te napetosti između osećanja nepravde, što je često deo zavisti, i društvene osude takođe povezane s tom emocijom.33 Salijeri, ugledni dvorski kompozitor, zavidi mladom i čudesno talentovanom Mocartu. Međutim, on neće u potpunosti da prizna svoju zavist i na Mocartov talenat gleda kao na nepravdu koju je počinio bog. Salijeri smatra da je Mocart nezreo, nedoličan i da ne zaslužuje taj muzički dar. Smetaju mu Mocartovi talenti i vređa ga i ljuti nepravda što je on, Salijeri, u stanju samo da prepozna Mocartov talenat ali ne i da ga oponaša. On je osujećeni zatočenik osrednjih sposobnosti. Može li da zaplače i poviče protiv te nepravde? Ne, zato što se razlike u sposobnostima ne smatraju nepravdom prema standardima njegove kulture. Sposobnost i talenat izvori su vrednosti. Stoga Salijeri krivi boga, koga smatra odgovornim što ljudima dodeljuje sposobnost i talenat. No zna da neće zavrediti saosećanje drugih ako otvoreno pokuša da iskaže tu nepravdu. Osim toga, i ne bi voleo da drugi pomisle da je zavidan jer bi to dodalo javnu sramotu njegovim frustracijama.

Salijeri, osrednji po vlastitoj proceni i procenama drugih, trpi brojna poniženja jer ga Mocart nadmaši u svakoj prilici, obično pred drugima, koji se smeju zajedno s Mocartom. U jednoj sceni Mocart nastupa improvizovano na raskošnom maskenbalu i oponaša stil čuvenih kompozitora. Salijeri, prerušen i neprepoznatljiv iza maske, nalazi se u masi i dovikuje da Mocart oponaša „Salijerija". Mocart počinje da ismeva Salijerija na oduševljenje ostatka publike, koja urla od smeha. Salijerijeva uvređenost se pokazuje kroz masku kad Mocart počne da glumi neandertalca dok namerno sporo svira njegovu kompoziciju. On bukvalno majmuniše Salijerija.
Sad već osvetoljubivi Salijeri zaklinje se da će potkopati Mocartovu karijeru i planira njegovu smrt. Uspeh oba ta nastojanja donosi mu snažnu zluradost. Odlučuje da glumi naklonost prema Mocartu i postaje mu tobožnji prijatelj i pristalica. Njegova prava osećanja neprijateljska su i osvetoljubiva, hrane se osećajem nepravde koju mi, gledaoci, lako prepoznajemo kao zavist. Nagovara Mocarta da ubaci deo baleta u operu Figarova ženidba, iako zna da će mu kralj Jozef II zameriti kad bude gledao uvodno izvođenje. Motri na Jozefovu reakciju dok ovaj gleda probu i sa zadovoljstvom očekuje Jozefovo neodobravanje. To se neće desiti, jer se Jozefu komad dopadne, što ruši Salijerijeve nade. Međutim, kasnije, tokom premijere cele opere, događa se „čudo". Iako Salijeri uviđa da je ta opera po kvalitetu veoma originalna, takođe zna da je opseg Jozefove pažnje kratak. U poslednjoj numeri Jozef jednom zevne, što je znak da će opera doživeti samo nekoliko izvođenja. Taj neuspeh je trijumf za Salijerija i on se osmehuje osmehom zadovoljne zluradosti. Kasnije kad Mocartov veličanstveni Don Đovani takođe doživi kratko prikazivanje, Salijeri ponovo likuje u sebi.
Naposletku se okreće ka ubistvu. „Pre nego što odem sa ovog sveta, smejaću ti se", zaklinje se u potaji, a čitavo biće mu je zatrovano zavišću i željom za osvetom. Mocart je već fizički oslabljen preteranim radom, nužnim zbog finansijske bede. Skriven iza maske, Salijeri posećuje Mocarta i nudi mu dodatni posao: da komponuje operu za njega, u nadi da će to odvesti Mocarta ka ranoj smrti usled fizičke iscrpljenosti i bolesti. Mocart prihvata ponudu i dok on radi, Salijeri motri na priželjkivane srećne znakove Mocartovog oslabljenog fizičkog stanja. Zadovoljan je kad ga vidi gotovo bunovnog dok diriguje uvodnom prikazivanju Čarobne frule. Ushićen je kad se Mocart sruši za klavirom. Odvodi Mocarta kući i postara se da ovaj nastavi da radi tako što mu se ponudi da mu beleži note dok ovaj komponuje. Zadovoljan je kad vidi da Mocartu ponestaje snage dok radi kako bi ispoštovao rok. Mocart uistinu umire od iscrpljenosti i bolesti ? opet, na Salijerijevu veliku radost.Ovo Salijerijevo iskustvo možda je neobično u određenim pogledima. On je zapravo svesniji svoje zavisti od drugih koji dođu u osvetoljubivo stanje pokrenuti potpuno potisnutom zavišću.34 Njegovu srdžbu je podstaklo to što ga je Mocart namerno ponizio. U svakodnevnim doživljajima zavisti retko se dešava da nas osoba kojoj zavidimo namerno ponizi; no, film ipak dramatizuje poruku da zavist može da dovede do ekstremnog konačnog cilja nastalog usled snažnih tenzija pobuđenih u zavidniku. Neprijatna poređenja se registruju u našem emocionalnom solarnom pleksusu. Menjanje postojećeg poretka obično je nerealno ? zbog čega je to osećanje toliko bolno. Nedostatak privilegije ostaje nepromenljiv i stalan, i stvara neprestanu potrebu da se nosimo sa inferiornošću, odvratnim neprijateljskim osećanjima i osujećujućom srdžbom zbog nepravičnog postupanja prema nama. Uglavnom zbog toga zavist može da se preobrati u skrivenu zlobu, koju više ne možemo nazvati zavišću.35 Kad se preobrati, događaji mogu lakše da krenu put opravdanog zadovoljstva ako osoba kojoj zavidimo pati, pa čak i put opravdavanih osvetoljubivih radnji koje će izazvati tu patnju, a uz nju i zadovoljstvo.
Takav način razmišljanja o zavisti iz svakidašnjeg prelazi u nešto zlokobno. Obična zavist često je dovoljno uznemiravajuća u svojim posledicama, ali Salijerijev primer govori nam da može da naginje ka nečemu ružnijem ? ka zluradosti pomešanoj sa zlobom i agresivnom namerom.
Važno je imati na umu neprijateljski moguće nasilan konačni cilj. To je razlika između smejanja naizgled bezazlenoj šali i spremnosti da radosno stojimo i gledamo dok drugi čovek pati ? ili, još gore, da mu lično naudimo. Društvene norme najčešće drže neprijateljska osećanja na odstojanju. Međutim, budući da zavist zna da bude tako ružno a opet i pravedno osećanje, i zato što njeno priznavanje preti zavidnikovom samopoštovanju, njeno preobraćenje u prijatniju emociju, recimo, čistu zlovolju ili srdžbu, čest je ishod. Kad se zavist preobrati i dobije drugačija obeležja, osoba koja zavidi više ne mora osujećeno i pasivno da iščekuje nesreću. Ta pasivnost tad može malo da predahne, čak i da ode na večni počinak. Sigurnija čestitost zamenjuje sram i pruža dozvolu za nešto aktivnije. Tad zavidnik može nešto da preduzme kako bi unesrećio onog kom zavidi.
Napredak od zabavljenosti tuđom nevoljom do priželjkivanja da se ona desi, i od njenog očekivanja do njenog izazivanja teško je objasniti s obzirom na komplikovane motive koji pokreću tu promenu. Mislim da nas zavist pokreće na način koji obmanjuje i nas same i ostale, i pritom stvara vlastite prilike, proizvodi vlastita pametna opravdanja, osnažena bolom te emocije i maskirana njenim novim obeležjima. To je zlo oko zavisti, koje seje toliki strah u većini kultura. Osoba kojoj se zavidi sad je vudu lutka, podložna napadima. Zato je Salijeriju mnogo lakše da uradi nešto protiv Mocarta jer svoje odluke smatra osvetom protiv nepravde.