Mira Otaševic, dramaturg, pisac, koscenarista, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U Igranom programu radi kao dramaturg od 1971., a kao urednik je radila na više nagradivanih drama i serija. Autor je više radio drama i brojnih pozorišnih kritika. U redakcijama književnih casopisa (Književnost, Književna rec, Književne novine) uredivala je pozorišnu rubriku. Takode je ucestvovala u radu više medjunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Prix Evropa 1989. i žirijem Prix Futura 1991., clan žirija Bitefa 1985. Autor je knjige multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i romana Magamal (1995).
05.05.06 NIN
Neredi i uvidi
Beket i jastog, Mira Otašević
Kada bi, nekim slučajem, bio u prilici da prelista ovu neobičnu omaž-knjigu, Samjuel Beket učinio bi to ni manje ni više nego kao stogodišnjak! Uobličavajući – sasvim u beketovskom maniru – svoje multižanrovsko i uz to intermedijalno štivo, u kojem se smenjuju pripovest, dijalog, esej, tumačenje, leksikon i foto-naracija, Mira Otašević imala je, čini se, sve vreme na umu “jan-kotovsku” zamisao o tome da je autor Godoa i Srećnih dana, više nego ikada i više od nekih drugih pisaca, ipak zapravo naš živahni savremenik.
Za razliku od Marinetija i Ničea, junaka njenih nedovoljno zapaženih kratkih romana (Magamal, 1994; Ničeova sestra, 1999), Otaševićkin fikcionalno-diskurzivni Beket nije, međutim, prevashodno figura ideološke subverzije i manipulacije, već upravo obratno: onaj koji veruje da “nema više priča”, naročito velikih, kako bi kazali nepopustljivi postmodernisti, pa otuda, za njega čak i “Bog je tek izgovor za dijalog”. U izvesnom smislu najavljujući u svojoj prozi i dramatici tzv. performativne prakse umetničke eksploatacije tela, kao i avangardnu tehniku “redi-mejd” upotrebe jezičkih klišea i obrazaca, glavni junak Beketa i jastoga najbliži je, u stvari, spekulativnom junaku Konstantinovićevog Beketa prijatelja (2000) kao onome koji nije razlikovao jezik i egzistenciju, doslovno živeći svoju okrutno i fascinantno doslednu umetnost.
Otaševićkin doprinos ovdašnjoj pijetetski nadahnutoj “beketologiji” može se, pri tome, označiti kao pokušaj fikcionalne nadogradnje onog ukrštanja biografije i bibliografije koje smo imali prilike da pratimo i u prijateljski posvećenoj esejističko-memoarskoj knjizi autora Bića i jezika. Pomenuti poriv očevidan je već u naslovu i početnom delu teksta, koji stapaju parafrazu jedne od prvih Beketovih priča, “Dante i jastog”, odnosno moguću fantazmu iz piščevog detinjstva sa završnim biografskim nagoveštajem Irčeve doživotne opsesije istim, “gastronomski” dvosmislenim i modernim mešanjem trivijalnosti i patosa. Kulinarski “recept” živo(tno)g bacanja u ključalu vodu kao skraćena metafora vlastitog i opšteljudskog udesa, beznadežno apsurdnog i bolnog u godoovski beskrajnom čekanju onoga što je svakom boljem zglavkaru s menija milošću dodeljeno u samo tridesetak sekundi – eto, sugeriše Mira Otašević, slike koja bi za nevolju možda mogla da posluži objedinjujućem razumevanju Beketovog gledanja na svet.
Manje–više eklektična u savesnom pribiranju i kombinovanju značajnih činjenica i interpretativnih uvida, ova čitalačke pažnje vredna knjiga svoj imaginativni vrhunac pronalazi u dramsko-dijaloškoj fantaziji “Avenija Favorit, Pariz” i “Hamovoj poslednjoj pripoveci”, tekstovima koji u duhu beketovski inspirisane fikcije razvijaju ovu ideju o zajedničkom “kuvanju” umetnosti i života u istom “ključalom loncu”. Pažljiv čitalac pronaći će u njima ceo niz aluzija, citata i komentara za upućene, kao i poneki intrigantan plemićki nagoveštaj, namenjen svojevrsnom kripto-tumačenju za posebno posvećene. Ne pokušavajući, sasvim smotreno, da sistematski raskrči i razbistri sav onaj nered i zbrku, koje je Godoov tvorac video kao lice sveta i postojanja, Beket i jastog Mire Otašević, s druge strane, na književno kultivisan i na momente nadahnut način još jednom posvedočuje da je prašina, o kojoj je sam pisac pesimistički govorio kao o jedinom rezultatu svog rada, zapravo najneobičnija i možda jedina zvezdana prašina koja je još moguća na poprištu takve nesvakidašnje književnosti.
Tihomir Brajović
