Prolog
Sneg na planinama se topio, a Bani je bio mrtav nedeljama pre nego što smo najzad shvatili težinu svog položaja. Znate, kad su ga pronašli bio je mrtav već deset dana. Bila je to jedna od najvećih potraga u istoriji Vermonta – Državna policija, FBI, čak i vojni helikopter; koledž je zatvoren, fabrika boja u Hempdenu je zatvorena, ljudi su dolazili iz Nju Hempšira, sa severa države Njujork, čak i iz Bostona.
Teško je poverovati da je Henrijev skromni plan uspeo tako dobro uprkos ovim nepredviđenim događajima. Nismo nameravali da sakrijemo telo tamo gde ga niko ne bi našao. Zapravo ga uopšte nismo sakrili, nego smo ga prosto ostavili gde je palo, nadajući se da će neki nesrećni prolaznik da se spotakne o njega pre nego što iko primeti da ga nema. Ovo je bila jednostavna i ubedljiva priča: klimavo stenje, leš slomljenog vrata na dnu urvine i blatnjavi tragovi klizanja peta koji vode nadole; nesreća na planinarenju, ništa manje, ništa više, i tako bi i ostalo, uz tihi plač i skromni pogreb, da nije bilo snega koji je pao te noći; sasvim ga je prekrio, a deset dana kasnije, kad je najzad počeo da se topi, pripadnici Državne policije, FBI-ja i tragači iz grada shvatili su da su hodali tamo-amo preko njegovog leša sve dok nisu utabali sneg čvrsto poput leda.
Teško je poverovati da se takva galama digla oko čina za koji sam i ja bio delimično odgovoran, a još teže da bih mogao proći kroz to – kamere, uniforme, crne grupe razasute po planini Katarakt poput mrava u posudi sa šećerom – ne izazvavši tračak sumnje. Ali proći kroz to bilo je jedno; pokazalo se da je otići bilo nešto sasvim drugo; iako sam nekad mislio da sam zauvek napustio urvinu tog davnog aprilskog popodneva, sada više nisam siguran u to. Kada su tragači otišli i život oko mene utonuo u tišinu, shvatio sam da sam, uprkos godinama zamišljanja da se nalazim negde drugde, u stvarnosti sve vreme bio tu; na vrhu, pored blatnjavih useka točkova kroz mladu travu, pod tamnim nebom nadnesenim nad uzdrhtali jabukov cvat, dok se u vazduhu oseća prva jeza snega koji će pasti te noći.
Šta radite tu gore? upitao je Bani iznenađeno, otkrivši da ga nas četvoro čekamo.
Pa, tražimo mladu paprat, odgovorio je Henri.
A nakon što smo neko vreme stajali i sašaptavali se u žbunju – poslednji pogled na leš i poslednji pogled naokolo, nema ispalih ključeva, izgubljenih naočara, svi imaju sve? – a zatim krenuli u koloni po jedan kroz šumu, okrenuo sam se i pogledao kroz mladice što su se njihale i zatvarale stazu iza mene. Iako se sećam povratka i prvih usamljenih pahulja snega koje su se provukle između borova, iako se sećam kako smo se zahvalno potrpali u kola i krenuli niz put poput porodice na odmoru, s Henrijem za volanom – vozio je stegnutih zuba preko rupa, a mi ostali smo se naginjali preko sedišta i ćeretali kao deca – iako se predobro sećam duge užasne noći koja nas je čekala i dugih užasnih dana i noći što su je sledili, treba samo da se osvrnem preko ramena da sve te godine nestanu, da ponovo iza sebe ugledam urvinu kako se uzdiže sva zelena i crna kroz mladice, sliku koja me nikad neće napustiti.
Pretpostavljam da sam nekada u svom životu znao mnogo priča, ali sada nema nijedne druge. Ovo je jedina priča koju ću ikada biti u stanju da ispričam.
KNJIGA I
Poglavlje 1
Da li „tragična mana“, ta upadljiva crna pukotina koja se proteže sredinom života, postoji izvan književnosti? Nekada sam mislio da ne. Sada mislim da postoji. I mislim da je moja ova: mračna žudnja za slikovitošću po svaku cenu.
A moi. L’histoire d’une de mes folies.3
Zovem se Ričard Papen. Imam dvadeset osam godina i do svoje devetnaeste nikad nisam video Novu Englesku niti koledž Hempden. Po rođenju sam Kalifornijac, a, kako sam nedavno otkrio, to sam i po prirodi. Ovo poslednje priznajem tek sada, posle čina. Mada nije važno.
Odrastao sam u Plejnu, malom silicijumskom selu na severu. Nemam braće ni sestara. Otac mi je vodio benzinsku stanicu, a majka je bila domaćica sve dok nisam porastao, a vremena postala teža, pa se zaposlila; radila je na telefonskoj centrali u upravi jedne od velikih fabrika čipova pored San Hozea. Plejno. Ime izaziva slike auto-bioskopa, montažnih kuća, talasa vreline što se podižu s asfalta. Godine koje sam proveo tamo postale su bezvredna prošlost koja se odbacuje lako poput plastične čaše. Smatram da je to na neki način izuzetno vredan dar. Napustivši kuću mogao sam da stvorim novu, daleko prijatniju prošlost, punu zapanjujućih, pojednostavljenih uticaja okoline; šaroliku prošlost u koju su nepoznati ljudi lako stupali. Sjaj ovog izmaštanog detinjstva – punog bazena za plivanje, zasada pomorandži i raspusnih, privlačnih roditelja iz sveta šou-biznisa – gotovo je zasenio sivi original. Zapravo, kad mislim o svom stvarnom detinjstvu, ne sećam ga se naročito dobro, osim kao tužne hrpe predmeta: patike koje sam nosio cele godine, bojanke iz samousluge i zgnječeni stari fudbal, moj doprinos igri u susedstvu; malo zanimljivi, još manje lepi. Bio sam ćutljiv, visok za svoje godine, sklon pegama. Nisam imao mnogo drugova, ali ne znam da li zbog izbirljivosti ili okolnosti. U školi mi je, izgleda, išlo dobro, ali ne posebno dobro. Voleo sam da čitam – Toma Svifta, Tolkinove knjige – ali i da gledam televiziju, što sam činio mnogo, ležeći na tepihu naše prazne dnevne sobe za dugih dosadnih popodneva posle škole.
Iskreno, ne sećam se mnogo čega drugog iz tih godina osim izvesnog raspoloženja koje ih je prožimalo, osećanja sete koje povezujem s gledanjem Čudesnog sveta Volta Diznija nedeljom uveče. Nedelja je bila tužan dan, rano u krevet, ujutru u školu, stalno sam brinuo da mi domaći zadaci ne valjaju – ali dok sam gledao vatromete na noćnom nebu iznad svetlom okupanih zamkova Diznilenda, obuzimalo me je mnogo opštije osećanje užasa, zarobljenosti u dosadni krug škola-kuća; ta okolnost činila je, makar za mene, čvrst empirijski razlog za sumornost. Moj otac bio je zao, naša kuća ružna, a majka nije obraćala mnogo pažnje na mene; odeća mi je bila jeftina, kosa prekratko ošišana, i činilo se da se nikome u školi ne dopadam naročito. Pošto je otkako pamtim sve bilo ovakvo, osećao sam da će mi se život kretati ovom stazom potištenosti koliko god mogu da ga predvidim. Ukratko, osećao sam da je moje postojanje obeleženo na neki neprimetan, ali suštinski način.
Pretpostavljam da onda nije čudo što nisam mogao da pomirim svoj život sa životima svojih prijatelja, makar onakvim kakvima su se meni činili. Čarls i Kamil bili su siročad (kako sam žudeo za takvom zlehudom sudbinom!), odgajile su ih baka i baba-tetke u kući u Virdžiniji; detinjstvo o kom sam voleo da mislim, s konjima, rekama i stablima kaučuka. I Frensis. Njegova majka imala je samo sedamnaest godina kada ga je rodila – malokrvna, mušičava devojka s crvenom kosom i bogatim ocem, pobegla je od kuće s bubnjarom grupe Vens Vejn i Muzikalni Pastiri. Vratila se kući kroz tri sedmice, a brak je poništen nakon šest. Kako je Frensis voleo da kaže, baba i deda podizali su njega i njegovu majku kao brata i sestru, odgajali su ih na tako visokoj nozi da su čak i ogovaruše bile impresionirane – engleske dadilje, privatne škole, leta u Švajcarskoj, zime u Francuskoj. Pogledajte čak i dobroćudnog starog Banija ako hoćete. Nije nosio kapute s dvorednim kopčanjem niti je išao na časove plesa ništa više nego ja. Ali, imao je američko detinjstvo. Sin poznatog fudbalera „Klemsona“ koji je postao bankar. Petoro braće, nijedna sestra, u velikoj bučnoj kući u predgrađu, s jedrilicama, teniskim reketima i zlatnim retriverima na raspolaganju; letovanja na Kejp Kodu, internati u blizini Bostona i za vreme fudbalske sezone izleti kolima s otvorenim zadnjim vratima; detinjstvo suštinski prisutno kod Banija, od načina na koji se rukovao do načina na koji je pričao viceve.
Ne znam jesam li ikada s bilo kim od njih imao išta zajedničko, ništa osim poznavanja grčkog i godine provedene u njihovom društvu. A ako je ljubav nešto zajedničko, onda pretpostavljam da nam je ona bila zajednička, iako shvatam da to zvuči pomalo čudno u svetlu priče koju ću ispričati.
Odakle početi?
Posle gimnazije krenuo sam na mali koledž u svom rodnom gradu (moji roditelji su se tome protivili, pošto su vrlo jasno stavili do znanja kako očekuju da ću pomagati ocu u njegovom poslu, što je bio jedan od mnogih razloga da čeznem da se upišem), i tokom dve godine provedene tamo učio sam starogrčki. Nije to bilo iz ljubavi prema tom jeziku, nego zato što sam se upisao na pripremni smer za medicinu (novac je, vidite, bio jedini način da poboljšam svoju sudbinu, lekari zarađuju mnogo novca, quod erat demonstrandum4), a moj savetnik mi je predložio da odaberem jezik kako bih popunio neophodan broj humanističkih predmeta. Pošto su se časovi grčkog slučajno održavali po podne, odabrao sam grčki kako bih ponedeljkom mogao duže da spavam. Ovo je bila sasvim slučajna odluka koja će se, kao što ćete videti, pokazati vrlo sudbonosnom. Grčki mi je dobro išao, isticao sam se, čak sam u drugoj godini dobio nagradu Odeljenja klasičnih nauka. Bio je to moj omiljeni predmet jer se jedini slušao u normalnoj učionici – nije bilo tegli s kravljim srcima, mirisa formaldehida ni kaveza prepunih majmuna koji vrište. U početku sam mislio da ću napornim radom uspeti da prevladam temeljno gađenje i nesklonost prema svom budućem pozivu, da ću još napornijim radom možda razviti neku vrstu dara za njega. Ali nije bilo tako. Kako su meseci odmicali, proučavanje biologije i dalje me nije zanimalo, ako mi od njega nije već zaista bilo muka; ocene su mi bile loše, a nastavnici i kolege podjednako su me prezirali. Jednim, kako mi se činilo, Pirovim5 potezom, prebacio sam se na englesku književnost ne obavestivši o tome roditelje. Smatrao sam da time sam sebi režem grkljan, da ću svakako zažaliti zbog toga, jer sam i dalje verovao da je bolje propasti na unosnom polju nego cvetati na onom koje je moj otac (koji ništa nije znao ni o finansijama niti o akademskom svetu) smatrao najmanje isplativim; da će moj prelazak na to polje svakako dovesti do toga da se do kraja života motam oko kuće i od oca tražim novac; novac koji, žestoko me je uverio, nije imao nameru da mi daje.
I tako sam studirao književnost i to mi se mnogo više dopadalo. Ali dom mi se nije sviđao ništa više. Mislim da ne mogu objasniti očajanje koje je moja okolina u meni izazivala. Iako sada smatram da bih, s obzirom na okolnosti i sopstvene sklonosti, bio nesrećan bilo gde drugde, u Bijaricu, u Karakasu ili na ostrvu Kapri, tada sam bio ubeđen da je moja nesreća vezana za moj grad. Možda je delom i bilo tako. Iako je Milton do izvesne mere u pravu – um je svoje sopstveno mesto i može sebi da stvori pakao ili raj i tako dalje – bez ikakve sumnje je jasno da su osnivači Plejna stvorili grad ne po ugledu na raj, nego prema onom drugom, mnogo tužnijem gradu. U gimnaziji sam stekao naviku da posle škole lunjam po tržnim centrima, da tumaram kroz blistave, hladnjikave međuspratove dok me toliko ne zaslepe roba i bar kodovi, šetališta i liftovi, ogledala, Muzak6, buka i svetla, da mi fitilj prsne u mozgu i u trenu sve postane nerazumljivo: boja bez oblika, blebetanje raspršenih molekula. Onda bih kao zombi izašao na parking i odvezao se do igrališta za bezbol, gde ne bih ni izašao iz kola, samo bih sedeo s rukama na volanu i zurio u žičanu ogradu i požutelu zimsku travu sve dok se ne bi smračilo toliko da više ništa ne bih video.
Iako sam imao neku zbrkanu svest o tome da je moje nezadovoljstvo boemsko, neodređeno marksističkog porekla (dok sam bio šiparac glupavo sam se razmetao socijalizmom, uglavnom da bih nervirao oca), nisam ga zapravo shvatao i žestoko bih se naljutio da mi je neko rekao da ono potiče iz snažne puritanske struje u mojoj prirodi, kako je i bilo. Nedavno sam u jednoj staroj svesci našao nešto što sam zapisao negde u osamnaestoj: „Osećam ovde zadah truleži, zadah kakav ispušta prezrelo voće. Nigde, nikada, ogavni mehanizmi rađanja, parenja i smrti – ti čudovišni potresi života koje Grci zovu miasma, onečišćenje – nisu toliko brutalni, niti su naslikani da deluju tako lepo; nigde i nikada toliko ljudi nije položilo toliko vere u laži, nestalnost i smrt smrt smrt.“
Ovo su, čini mi se, prilično grube reči. Da sam ostao u Kaliforniji možda bih završio u nekoj sekti ili bih se makar pridržavao izvesnih čudnih ograničenja u ishrani. Sećam se da sam u to doba čitao o Pitagori i otkrio da me neke njegove zamisli čudnovatno privlače – nošenje bele odeće, na primer, ili uzdržavanje od hrane koja ima dušu.
Ali umesto svega toga, završio sam na Istočnoj obali.
Na Hempden sam naleteo igrom slučaja. Jedne noći, za vreme dugog i kišovitog Dana zahvalnosti7 – brusnice iz konzerve, blebetanje utakmica na televiziji – otišao sam u svoju sobu posle svađe s roditeljima (te određene svađe se ne sećam, sećam se samo da smo se stalno svađali, zbog novca i škole) i kopao po ormaru pokušavajući da nađem kaput, kad je izletela: brošura Hempdenskog koledža iz grada Hempdena, država Vermont.
Bila je dve godina stara, ta brošura. U gimnaziji su mi mnogi koledži slali svašta jer sam dobro prošao na ispitima, mada, na nesreću, ne dovoljno dobro da obezbedim sebi stipendije, a ovu brošuru sam cele druge godine čuvao u udžbeniku geometrije.
Ne znam kako se našla u mom ormaru. Pretpostavljam da sam je sačuvao jer je bila lepa. Tokom završne godine proveo sam mnoge sate posmatrajući fotografije, kao da ću, ako budem zurio u njih dovoljno dugo i čežnjivo, nekakvom osmozom biti premešten u njihovu jasnu, čistu tišinu. Čak i sada pamtim te slike, kao što ljudi pamte slikovnice koje su voleli u detinjstvu. Vesele livade, daleke planine u drhtavoj izmaglici, lišće do kolena popadalo po jesenjim stazama milovanim vetrom, vatre i magla u dolinama, violončela, tamna prozorska okna, sneg.
Koledž Hempden, grad Hempden, Vermont. Osnovan 1895. (Već i ova činjenica izazivala je čuđenje; ništa što sam poznavao u Plejnu nije nastalo mnogo pre 1962.) Broj studenata, pet stotina. Mešovita škola. Napredna. Specijalizovana za slobodne umetnosti. Vrlo selektivna. „Hempden, u želji da obezbedi čvrsto zaokružene tečajeve iz humanističkih nauka, teži ne samo da pruži studentima čvrstu osnovu na odabranom polju, nego i pogled na sve discipline umetnosti, civilizacije i misli Zapada. Čineći to, nadamo se da pojedincima pružamo ne samo činjenice, nego i sirove osnove mudrosti.“
Koledž Hempden, grad Hempden, Vermont. Čak i naziv je imao ozbiljni anglikanski ritam, makar za moje uho, koje je beznadežno čeznulo za Engleskom i bilo gluvo za slatke tamne ritmove misionarskih gradića. Dugo sam gledao sliku zgrade koju zovu Opšte zdanje. Prelivala ju je slaba, akademska svetlost koja me je navodila na misli o dugim satima u prašnjavim bibliotekama, starim knjigama i tišini.
Majka je pokucala na vrata, izgovorila moje ime. Nisam odgovorio. Iscepio sam informativni obrazac s kraja brošure i počeo da ga ispunjavam. Ime: Džon Ričard Papen. Adresa: Trg mimoze 4487, Plejno, Kalifornija. Da li biste želeli da dobijete informacije o finansijskoj pomoći? Da (očigledno). Sutradan ujutru sam ga poslao. Sledeći meseci bili su beskrajna iscrpljujuća bitka papira, izjednačenih snaga, vođena iz rovova. Moj otac je odbio da ispuni finansijske papire. Najzad sam, u očajanju, ukrao poreske prijave iz pregratka za rukavice njegove tojote i ispunio ih sâm. Još čekanja. Onda pismo od dekana upisa. Neophodan je razgovor, kada mogu da doletim za Vermont? Nisam mogao sebi da priuštim avion do Vermonta, pa sam mu to i napisao. Još čekanja, još jedno pismo. Koledž će mi isplatiti putne troškove ako njihova ponuda stipendije bude prihvaćena. U međuvremenu su stigle informacije o finansijskoj pomoći. Udeo porodice bio je veći nego što je moj otac rekao da ima. Odbio je da plati. Ovakav gerilski rat vukao se još osam meseci. Ni dan-danas ne shvatam sasvim lanac događaja koji me je odveo u Hempden. Samilosni profesori pisali su pisma; u mom slučaju učinjeni su raznovrsni izuzeci. I tako sam se, manje od godine nakon što sam seo na čupavi zlatni tepih svoje sobice u Plejnu i impulsivno ispunio upitnik, iskrcao iz autobusa u Hempdenu s dva kofera i pedeset dolara u džepu.
Nikada nisam bio istočnije od Santa Fea ni severnije od Portlenda. Kada sam izašao iz autobusa posle duge noći prepune strepnje koja je počela negde u Ilinoju, bilo je šest sati ujutru, sunce se pomaljalo iznad planina, video sam breze i nemoguće zelene livade i činilo mi se, zaslepljenom od noći i trodnevnog nespavanja na autoputu, da sam u zemlji iz svojih snova.
Spavaonice čak nisu bile ni prave spavaonice – ili makar ne kao one koje sam poznavao, sa zidovima od betonskih blokova i depresivnim žućkastim svetlom – nego bele montažne kuće sa zelenim šalonima, smeštene iza Opšteg zdanja u šumarcima javora i jasena. Ipak, na pamet mi nije palo da bi moja soba, gde god bila, mogla biti drugačija no ružna i razočaravajuća, pa sam doživeo neku vrstu šoka kad sam je prvi put video – bela soba s velikim prozorima okrenutim ka severu, monaška i gola, s podom od izgrebane hrastovine i iskošenom tavanicom kao na mansardi. Prve noći provedene u njoj presedeo sam sumrak na krevetu dok su zidovi menjali boju od sive preko zlatne do crne, i slušao neki sopran kako vrtoglavo šeta gore-dole negde na drugom kraju hodnika, sve dok i poslednje svetlo nije zgasnulo, a udaljeni sopran spiralno se penjao i spuštao u tami poput nekakvog anđela smrti, i ne mogu da se setim da sam ikada osetio takav vazduh, visinski, hladan i razređen, kao te večeri, niti da sam se ikada osećao tako dalekim od niskih obrisa prašnjavog Plejna. Te prve dane pre početka predavanja proveo sam sâm u svojoj belo okrečenoj sobi, među vedrim livadama Hempdena. I bio sam srećan tih prvih dana kao nikada ranije, lutajući poput mesečara, preneražen i pijan od lepote. Grupa devojaka rumenih obraza igra fudbal, konjski repovi im lete, njihovi povici i smeh tiho plove iznad somotskog igrališta u sumrak. Stabla krckaju pod jabukama, opale jabuke crvene se u travi ispod njih, trule na zemlji mirišući teško i slatkasto, čuje se uporno brujanje zolja oko njih. Kula sa satom Opšteg zdanja; cigle obrasle bršljanom, beli tornjić, začaran daleko u izmaglici. Šok kada sam prvi put video stablo breze po noći kako se uzdiže u mraku, hladno i vitko poput duha. I noći, veće nego u mašti, crne, vetrovite i ogromne, rastrojene i divlje od zvezda.
