Trgovac

Glen Bolkejn, Avenija Dalki
Novembar 1994.

Kad u svom dnevniku potražim te strašne poslednje mesece prošle godine, ljubavi moja, podsećam se da sam Donala Kvina prvi put video tog oktobarskog jutra u sudnici broj 29 u zgradi Četiri suda, gde je vazduh mirisao na memlu i prašnjave stare knjige u kožnom povezu. Iznenadio sam se kada je ušao. Verovatno sam smatrao da će ljudi barem podići pogled i zaćutati kada ga trojica stražara uvedu na saslušanje; ali nisu, samo su nastavili da pričaju. Službenici i advokati dodavali su jedan drugome papire i debele fascikle, branilac je smeškajući se skidao spajalicu zubima, policajci raspoređeni po sudnici tiho su se smejali i podgurkivali, ili važno šetkali kao da žele da skrenu pažnju nekih značajnih osoba.

Ušao je vrlo otresito, s izgledom čoveka koji poseduje čitavu zgradu i nema nameru da je proda, a krupni muškarci u tamnim uniformama koji su ga okruživali više su delovali kao kraljevska pratnja nego kao zatvorski čuvari. Otac Šon dotakao mi je ruku vrhovima prstiju, rekavši mi da pokušam da se smirim.

Mislim da je prvo što mi je palo u oči dok se peo uz nekoliko stepenika da zauzme svoje mesto na optuženičkoj klupi bila njegova krhka građa. Imao je sićušne šake i mala, elegantna stopala. Kretao se brzo, naglo, poput neke zlokobne zimske ptičice. Imao je plavu kravatu sa uzorkom izobličenih crnih i belih satova, jedno od onih kupovnih odela koja dobro izgledaju u izlogu, ali jeftino i neugledno na dnevnom svetlu i par starih, iznošenih patika, što mi je, u datim okolnostima, delovalo pomalo čudno. Nosio je zulufe. Ruke su mu bile kratke i debele. Delovao je odbojno ali sposobno. Ličio je na boksera.

Kosa mu je bila mnogo svetlija nego na novinskim fotografijama: pepeljasto plava, loše ošišana u staromodnu frizuru sa šiškama i pomalo proređena na temenu. Izgledalo je kao da se možda sam šišao. Nije pokazao gotovo nikakvo interesovanje za ostalu trojicu optuženih, koji su privedeni na optuženičku klupu kraj njega. Nisam video da je pogledao porotu – osam muškaraca i četiri žene – ni jedan jedini put. Sedeo je opuštenih ramena, kao oličenje mlitavosti, glave nagnute u stranu, kao da se dosađuje.

Iako je kiša neprestano padala skoro nedelju dana, bio je prilično topao oktobarski dan. U sudnici je bilo sparno i zagušljivo; delovala je kao da u njoj, u suštini, nema života. Debeli zapisničar koji je sedeo na svom mestu iza sudije obilno se znojio, i imao sam utisak da stražar kraj bočnih vrata bukvalno spava. Sećam se da je jedan od advokata pitao sudiju da li bi se moglo nešto učiniti u vezi s atmosferom u sudnici. Sudija u prvi mah nije shvatio o čemu on govori. Kada je advokat objasnio da govori o zagušljivom vazduhu, sudija se samo osmehnuo, namestio periku i izgovorio neku šalu koju nisam baš najbolje čuo, iako se nekoliko advokata udvorički zacerekalo. Jedan mladi stražar, bled kao smrt, morao je da izađe i donese dugačku drvenu motku s kukom, kojom je otvorio svetlarnik. Za to vreme Kvin je gledao unaokolo, brzo trepćući, i mahnuo jednoj nafrakanoj devojci koja je sedela u galeriji za publiku između dvojice mršavih mladića s naočarima za sunce, u zelenim i belim trenerkama. Iako su mu ruke bile vezane lisicama, poslao joj je poljubac. Delovao je tako bezopasno i odsutno. Pretpostavljam da je pomalo podsećao na filmsku zvezdu.

Mislim da je otprilike u tom trenutku jedan od zatvorskih službenika prišao da me pozdravi. Bio je to krupan, rumen, pomalo znojav čovek čija je glava podsećala na metak. „Je li to Bili?“ – rekao je. „Bili Svini?“ Rukovao se sa mnom govoreći da sam mu promenio život i spasao brak. Smešio se široko, otkrivajući zube, i zaudarao na meso. Nisam shvatio šta hoće da kaže. On mi saučesnički namignu. Munuvši me u rame, rekao je da sam mu prodao satelitsku antenu; i šta ja, do đavola, radim ovde?

Mislim da nikada neću zaboraviti izraz njegovog lica kada sam mu rekao.