Zoja

22.12.12 e-novine.com

Mira Otašević je pokazala da je u postmodernističkoj formi moguće progovoriti o užasima i biti „besprekorno nežan”, a opet izuzetno britak i oštar. Smirenja za duhove poput Zojinog nema, jedino je smrt može zaustaviti. Ovakvu heroinu davno nismo videli u ovdašnjoj književnosti i malo je reći da nam je nedostajala. O nedostatku takvih likova u životu ne vredi trošiti reči. Vreme je da stvarnost počne da imitira književnost
Jedan od najboljih romana protekle godine je „Zoja“ Mire Otašević (Geopoetika, 2012). Veliko je zadovoljstvo kad čovek ne očekujući previše, na preporuku otkrije knjigu o kojoj zaista vredi govoriti i o kojoj, uprkos njenim kvalitetima, verovatno neće biti previše govora u ovdašnjoj književnoj javnosti kojoj nekako, gotovo po pravilu, dobre knjige promaknu, a loše dugo ostanu u centru pažnje. Voleo bih da nisam u pravu i da će se ovaj neveliki narativ preporučiti žirijima budućih nagrada koje će počev od januara početi neštedimice da se dele simulirajući kulturu i književni život u zemlji u kojoj odista ni običnog života nema dovoljno. Ipak, vredi se nadati. Ako je prošle godine Tišmin izvanredni roman mogao da pobere lovorike, onda možda ima nade i za jedan narativ koji na najnežniji mogući način pljuje ovdašnjem establišmentu u lice i ne ustežući se progovara o zlu dvadesetog veka, počevši od Holokausta, a završavajući sa zverskom opsadom Sarajeva od strane srpskih snaga.
„Zoja“ je u stvari biografija mlade njujorške fotografkinje Zoje Klajn. Da odmah razjasnim, osoba takvog imena nije zabeležena u istoriji umetnosti. Ova fiktivna ličnost u stvari inspirisana je Dajanom Arbus, Vivijen Majer i drugim fotografkinjama i fotografima koji su svojim radom obeležili drugu polovinu dvadesetog stoleća, kako u domenu umetničke fotografije, tako i u polju fotonovinarstva, odnosno ratne fotografije. Odrastajući u Njujorku, u umetničkim krugovima uz Berenis Abot, Djunu Barns i dve fiktivne ličnosti, sestre Aleksandrom i Emili Vreman, pariskim Jevrejkama koje su izbegle u SAD pred nacistima, Zoja je izložena umetničkim uticajima dve najvažnije „kuhinje ideja“ u dvadesetom stoleću, ali i istoriji proganjanja različitosti na osnovu neodgovarajuće rasne pripadnosti i seksualne orijentacije. Tu je naravno i nezaobilazna Suzan Zontag, s kojom Zoja prijateljuje i u koju se, moguće, zaljubljuje.
Beležeći svojim fotografijama najpre život sa njujorških i pariskih ulica, a potom uranjajući, zahvaljujući misterioznom fotografu Krisu, srcem i dušom u umetničko politički čin koji neminovno vodi u vrtlog ratne fotografije, bivajući u Čileu, Argentini, Izraelu/Palestini i konačno u Sarajevu, Zoja svedoči o dvadesetom veku, shvatajući da privatno ni na koji način nije moguće odvojiti od javnog, kao i da prava i sreća pojedinca zavise od prava i sreće kolektiva, ma koliko to zvučalo neverovatno i nepojmljivo za naše neoliberalne uši. Roman, dakle, sumira ono što je Hobsbaum nazvao dobom ekstrema, vremenom u kojem je uloga pravih intelektualca i umetnika da budu na strani progonjenih i žrtava, bez obzira na veru, boju kože ili seksualnu orijentaciju.
Ipak, ovaj roman nije politički manifest, naprotiv. On je zaista narativ ispisan majstorskom ženskom rukom i ispresecan nizom odsustava. Naime, gotovo svako poglavlje počinje okvirom za fotografiju koje nema. Umesto slike stoji ekfrastički tekst, opis fotografije koju će čitaoci morati da potraže na nekom drugom mestu. Ova odsustva, ove ekfrastičke epifanije, izuzeća bartovskog studiuma imaju specifičnu funkciju u okviru narativa. Na neki način tekst koji bi trebalo da bude prekinut fotografijom, pravi pun značenjski krug i vraća se sam sebi u smislu da se reči nalaze umesto slike, čineći tako dvostruko udaljavanje, dvostruku igru raz-označavanja. Ova igra udaljavanja od označenog kroz promenu i povratak medijuma važna je jer uključuje čitaoca i skreće mu pažnju upravo na ova mesta tražeći od njega neku vrstu interaktivnosti, a od teksta čineći hipertekst.
Ali to nije sve. Uključivanje čitalaca od kojih se traži da, najčešće putem interneta, potraže fotografije o kojima je reč i dožive ih na drugačiji način od onog koji je projektovan tekstom, prekida se u trenutku kada se narativ spušta u grotlo opsade Sarajeva. Naime, fotografije u tom trenutku zaista postaju fotografije i teraju vas da neposredno osetite punctum, izlažu vas tom ubodu stranog u tkivo vaše narativom projektovane udobnosti, dok, pretpostavljam, čitate knjigu udobno zavaljeni u fotelji u toplom stanu. Tek tada se oseća i shvata zbog čega prethodnih fotografija nema, zbog čega su one svoje nametljivo odsustvo konačno nadomestile užasavajućim prisustvom. Kao u velikom finalu, tekst prestaje da bude bitan i po principu koji kaže da slike govore više od reči, fotografije vas/nas vraćaju na mesto zločina što nama, kojima je tekst prevashodno namenjen, nije uopšte strano – ni mesto, a još i manje zločin, bez obzira na kolektivno bežanje od suočavanja sa istinom.
Mešanjem faction i fiction - dokumenatarističke proze zasnovane na stvarnim istorijskim događajima i ličnostima i imaginativnog teksta - Mira Otašević je pokazala da je u postmodernističkoj formi moguće progovoriti o užasima i biti „besprekorno nežan”, a opet izuzetno britak i oštar. Smirenja za duhove poput Zojinog nema, jedino je smrt može zaustaviti. Ovakvu heroinu davno nismo videli u ovdašnjoj književnosti i malo je reći da nam je nedostajala. O nedostatku takvih likova u životu ne vredi trošiti reči. Vreme je da stvarnost počne da imitira književnost.

Vladimir Arsenić