Zvezda mora

AMERIKANAC U INOSTRANSTVU:

Beleške o Londonu i Irskoj iz 1847.


G. GRANTLI DIKSON
novinar časopisa Njujork tajms


Komemorativno stoto izdanje
OGRANIČENOG TIRAŽA
REVIDIRANO, NECENZURISANO,
s brojnim novim dodacima



MONSTRUM

PREDGOVOR: u kome su ukratko iznesena sećanja
na ZVEZDU MORA: stanje njenih putnika kao i
zlo koje se među njima krije.


Po celu noć je šetao po palubi, od pramca do krme, od sumraka do svitanja, mršavi, hromi bogalj iz Konemare pogruženih ramena, u odeći boje pepela.
Mornari, stražari i svi koji bi se našli u blizini kormilarnice prekinuli bi načas svoje razgovore ili poslove da pogledaju kako se šunja kroz maglu i mrak; oprezno, potajno, uvek sam, vukući levo stopalo za sobom kao da izvlači sidro. Na glavi je nosio zgužvani polucilindar, a oko vrata i brade pocepanu maramu; pohabani šinjel bio mu je tako neverovatno prljav da je bilo nemoguće zamisliti da je ikada bio čist.
Kretao se s gotovo ceremonijalnom opreznošću i nekim čudnim ostacima dostojanstva: poput kralja iz priče koji prerušen šeta među podanicima. Ruke mu behu veoma dugačke, a oči sjajne kao igle. Često je delovao začuđeno ili zlokobno, kao da je u životu došao do onog stadijuma u kome su sva objašnjenja izlišna, ili mu se bar veoma približio.
Njegovo tužno lice beše unakaženo ožiljcima i ružnim mrljama koje su dodatno pogoršavali napadi histeričnog češanja. Uprkos sitnoj građi i neznatnoj težini, činilo se da sa sobom nosi neverovatno teško breme. Nije to bila samo posledica njegovog deformiteta – sakatog stopala okovanog drvenom klompom na kojoj je bilo urezano veliko slovo M – već i zbog njegove zloslutne opreznosti; večite bojažljivosti zlostavljanog deteta.
Bio je jedan od onih ljudi koji neodoljivo privlače tuđu pažnju upravo time što se trude da je izbegnu. Mornari bi često i nesvesno naslutili njegovo prisustvo i pre nego što bi ga ugledali. Počeli su čak da se zabavljaju kladeći se na to gde se, u određenom trenutku, nalazi. „Deset zvona“ značilo je da je kraj kaveza sa svinjama na desnoj strani broda. U jedanaest i četvrt bio je kod kazana s vodom, gde su siromašne žene iz treće klase gotovile ono malo hrane što su imale – ali već treće noći pošto su isplovili iz Liverpula, ove opklade su izgubile svaku draž. Šetao je brodom kao da izvodi neki ritual. Gore. Dole. Popreko. Nazad. Pramac. Leva strana. Krma. Desna strana. Pojavljivao se sa zvezdama, nestajao s prvim zracima sunca, i među noćnim žiteljima broda postao poznat po nadimku „Duh“.
Nikada nije razgovarao s mornarima. I druge putnike koji su takođe noću tumarali po brodu uporno je izbegavao. Čak ni posle ponoći, kada bi svi oni počeli da se obraćaju jedan drugome i kad bi na mračnoj, vlažnoj palubi Zvezde mora zavladala prisnost kakve danju gotovo nikad nije bilo, nije pričao ni sa kim. Noću su sve kapije bile širom otvorene; pravila ublažena ili sasvim zaboravljena. Naravno, demokratija koja je vladala u to gluvo doba bila je samo iluzija; budući da je tama skrivala status i uverenje, ili ih barem svodila na meru u kojoj su se mogli zanemariti. Što je, možda, predstavljalo samo odraz iskonske bespomoćnosti čoveka na morskoj pučini.
Brod je noću delovao nemoćno, kao škripava, porozna, neupotrebljiva smeša drveta, smole, eksera i nade, izgubljena na zlokobnom crnom morskom prostranstvu koje bi na najmanji povod moglo da podivlja. Ljudi su noću na palubi govorili tiho, kao da se plaše da bi mogli izazvati bes okeana. Ili bi zamišljali Zvezdu kao ogromnu, preopterećenu zver, čija se drvena rebra nadimaju kao da će svakoga časa pući; koju gospodar bičem tera u poslednji trk, polumrtvu crkotinu po kojoj mi, putnici, milimo kao paraziti. Ali to poređenje je neumesno, jer nismo baš svi bili paraziti. Oni koji jesu, nikad to ne bi priznali.
Ispod nas su se prostirale nepoznate dubine što se samo maštom mogu dočarati, ambisi i klisure nekog nepoznatog kontinenta; iznad, grobno crnilo noći. Vetar je besno zavijao s visina koje su čak i najskeptičniji mornari uvek nazivali „nebesima“. A talasi su udarali i razbijali se o naše utočište, poput otelovljenog vetra, živog i pokretnog, koji se podsmeva drskosti onih što se usudiše da mu krenu u susret. Pa ipak, među onima koji su noću tumarali palubom vladao je gotovo pobožan mir: što je more bilo nemirnije, što je kiša bila hladnija, to je veća složnost vladala među ljudima koji su ih zajedno podnosili. Admiral bi zastao da popriča sa zabrinutim poslužiteljem, izgladneli putnik iz potpalublja s plemićem koga muči nesanica. Jedne noći je jedan zatvorenik, neki pomamni ludak iz Golveja, izveden iz ćelije u svoju samotnu šetnju. Čak i on se tada uključio u to tiho, pospano ćaskanje i podelio čašicu ruma s metodističkim sveštenikom iz Lajm Ridžisa u Engleskoj, koji nikada ranije nije okusio rum i često je propovedao protiv njega. (Videli su ih kako zajedno kleče na krmenoj palubi i tiho pevaju „Priđite meni“.)
Tu, pod okriljem noći, sve je bilo moguće. Ali Duha ti neobični događaji nisu zanimali. Bio je imun na njih; poput grebena na nepreglednoj pučini koja ga okružuje. Kao Prometej u ritama, koji čeka proždrljive ptice. Stajao je kraj velikog jarbola posmatrajući Atlantski okean kao da čeka da se ovaj smrzne ili proključa u krvi.
Između prvog i drugog zvona većina noćnih šetača bi se povukla; mnogi od njih sami, ali poneki i zajedno, jer je pod toplim okriljem noći cvetala tolerancija; pošto se priroda i usamljenost udružuju u tami. Od tri sata ujutro do zore, paluba je ostajala gotovo sasvim pusta. Dizala se i spuštala. Naginjala. Ponirala. Čak su i životinje u svojim kavezima spavale: svinje i pilići, ovce i guske. Samo je jek zvona koje je odbrojavalo noćne sate remetio tihi i omamljujući šapat mora. Poneki mornar bi zapevao da odagna san: ili bi porazgovarao s drugom. Povremeno bi ispod palube dopiralo bezumno mrmljanje ludaka, koji je lajao kao ranjeni pas ili pretio da će drugom zatvoreniku prakljačom razbiti glavu. (U to vreme, sem njega tamo nije bilo drugog zatvorenika.) U mračnom prolazu između stražnjeg zida kormilarnice i podnožja brodskog dimnjaka povremeno bi se mogle nazreti senke nekog para. A taj čovek iz Konemare bi još uvek stajao zagledan u zlokobnu tamu, poput kipa na pramcu broda što prkosi mećavi, sve dok mreža snasti oko jarbola i jedara ne bi izronila iz mraka, crna naspram prvog rumenila zore.
U sam osvit trećega jutra, jedan mornar mu ponudi šolju kafe. Po licu, kaputu i obodu šešira hvatalo mu se inje. Nije uzeo kafu niti se zahvalio. „Siromašan je kao crkveni miš“, primeti prvi oficir kad on u tišini odšepa dalje.
Mornari su se ponekad pitali da li Duhov noćni ritual predstavlja nekakav verski obred ili neki bizarni vid pokore, kakvi su, pričalo se, tipični za irske katolike. Da li je to, možda, čin pokajanja zbog neoprostivog greha, ili molitva za iskupljenje duša koje gore u Čistilištu. Ti irski domoroci verovali su u neverovatne stvari, i mornari su znali da od njih mogu svašta da očekuju. Nemarnim i svakodnevnim tonom govorili su o čudesima; prikazanjima svetaca; kipovima koji krvare. Za njih je pakao bio isto toliko stvaran kao Liverpul, raj opipljiv kao ostrvo Menhetn. Molitve su im ličile na čarolije ili vudu bajalice. Možda je taj Duh bio nekakav svetac; jedan od njihovih gurua.
Čak je i među sopstvenim sunarodnicima izazivao čuđenje. Izbeglice bi ga čule kako otvara kapak i spušta se niz merdevine pri slaboj svetlosti sveća; raspuštene kose, vlažne odeće, očiju staklastih poput polumrtve skuše. Kada bi ga videli kako dolazi znali su da već sviće, ali on kao da je nosio sa sobom dah noćnog mraza. Tama ga je obavijala poput širokog ogrtača. Ako bi se u tom trenutku i čuo nekakav zvuk, što se često dešavalo u zoru – razgovor grupe ljudi, ženski glas koji zaneseno pevuši molitvu – njegov dolazak bi ga gotovo uvek prekinuo. Gledali su kako drhteći prolazi kroz kabinu, provlačeći se između korpi i zavežljaja, malaksao, mokar i prozebao, poput marionete kojoj je neko presekao konce. Svukao bi nakvašeni kaput s promrzlog tela, presavio ga u jastuk i bacio se na svoj ležaj da spava.
Šta god da se oko njega dešavalo, prespavao bi čitav dan. Neosetljiv na plač beba i patnje putnika, na svađe, suze, prepirke i smeh koji su sačinjavali život u potpalublju, na krike, psovke, jadikovke i tuče, ležao je na daskama kao leš. Po njemu su trčali miševi; nikada se nije ni pomerio; bubašvabe su mu se zavlačile u kragnu košulje. Deca su oko njega jurcala i povraćala, muškarci svirali violine, vikali i svađali se, žene se natezale oko svakog zalogaja hrane (jer je hrana bila jedina valuta u toj pomorskoj zemlji, a njena raspodela predmet žučnih rasprava). Iz dubine potpalublja dopiralo je ječanje bolesnika i poput molitve se uzdizalo s njihovih bednih ležajeva; bolesni i zdravi ležali su rame uz rame, a očajnički krici i dozivanja mešali se sa zujanjem bezbrojnih muva.
Red ispred jedina dva toaleta u potpalublju protezao se tačno pored poklopca sanduka na štrokavom podu, koji je Duh prećutno proglasio svojim ležajem. Jedan od njih je bio razbijen, a drugi prepunjen i začepljen; obe kabine su vrvele od pacova. Već u sedam sati ujutru vonj amonijaka, večno prisutan u potpalublju baš kao i hladnoća i krici, ispunio bi tu ploveću tamnicu snagom eksplozije. Taj smrad beše gotovo opipljiv; gotovo se mogao uhvatiti lepljivom šakom. Trula hrana, trulo meso, truli plod trulih creva uvlačio se u odeću, kosu, ruke; u čaše iz kojih se pilo i hleb koji se jeo. Miris duvana, izbljuvaka, ustajalog znoja, plesnjive odeće, prljavih pokrivača i jeftinog viskija.
Okrugli prozorčići koji su služili za ventilaciju otvarani su da bi se ublažio neizrecivi smrad truleži. Ali povetarac kao da ga je samo pojačavao, raznoseći ga u sve šupljine i prolaze. Dva puta nedeljno podove su prali slanom vodom, ali čak je i čista voda nosila vonj dijareje i morala se mešati sa sirćetom da bi se taj zadah mogao podneti. Zlokobni smrad širio se po celom potpalublju, mučno, gnusno, odvratno isparenje koje je štipalo oči i golicalo nozdrve. Ali ni ta zagušljiva mijazma smrti i očajanja nije bila dovoljno jaka da probudi Duha.
Takav je bio od samog početka putovanja. Tačno uoči podneva onoga dana kada smo isplovili iz Liverpula, jedna grupa ljudi na glavnoj palubi počela je da viče. Ugledali su jednu barkantinu kako se s juga približava obali Dablina. Njeno plemenito ime bilo je Vojvotkinja od Kenta. Taj brod je nosio posmrtne ostatke Danijela O’Konela, člana parlamenta – „Oslobodioca“ siromašnih irskih katolika – koji je tog avgusta umro u Đenovi – da budu sahranjeni u njegovoj domovini.* Kada su videli taj brod, kao da su videli njega samog; tako se bar moglo zaključiti po plačnim molitvama putnika. Ali, umesto da se pridruži molitvama za palog junaka, Duh čak nije ni izašao na palubu da to vidi. Heroj mu nije bio važniji od sna; kao ni njegov posvećeni brod.
U osam sati posada je podelila dnevno sledovanje: četvrt kilograma mornarskog dvopeka i litar vode za svaku odraslu osobu, i polovina tog obroka za dete. Prozivka je obavljena u devet i četvrt. Posmrtni ostaci onih koji su poumirali prethodne noći izneseni su iz potpalublja da tu čekaju sahranu. Ponekad bi i za usnulog Duha pomislili da je jedan od njih, pa su njegovi odrpani saputnici morali da ih spreče da i njega odnesu. Ležajevi od dasaka ubrzo su oprani. Pod je prebrisan vlažnim krpama. Ćebad je pokupljena i otkuvana u urinu, da se unište vaši.
Posle doručka, putnici iz potpalublja oblačili su se i izlazili na palubu. Tamo su šetali na čistom, svežem vazduhu, sedeli na klupama i moljakali hranu od mornara; kroz zaključanu kapiju s gvozdenim rešetkama posmatrali su nas, putnike prve klase, kako jedemo peciva i pijemo kafu pod svilenom tendom. Sirotinja je često žučno raspravljala o tome na koji način se pavlaka za bogataše održava u svežem stanju. Neki su smatrali da se to postiže na taj način što se u nju umuti jedna kap krvi.
Prvih dana vreme je strahovito sporo prolazilo. Na svoje zaprepašćenje, putnici su u Liverpulu čuli da će se brod, pre no što zaplovi Atlantikom, vratiti do Irske. Ovo je muškarce navelo na očajničko opijanje, koje je potom prouzrokovalo veliku kavgu. Većina putnika iz potpalublja rasprodala je celokupnu imovinu da bi mogli da kupe kartu do Liverpula. Mnogi su u tom nesrećnom gradu punom kriminala bili orobljeni ili prevarom lišeni novaca tako što im je u zamenu za njih data hrpa grubo odštampanih novčanica, za koje im rekoše da su američki dolari. Sada su ih vraćali u Dablin, odakle su pre dve-tri nedelje krenuli, pomireni – ili barem pokušavajući da se pomire – s tim da više nikada neće videti svoju otadžbinu.
Ali čak i ta sitna uteha bila im je uskraćena. Krenuli smo preko uzburkanog i ćudljivog irskog mora i zaustavili se u Kingstaunu radi snabdevanja; a zatim polako nastavili duž razuđene jugo-istočne obale prema gradiću Kvinstaun u okrugu Kork. (Ili ’Kobh’, kako se kaže na galskom jeziku.) Pogled s pučine na Viklou, na Veksford ili Voterford, za mnoge je predstavljao teško iskušenje, diranje u zagnojenu ranu. Jednog jektičavog kovača iz Banklodija videli su kako u blizini Forlorn Pointa skače s palube i na jedvite jade pokušava da se dokopa obale, trudeći se poslednjim snagama da se vrati u mesto gde ga čeka sigurna smrt.
U Kvinstaunu se ukrcalo još stotinu putnika, koji su bili u tako teškom stanju da su pored njih ostali delovali kraljevski. Video sam jednu stariju ženu, svu u ritama, koja se s mukom dovukla preko mostića na palubu samo da bi na njoj izdahnula. Njena deca preklinjala su kapetana da je ipak odveze u Ameriku. Nisu mogli da plate sahranu, niti da podnesu sramotu da joj telo bude izbačeno na obalu. Njen ostareli i oronuli muž ležao je na keju, isuviše bolestan i izgladneo da bi mogao da izdrži put, i sam tek nekoliko časova daleko od smrti. Nisu imali srca da mu taj prizor prirede kao poslednji koji će videti na ovome svetu.
Kapetan nije mogao da pristane na to. Premda je po prirodi bio saosećajan čovek, kveker, zakone i propise koji su ga obavezivali nije smeo da prekrši. Posle gotovo čitavog sata plakanja i preklinjanja, smišljeno je i pažljivo razrađeno kompromisno rešenje. Ženino telo umotano je u kapetanovo ćebe, a zatim sklonjeno do isplovljavanja iz luke, nakon čega je diskretno spušteno u vodu. Članovi njene porodice morali su to sami da učine. Nijedan mornar nije smeo da dodirne leš, zbog opasnosti od infekcije. Kasnije je četvrti inženjer, koji im je uprkos svemu iz sažaljenja pomogao, pričao kako su joj, iz straha da će je struja vratiti u Kroshejven gde bi je nekadašnji susedi mogli prepoznati, nožem strahovito iznakazili lice. Među onima koji su suviše siromašni da bi bili dostojni stida, sramota traje duže od samog života. Poniženje je njihova jedina baština, a lišavanje valuta u kojoj se ono isplaćuje.
Pohabanost zbog dugogodišnje plovidbe uzela je svoj danak na Zvezdi, lađi koja se bližila kraju svojih putovanja. Za punih osamdeset godina prenela je ogromno breme; žito iz Karoline za gladne žitelje Evrope, avganistanski opijum, barut, drvenu građu iz Norveške, šećer s Misisipija i afričke robove na plantaže šećera. Služila je podjednako najuzvišenijim i najnižim ljudskim nagonima; šetajući njenom palubom i dodirujući njene zidove putnik je mogao osetiti snažnu povezanost s oboma. Njen kapetan nije znao – verovatno niko nije znao – da će posle ovog putovanja završiti na obali Dovera, gde će njen trup biti pretvoren u stanište za osuđenike. Prvi oficir je nekim putnicima iz potpalublja ponudio da obavljaju određene poslove: bačvarenje, šuperenje, sitne popravke, izradu pripona za jedra. To je izazvalo zavist njihovih saputnika koji nisu bili vični takvim zanatima ili su se u Irskoj bavili gajenjem ovaca: ta sposobnost je na brodu bila isto tako beskorisna kao što će se, bez sumnje, pokazati i u sirotinjskim četvrtima i zabitima Bruklina. Posao na brodu obezbeđivao je veću količinu hrane. Za neke, to je značilo opstanak.
Na Zvezdi mora nije bilo nijednog katoličkog popa, ali ponekad bi popodne metodistički sveštenik na krmenoj palubi izgovorio nekoliko neutralnih rečenica ili bi naglas čitao Sveto pismo. Najčešće je birao levitski zakonik, Makabejce i Isaiju. Ridajte, lađe tarsiske, jer vaša je snaga jalova. Ponekom detetu njegov vatreni način izražavanja delovao je zastrašujuće, pa su molila roditelje da ih sklone odatle. Ali mnogi su ostajali da ga slušaju, ako ni zbog čega drugog, makar da ubiju dosadu. Taj saosećajni, uredni čovečuljak sitne glave stajao je na prstima i dirigovao svojom četkicom za zube, dok su putnici pevali himne po njegovom izboru, stihove veličanstvene poput granitnih spomenika.

Bože jedini Spasitelju naš
Utehu nam donesi
Kroz olujne dane vodi nas
I dom daj nam večni.

Dok su pevali, Duh je i dalje spavao u potpalublju.
A zatim bi ponovo pala noć. Tada je ustajao s buvljive gomile krpa koja mu je služila umesto kreveta i mahnito gutao svoje sledovanje hrane koje su mu ostavljali u čabrici kraj ležaja. Premda otimanje hrane nije bilo retka pojava na Zvezdi, nikada se nije dogodilo da neko ukrade njegovu porciju.
Zatim bi se napio vode. Svakog drugog dana se brijao. Posle toga obukao bi svoj prastari kaput poput ratnika koji se sprema za bitku, i zaronio u noć.
Prostor potpalublja nalazio se tačno ispod gornje palube, a poluistrulele daske na njegovoj tavanici bile su krte poput dvopeka koji je njene stanovnike držao samo korak daleko od smrti. Tako bi oni ponekad, u sumrak, iznad glava začuli klak njegove drvene klompe. Nakon udarca usledila bi kiša drvene prašine, zbog čega bi se deca zagrcnula zalogajem kaše ili se trzala od uzbuđenja i straha. Majke bi tada umele da iskoriste njihovu strepnju: „Ako ne budeš dobar i ne uradiš što ti kažem, odvešću te gore onoj Nakazi da te pojede.“
Duh nije bio nakaza, ali je izgledao neobično. Lice mu je bilo mlečnobelo i blago izduženo, crta takvih kao da je sastavljeno od nekoliko različitih likova. Nos mu je bio dugačak i kukast. Uši su mu malo štrčale, pa je podsećao na harlekina. Kosa, nalik na preveliki crni maslačak, kao da je pripadala kostimu utvare. Bledoplave oči imale su neki nezemaljski sjaj, tako da mu je lice, uprkos bledilu, u poređenju s njima delovalo tamno. Vonj vlažnog pepela lebdeo je oko njega mešajući se s mirisom večitog putnika. Ipak, bio je čistiji od mnogih i često je koristio polovinu svog sledovanja vode da svoju komično zamršenu kosu opere pedantno poput devojke koja se sprema za bal.
U potpalublju je vladalo božanstvo dosade, kome su služili sveštenici nemira i straha. Ekscentrično ponašanje Duha ubrzo je postalo predmet brojnih diskusija. Svaka grupa ljudi, porodica, stranka, pleme ili nacija, u krajnjoj liniji okuplja se ne zbog onoga što ih vezuje, već zbog onoga što ih plaši, a što je za njih često mnogo važnije. Možda od uljeza zaziru kao od oličenja sopstvenih slabosti, pitajući se šta bi se dogodilo kad bi se njihov savez raspao. Duh je za njih postao otelotvorenje stranca, čudak među uplašenim, normalnim ljudima. Njegovo prisustvo pomagalo im je da održe iluziju zajedništva. To što je zaista bio veoma neobičan samo je uvećavalo njegov značaj.
Tračevi su se lepili za njega kao lupari za korito broda. Jedni su govorili da je u Irskoj bio zajmodavac, zelenaš; u njihovom žargonu gombin, omraženi lik. Drugi su pričali da je bio upravnik logora, poslovođa kod nekog zemljoposednika ili odbegli vojnik. Jedan proizvođač sveća iz Dablina tvrdio je da je Duh glumac i kleo se da ga je gledao kako u Kraljevskom pozorištu u Ulici Brunsvik glumi u Hamletu svog imenjaka.* Dve devojke iz Fermanga koje se nikada nisu smejale behu sigurne da je bivši robijaš, jer mu je izraz lica bio leden, a krhke šake sasvim ogrubele. Njegova očigledna netrpeljivost prema dnevnoj svetlosti i ljubav prema tami navela je one maštovitije da ga prozovu citogom, natprirodnim bićem iz irskih legendi, potomkom vile i smrtnika, koji ima urokljivu moć. Pa ipak, niko nije bio siguran ko je zapravo on, jer o sebi nije gotovo ništa govorio. Čak bi i na najbezazlenija i najbanalnija pitanja odgovarao samo nerazgovetnim mumlanjem, uvek suviše tihim i neodređenim da bi se moglo protumačiti. Ipak, izražavao se kao obrazovan čovek i, za razliku od većine svojih saputnika iz potpalublja, bio je očigledno pismen. Kad bi se neka hrabrija deca odvažila da mu priđu, ponekad im je neobično nežnim šapatom čitao priče iz jedne knjižice koju je krio u džepovima kaputa, ne dozvoljavajući bilo kome da je uzme u ruke ili razgleda.
Kad bi se napio, što se retko dešavalo, poput svojih zemljaka pribegavao je nekoj čudnoj ironiji i na pitanja odgovarao pitanjem. Ali najčešće je ćutao. Svojski se trudio da izbegne svaki razgovor, a u društvu – koje se, uzimajući u obzir surovu stvarnost života u potpalublju, nije moglo izbeći – pognuo bi glavu i zurio u pod, kao da je zadubljen u molitvu ili neka tužna sećanja.
Deca, prema kojoj je bio trpeljiv, tvrdila su da zna nazive neverovatno mnogo vrsta riba. Činilo se, takođe, da se razume i u muziku. Jedan od mornara koji je, koliko se sećam, bio iz Mančestera, pričao je da ga je video kako proučava knjigu irskih balada – i pri tom se, iz nekog neobjašnjivog razloga, smejao: „cerekao se kao vrana u Noći veštica“. Na sasvim direktna pitanja, davao je pedantne odgovore. Ali oni su bili šturi i gotovo uvek pozitivni, a kao što obično biva s onima koji uvek izražavaju odobravanje, ostalima je ubrzo dosadilo da ga išta pitaju.
Po nečemu je podsećao na mladog sveštenika; ispoljavao je izvesnu nelagodnost u prisustvu žena. Ali bilo je sasvim jasno da nije sveštenik. Nije čitao brevijar, nikoga nije blagosiljao, niti je učestvovao u molitvama. A kada je, dva dana pošto smo isplovili iz Kvinstauna, prvi putnik podlegao tifusu, nije prisustvovao pogrebu: to je izazvalo gunđanje u potpalublju. Ali, tada je nekome palo na pamet da je Duh možda „Jevrejin”, ili nekakav protestant. To bi, takođe, moglo da objasni njegovu povučenost.
Nikada nije učinio ništa neočekivano – bio je, zapravo, najpredvidljiviji čovek na brodu. Upravo ga je ta predvidljivost činila neobičnim.
Ponašao se kao da je siguran da ga neko posmatra.
Čak i tada, u mladosti, poznavao sam ljude koji su ubijali. Vojnike. Presidentes. Kriminalce. Dželate. Posle tog strašnog putovanja upoznao sam još mnogo njih. Neki su to činili za novac, drugi za domovinu; mnogi, čini mi se, samo zato što su uživali u tome i koristili novac ili patriotizam kao puki izgovor. Ali taj povučeni čovek razlikovao se od svih njih: monstrum koji se noću šunjao palubom. Posmatrajući ga kako se vuče po tom čemernom brodu, baš kao što još uvek šepajući luta mojim uspomenama, čak i danas, nakon gotovo sedam decenija, vidim čoveka koji se, svakako, veoma čudno ponašao; ali takvi su bili i mnogi drugi od tih osiromašenih ljudi. Iskreno govoreći, većina.
Bilo je u njemu nečeg neverovatno običnog. Niko ne bi mogao pogoditi da namerava da izvrši ubistvo.



Zbogom Irska, najdraža zemljo mog detinjstva,
Obale na kojim raste detelina zelena,
Zbogom zemljo lepote, domovino hrabrih,
Sad od tebe odlazim za veena vremena.
Uvek au se seaati brda i dolina
Iako ih više gledati ne mogu,
Sudbina me nosi preko sinjeg mora
Da potražim sreau i slatku Slobodu.

11.06.05

Irski pisac Džozef O"Konor (1963), prije više od deceniju debitovao je romanom “Kauboji i Indijanci”, i bio je u najužem izboru za Vitbredovu nagradu. Diplomirao je na Odsijeku za engleski jezik i istoriju na Univerzitetu u Dablinu. Postdiplomske studije je nastavio na Oksfordu, a do 1996. je “ivio u Londonu. Piše i scenarije za film i pozorište. Njegova sestra je poznata pjevačica Šinejd O"Konor. O"Konorova dva romana “Trgovac” i “Zvijezda mora” objavila je beogradska “Laguna”. “Zvijezda mora” imala je veliki odjek širom svijeta; za nju je autor dobio italijansku nagradu Acerbi, po izboru lista Irish Post to je roman godine, u Francuskoj je dobio Evropsku književnu nagradu, a prema Nielsen Booktrack to je najprodavanija knjiga 2004. (sa 650.000 prodatih primjeraka). Za “Vijesti” Džozef O"Konor je govorio iz Dablina gdje živi.

“Zvijezda mora”je socijalni roman, priča o bogatstvu i siromaštvu. Šta vas je podstaklo da ga napišete?
- Imao sam nekoliko namjera, zbog toga i različite izazove. Jedna je bila da ispričam dobru priču u kojoj će svako uživati, bez obzira na nacionalnost i koliko puno ili malo čita. Drugi razlog, više privatni, bio je da napišem triler o moralnosti. Svakodnevni moral je dvosmislen. Nije lako u romanima predstaviti stvari jasnije nego što su u onome što zovemo “pravi život”. Ne znači to da ne volim basne, priče za djecu, ili legende (ja ih zapravo obožavam). Ali, njihov me jednostavan pogled na svijet čini nekako skeptičnim. One su strašno nepoštene u opisu “ivota onakvog kakav jeste. Šta je istinski dobro, a šta zlo, teško je reći, jer fikcija, kao i sva umjetnost ima značajan udio u iznalaženju odgovora, ali nije od posebne koristi moral po kome, kao u kaubojskim filmovima, dobar junak nosi bijeli šešir, a zao crni. Međutim, ne kažem da nema objektivnog dobra i objektivnog zla. A oni ispočetka nijesu uvijek jasno vidljivi, prepoznatljivi. Potrebno je da mi o tim stvarima “razmišljamo” malo dalje od dnevnog bombardovanja medijskim slikama, TV vijestima, Internetom, filmovima, pop muzikom, jer nas njihov efekat ograničava u razmišljanju o tome. Nema sumnje da su neke stvari stvorene radi takve svrhe.
Nerazumljiva je stvar, da je napredak visoko idealizovan, a pri tom se siromašni i marginalci opisuju kao svete figure, koje nikada nijesu činile loše stvari. To je krenulo sa Dikensom i takvo mišljenje i dalje preovladava. Smatram da je to prilično sumnjiv pristup. To je, držim, druga strana medalje, reći da je siromaštvo dobro za ljude: ono ih čini nijemim, pasivnim i pokornim. Kakav podsmijeh! Mislim da siro-maštvo nije dobro za ljude i da je apsolutno zlo. Ono ponižava, okrutno je, uslo-vljava nedostatke, uništava moralne norme potrebne društvu radi vjere, ako se ikada takva pojava prebrodi. Siromaštvo je rak, i kao svaki rak ono boli. To sam i imao na umu dok sam pisao o siromašnim likovima.

“Zvijezda mora” je takođe priča o gladi, velikoj gladi koja je zaista postojala u Irskoj?
- Oprostite mi što ću opširno odgovoriti na ovo pitanje, jer smatram da ste naglasili nešto što je od izuzetne važnosti. Knjiga se temelji na istinitim događajima, velika irska glad je stvarni istorijski događaj, koji se desio između 1845. i 1851, ali o tome nije postojalo mnogo književnih djela. Istakao bih na početku da je “Zvijezda mora” roman sa kolekcijom likova i da nije primarno riječ o meditaciji nad tim periodom irske istorije kao takve. Njegova pravila, nijanse, boje i preokupacije opisujem u romanu, a ne istoriografiju, koja je veoma naznačena za čitaoce romana. Ali bio bih malo nepošten kada bih rekao da to nije knjiga o velikoj gladi. Pokušao sam da od velike gladi napravim lik, gotovo da je spasim od statistike, od njene hladne procjene masovne smrti, ali i od lažnog predstavljanja u propagandi.
Tišina koju istoričar kulture Teri Iglton, pominje u odnosu prema irskoj gladi dijelom je posljedica etičke opasnosti i kompromisa koji dolazi u pokušaju da se piše književno djelo o tako užasnim događajima. Opasnost se javlja i u trivilizaciji iskustava, od distanciranja od tih događaja ili okretanja ka pukom istorijskom bekgraundu, kroz pozorišne komade, scenarije, ili zapravo prekomjernom upoznavanju kako bi se usljed toga smanjile traume.
Moramo biti svjesni da je preko milion ljudskih duša umrlo usljed velike gladi; manipulisati njihovim iskustvima, praviti od toga građu, preobratiti je u roman je najblaže rečeno moralno pitanje. Neki događaji nas prisiljavaju na muk. To je za shvatiti, naravno, ali tišina nije uvijek odgovor. Svako ljudsko društvo koje je bilo kada postojalo imalo je muškarce i “ene čiji je posao bio da pričaju priče. Nama su te priče potrebne, bilo da ih znamo ili ne. Oni su dio procesa kojim pronicanje na kraju postaje moguće. Postoji duboka ljudska potreba da upamti autentično i po meni ta potreba se može ponekad sresti i u intimnom prostoru fikcije.

Pišete o događajima iz 19. vijeka, ali vaša priča je veoma moderna. Jesu li ljudska društva u suštini ostala ista?
- Sigurno je da nijesu, ali uvijek postoje nekakve sličnosti. Najbolji način za mene, da odgovorim na Vaše pitanje je rečenica koju Lejdi Meredit u “Zvijezdi mora” izgovara “eljnom romanopiscu Grantliju Diksonu: Umjetnik nije samo dokument, u realnosti on postaje vrsta udice. Smatram da je “Zvijezda mora” u suštini najmoderniji roman koji sam do sada napisao. Činjenica da je radnja udaljena od nas, ne bi trebalo da nas natjera da razmišljamo da je to doba okončano. U suštini, ako bih ovaj roman tematski sažeo, rekao bih da je to knjiga o ratu, rasizmu, seksizmu, moći, nejednakosti, velikom kretanju izbjeglica, uslovima u kojima terorizam postaje moguć, kako se to čini. Mislim da je nešto rečeno i o vrstama odnosa, o roditeljstvu takođe, o idejama muškosti i “enstvenosti, o seksualnom zadovoljsvu: i sve to na način u kome su uloge prirodne. Što se tiče gladi, ta tužna istina je daleko, ali danas je daleko više ljudi gladno, nego što se od toga u Irskoj patilo 1840-ih godina. Vidite, taj svijet koji sam opisao u knjizi, zapravo je bliskiji nama danas. I kao što Vilijam Fokner reče: “Prošlost nije završena. To čak nije ni prošlost”.

Roman “Trgovac” je takođe tragična priča. Zašto pišete isključivo o tamnim stranama ljudske sudbine?
- Najprije bih istakao da je tamna strana ljudske sudbine veoma interesantna tema. Ali, više od toga, smatram da nijedan romansijer ne bira svoju temu, već tema bira njega. U svakom slučaju ja lično ne vidim ova dva romana kao tragedije, već kao knjige o ljudima u pokušaju da budu dobri u svijetu koji je ponekad zao. Varljivo je kada ljudi izaberu dobrotu, ali ako pogledate pažljivo, vidjećete da se to dešava svakodnevno. Bombardovani smo idejama da je svijet moralno bunjište, da su ljudi zli, nasilni i glupi. Ja mislim da nije tako. Ljubav pobjeđuje na više načina - u našim porodicama, među prijateljima, među onima o kojima se brinemo. Svakoga dana mi se zbog nečega žrtvujemo, i to je naša istinska priroda. I naravno, o dobroti je teže pisati nego o zlu, ali je interesantan izazov.

Vi ste tvorac i urednik romana “Jejts je mrtav”, koga su napisali 15 irskih pisaca. Kod nas su prevedene knjige “Finbar hotel” i “Žensko veče u hotelu Finbar”. Koliko je knjiga “Jejts je mrtav” slična ovim dvjema knj-igama”?
- “Jejts je mrtav” je roman koji su pisali 15 irskih pisaca, pisan je u okviru projekta za Amnesty International. Evo kako je to izgledalo: prvo poglavlje (napisao ga je Rodi Dojl) dato je piscu drugog poglavlja, koji je nastavljao priču i ta dva poglavlja potom je prosljeđivao autoru trećeg poglavlja i tako dalje. Razlikuje se od dvije knjige o hotelu “Finbar” (ja sam učestvovao u jednoj od njih), po tome što je “Jejts je mrtav” roman, a pomenute dvije knjige zbirke međusobno povezanih priča. Niko se nije složio s tim da je knjiga “Jejts je mrtav” velika književnost, ali je sjajna zabava.

Kritika poredi Vaše romane sa Konradovim i Dikensonovim djelom. Slažete li se?
- Pa, kritika često ima potrebu da poredi romane, a ja ne znam zašto. Ta pojedinačna poređenja su ekstremno laskava u smislu da volim to što čine junaci dva romana, a da ne znam ko je ispravniji u tome. Ako bih morao da odaberem neki drugi glas, drugog velikog gorostasa, uticajnog na moje pisanje, bio bi to Servantes, za koga smatram da je otac moderne fikcije. Ne možete biti Dikensov fan, a da nijeste takođe i Servantesov fan. To vam je kao kada se kaže “Volim Rolling Stones ali ne volim Muddy Waters!” Tako da je Servantes izvor svega. Milan Kundera je rekao: “Romansijer ne treba nikome da odgovara, samo Servantesu”. Jedna od knjiga koju bih ponio na pusto ostrvo je novi engleski prevod “Don Kihota” koji je uradila Edit Grosman, sa predgovorom Harolda Bluma. Servantes je svijetu darivao ideju da roman treba da posjeduje vrstu tajne arhitekture, ta prozna vrsta postojala je u engleskoj prozi 19. vijeka, ja sam je dosta proučavao i pokušao da ispravno prihvatim njen bekgraund za moje romane. Nijesam puno volio te romane kao student na dablinskom Univezitu, i kasnije na Oksfordu. Sada, odjednom nalazim da volim te dobro upakovane priče iz ere kada su romani bili još relativno mlada forma. Rani romansijeri su, pretpostavljam, imali pravo na grešku, i ja sam bio ponešen tim poletom u njihovim djelima. Postojalo je mišljenje, za vrijeme tog perioda adolescencije engleskog romana, da riječi mogu odsli-kati u potpunosti sve. Autori su bili veoma istrajni u jezičkim ambicijama. Dikens, Džordž Eliot, sestre Bronte bili su hrabri pisci, bez bojazni za različite likove ili istinske istorijske događaje. Radnja je bila epska, a narativne tehnike nijesu bile smjele. Neki romani našeg doba čine mi se vodnjikavi kada ih uporedim. Ja sam pozajmio neke tehnike za moj roman, kao što je bliskost melodrami, ilustracije, itd.Irska je postala slavna, kako nedavno reče Vaš kolega iz Dablina Hjugo Hamilton, zahvaljujući svojim piscima, umjetnicima, muzičarima, a ne kroz ratove ili ekonomiju. Tokom 1960-ih i 70-ih Irci su bili poznati najviše kao teroristi, ali osamdestih promjene su počele sa U2...
- Da, taj podvig Iraca u umjetnosti je fenomenalan, naročito što je u pitanju tako mala zemlja.

Koliko je egzil u prošlosti, a i danas, bio dio “ivota Iraca?
- Bio je glavni dio irskog “ivota u prošlosti, čak i do moje rane mladosti. Danas vrlo malo Iraca emigrira, a oni koje odlaze čine to iz ličnih razloga, ne zbog ekonomskih neophodnosti. Mi imamo punu zaposlenost u Irskoj i jednu od najuspešnijih ekonomija u Evropi, tako da ne postoji više realna potreba za emigriranje.

Kakvi su današnji odnosi Irske i Engleske?
- Smatram da su zdravi, moderni, opušteni sa međusobnim uvažavanjem, ali naravno dopada nam se da ih pobjeđujemo u fudbalu.

Da li je i danas jaka težnja Iraca za ujedinjenjem, stvaranjem države na cijelom ostrvu?
- Ne, ne mislim da je tako, ali zavisi i od toga kome postavljate ovo pitanje. Neki su veoma čvrsti po tom pitanju, a ja bih rekao da su u manjini. Ja lično nemam mnogo osjećaja za to šta znači biti iz Sjeverne Irske i nikada nijesam proveo tamo puno vremena. Postoje mnoge kulturne razlike među ljudima sa sjevera i sa juga, koje će nas do izvjesnog stepena uvijek duboko dijeliti, bez obzira na zakoniti status tog dijela Irske. Ali, ne smatram da to treba u potpunosti ignorisati. Odrasti u okruženju gdje je tako užasno nasilje postalo moguće u svakodnevici, i to na manje od hiljadu milja od mog doma u Dablinu je izuzetna stvar. U drugu ruku, ne dopada mi se zamisao da pisci moraju da pišu o svemu tome. Pisci najprije treba da budu iskreni prema imaginaciji. To nije samo estetička dužnost, već takođe moralna i politička.

Vjerujete li u ideju ujedinjene Evrope? Moje je mišljene da će ljudi iz Istočne Evrope uvijek biti siromašni rođaci zapadnjaka...
- Pa, vjerujem naravno u ujedinjenje, iako me ne mogu ubijediti tekući predlozi za ustav EU. Lično, smatram da je dužnost svih zapadno-evropskih nacija da prihvate doseljenike; mi u Irskoj svakako bi trebalo da prihvatimo više imigranata nego što ih imamo. Ako naša istorija to podrazumijeva to, mora biti tako. Mi u razvijenom svijetu moramo se potruditi da shvatimo da nejednakost na planeti nije stvar nesrećnog slučaja već planova. Afrika je siromašna, jer moćne zemlje koriste njene izvore i mnoge ljude. Stvorili smo prosjake i otimali od nezaštićenih društava, a sada im dijelimo milostinju kao pomoć. To je kao kada vam neko pokrade kuću i onda “eli da vam proda vaše vlasništvo. Ne možemo nastaviti da se pretvaramo kako se protivurječnosti u ljudskom društvu mogu riješiti privremenim radnjama, ličnom brigom ili “pomoći”. Ono što se zahtijeva je redistribucija svjetskih dobara i izvora bogatstva. Vjerujem da će se to desiti. Ako se ne desi, uništićemo sami sebe.

Krize nas čine jačima

- Nijesam po prirodi zagovornik teorija zavjere, ali da sam, vjerovao bih da je negdje u središtu svjetske vlade birokratija kojoj je drago da svi mi gledamo “Gospodara prstenova”, radije nego što bismo razmišljali o moralnosti i svijetu u kome živimo. Više od ustaljenog shvatanja bogatstva i siromaštva, moja knjiga postavlja pitanje šta je moral? I da li se moral primjenjuje u situacijama socijalne oskudice? Za bilo koju normalnu etičku normu u zoni katastrofe, odgovor je “ne znam”. Šta je zapravo normalna etika? Ja nikada nijesam doživio situaciju da mi djeca umiru od gladi. A da jesam, ne znam kako bih se ponašao. Da li bih krao? Nema sumnje. Da li bih varao? Apsolutno. Da li bih lagao i krao za hranu? Da li bih ubio da spasim život svog djeteta? Moje pitanje je: zar vi ne biste? Krize nas čine jačima, i ponekad takve aktivnosti su duboko dvosmislene. Poznato nam je i iz našeg doba da neki ljudi kroz katastrofe postaju izuzetno hrabri, milostivi i nesebični. Ali takođe znamo, mada možda i ne diskutujemo o tome, da svi tako i ne čine. Je li slabija i plašljivija osoba manje humana od heroja? Ne mislim da je tako. Plašljivci treba da upamte to. Ponekad treba da saslušamo više njihovih priča, jednako kao što slušamo priče o hrabrosti i otmjenosti.

O irskoj velikoj gladi

- U doba velike gladi jedna desetina od cijele irske populacije je umrla. Čitava područja bila su prazna. Gusto naseljena sela nestala su gotovo preko noći. Kako beskrajnost takve kataklizme prevesti u riječi? I šta učiniti u tom slučaju, kako zadržati pažnju čitalaca da ih pri tom ne iznure beskrajni opisi patnji, ma koliko te patnje, sa istorijske strane, bile tačne? Može li to umrtviti čitanje? Sa tim problemom suočavaju se danas novinari kada pišu ili emituju prilog o katastrofama iz razvijenog svijeta: mi smo se privikli na slike patnji, pa veliki je pokušaj opisati ih, jer smo sve više neosjetljivi.
Isto tako kao što se više objašnjava očevidna amnezija o velikoj gladi, u minulim godinama postojala je u Irskoj vrsta političke neuroze oko toga. Govorilo se da treba upamtiti događaje iz 1840-ih, da treba izraziti solidarnost sa militantnim republikancima, sa IRA, popustiti mržnji prema Engleskoj i zbog toga podržati terorizam i u našem vremenu. Dok je propaganda uvijek kobna i treba joj se oduprijeti, ja ne prihvatam da je autentična memorija uvijek opasna stvar. Upamtiti autentično, znači uvijek poraziti propagandu.

Vujica OGNJENOVIĆ