Afrikanac

15.06.11

Kada se setim streljanja, koje je za novinare priredio „crni škorpion” u Nigeriji ili „osvajanja Kejptauna” u režiji Idi Amina u Ugandi,mogu ih svrstati u čist „nadrealizam” koji se ipak dogodio u stvarnosti

Doživljaji jednog jugoslovenskog novinskog izveštača iz Afrike u središtu su novog romana „Afrikanac”, (izdanje „Lagune”), novinara i pisca Dušana Miklje. Opisani su tu diplomatski prijemi na kojima je flaša francuskog vina skuplja od mesečnih obroka za jednu afričku porodicu, ali i javno smaknuće ražalovanog oficira, put vozom za Džibuti, susreti sa legionarima, put za Kongo, osvajanje najvišeg vrha Kilimandžara, jurnjave džipova i pomahnitalih nosoroga, safari...

Dušan Miklja je svojevremeno bio stalni dopisnik Tanjuga iz Najrobija, Adis Abebe, Rima, Njujorka i Brisela, i autor je zbirki priča „Sultan od Zanzibara”, „Kosmopolitske priče”, „Bilo jednom u Beogradu”, „Hronika nastranosti”, romana „Put u Adis Abebu”, „Judina posla”, „Krpljenje paučine” i drugih. Film Nikite Milivojevića snimljen po Mikljinom romanu „Njujork, Beograd” nedavno je prikazan producentima u Kanu, a za njega su zainteresovani i festivali San Sebastijan,Sarajevo,Solun,Venecija,Toronto.
U romanu „Afrikanac” opisali ste Crni kontinent sa svim protivrečnostima, lepotom prirode i mitova, sa jedne strane, i socijalnom nepravdom i siromaštvom, sa druge?

Tačno je zapažanje da je Afrika sinonim pomenutih protivrečnosti. Jednostrana slika o njoj nije moguća jednostavno zato što ne bi bila istinita.Afrika je poglavlje koje je možda najviše obeležilo moj rad,a u značajnoj meri i život.Mogao bih,otuda,da se poistovetim sa rečima spisateljice Barbare Kingsolver koja je za sebe izjavila:„Afrika i ja smo se neko vreme družili,a onda udaljili,kao da smo oboje bili u vezi koja je završena rastankom. Ili da kažem da me je Afrika svladala kao napad kakve retke bolesti od koje se nisam potpuno oporavila”.Ako,prema tome,roman deluje verodostojno to može da zahvali upravo takvim mojim iskustvima.

Glavni junak pokazuje kritičnosti samosvojnost u izveštavanju o osamostaljenim afričkim apsolutistima, koji su samo zamenili bele koloniste, pa i o Pokretu nesvrstanih. Da li ste i Vi imali problema sa tadašnjim jugoslovenskim diplomatama u Africi?

Ne bi se smelo smesti s uma da je Afrikanac,makoliko ispovedan i donekle autobiografski,ipak roman,a pripovedač, makoliko stvaran, takođe književni lik.Nesporazumi(ne uvek bezazleni), koji su povremeno postojali,nisu prema tome imali ličnikarakter već su pre izražavali protivljenje apologetskom veličanju politike nesvrstanih,čak i kada su neki od njenih pobornika u Africi bili osvedočeni zlikovci.Afrikanac se u svojstvu pripovedača,ne spori samo sa njima već i sa usađenom u svesti Evropljana,podjednako uvredljivom i pogrešnom predstavom, u kojoj se Afrika doživljava samo kao idiličniraj ili,potpuno suprotno,kao isključivo nasilan kontinent.Sa ove vremenske udaljenosti na to vreme može se gledati na različitenačine ali ako bi ih sve zgusnuo u samo jednu reč opisao bi ga kao „mitološko”,što će reći neverovatno.Što se tiče samoga posla,odnosno izveštavanja,Afrika je tako neukrotiv i uzbudljiv kontinent da ga ni najponiznije političke dogmate nisu mogle svesti samo na kalup „političke celishodnosti”.

Šta mislite o slobodi novinarskog izražavanja nekada i danas, o napredovanju ove profesije?

Nekada se moralo paziti na svaku reč jer se mogao izgubiti ne samo posao već i dospeti u zatvor.Novinari su se,ipak,dovijali stvarajući,u dosluhu sa čitaocima, neku vrstu tajnog koda koji je nepogrešivo odgonetan. Činili su to u želji da prošire granice slobode.Danas možete reći sve ali ništa ne možete da promenite. U suštini je,dakle,manje-više isto.

Među crnim tiranima koje ste opisali prednjače „crni škorpion”, zatim Idi Amin. Očigledno da ste dobro upoznati sa njegovim „radom”, jer neki od Vaših tekstova korišćeni su u filmu „Poslednji kralj Škotske”, priči o Aminovoj vladavini?

Kada se danas setim streljanja, koje je za novinare priredio „crni škorpion” u Nigeriji ili „osvajanja Kejptauna” u režiji Idi Amina u Ugandi,mogu ih svrstati u čist „nadrealizam” koji se ipak dogodio u stvarnosti.

Sa nekim ličnostima , pak, Afrikanac je bio u prijateljskim odnosima, sa prvim predsednikom nezavisne Angole Agostinjom Netom, na primer?

Dičim se privilegijom da sam lično poznavao Agostinja Neta,Samora Mašela,Marselina dos Santosa,Keneta Kaundu i druge afričke državnike.Najveće poštovanje,ipak,osećam prema Netu ne samo zbog njegove intelektualne veličine kao lekara i poznatog pesnika već i kao gerilca i državnika.Zadivio me je najviše retko viđenom čovečnošću kada je u jednoj novinarskom nesporazumu, na svoju štetu,dao za pravo autoru ovih redova.

Osim opasnih putovanja u Kongo, noćnih vožnji, ubistava i javnih pogubljenja, susreta sa divljim životinjama, knjiga obiluje i opisima umetnosti Bušmana i drugih lepota Afrike. Šta sada preteže u Vašim mislima?

Mislim o tome kako se Africi i danas čini nepravda ili,još određenije,kako se ne uočava dovoljno da bi mogla da ponudi značajne mitološke,antropološke pa i filozofske odgovore o pokidanim vezama savremenog čoveka ne samo sa svojom prošlošću već i sa prirodom.Mislim,takođe,kada je o Africi reč,i o različitoj strukturi znanja,licemerju „dobrotvora” i nadmenosti osvajača ali i gramzivosti nove političke klase i,najzad,o samom smislu razvoja čovečanstva.

Marina Vulićević

19.03.11 Danas

Ime odlične filozofske studije Artura Šopenhauera - Svet kao volja i predstava veoma je indikativno u određivanju polazne tačke za čitanje i tumačenje romana Dušana Miklje - Afrikanac, pogotovo u pogledu odnosa i ravnoteže između naoko osvojenih znanja o nepoznatim i neposrednog iskustva. Predstava je ono što vidimo u agresivnoj vizuelizaciji sadašnjice misleći da nam slika nudi poznavanje a volja je inicijacijska potreba da se prodre iza slike, iza granica opštih mesta i stereotipa.

Roman je svakako naše znanje o svetu, ne samo u pogledu pouzdanosti nego i u pogledu bogatstva slike i izraza, činjenice mu mogu dodati na autentičnosti ali mu mogu veoma brzo oduzeti magičnost priče. Dušan Miklja je našao srednji put; neobičnost i bogatstvo njegovog iskustva su ovaj roman obogatili autentičnim slikama i osećanjima ali ga nisu učinili manje romanom, naprotiv. Lično mislim da je jedino tako i moglo, jer nema drugog načina da se predstavi magični svet i osobenost karaktera a da priča pri tom bude istovremeno uverljiva i fantastična. Slika Afrikanca - čoveka koga je novinarski poziv odveo u Afriku ali ga je doživljaj okoline učinio Afrikancem - koji sagledava duboke naslage mitološkog i animističkog u afričkom čoveku i iskonski sklad sa prirodom ali i sukob dva sveta - afričkog i evropskog - u obostranom nerazumevanju ili nedovoljnoj volji da se dođe do prave predstave, kao što reče Šopenhauer.

Afrika nije oličena u letovalištima na severu niti u rasizmu i Mandelinoj borbi protiv istog na jugu, safariju u Keniji i kamilama u Sahari, kao ni u studentima iz nesvrstanih zemalja koji su punili aule i amfiteatre Beogradskog univerziteta u Brozovo vreme. Naravno, sve je to deo kontinenta gde je sve veliko samo se čovek smanjuje u odnosu na sudbinu ali Afrika je nešto mnogo više; rudimentarna kultura u sukobu sa evropskim kolonijalizmom, svet duhova nasuprot racionalizma modernih vremena, život u kome se umire od gladi i živi od ideja. Uronjen u takav svet svojim bićem evropskog čoveka i prirođenom prirodom naturalizovanog Afrikanca Dušan Miklja (nema dileme da je autobiografija okosnica priče) opisuje svet u kome pesnici postaju predsednici država, batleri tumači mitologije, živote i sudbine avanturista, diplomata, vračeva, gerilaca... Od veoma dobrih opisa pejsaža zemlje u kojoj je sve veliko i grandiozno do originalnih slika života i njegove specifičnosti u raznim krajevima nepoznatog nam kontinenta Miklja uspeva da stvori priču u kojoj nema klasične literarne ambicije i potrebe da se akribijski sakupe činjenice već duboke potreba da se oduševljenje, sumnja, zebnja, nemoć... podele sa čitaocem. Sugestivnost je zato sadržana u osećanju a ne u slici jer svaki lik koji se pojavljuje u ovom romanu je neobičan sve do autentičnih slika streljanje i surovosti koji su Afriku uvek činili svetom krajnosti - vanserijske lepote i surovosti. Ali krajnosti oživljavaju i zapitanosti o smerovima razvoja civilizacije, o inverziji ideje dobra i zla u tumačenju afričkog i evropskog čoveka. Često su ova sagledavanja - pre svega zanimljive priče - prave male antropološke studije u kojima se često prepliću meditativni delovi i razmišljanje o važnim životnim pitanjima sadržanim u suštinskim različitostima.

U drugom planu je ne manje zanimljiv aspekt koji je veoma zanimljiv za one čitaoce koji su bili savremenici vremena o kome Miklja piše. Naime, Afrikanac dolazi iz zemlje koja je svoje veze sa Afričkim narodima postavila na pijedestal kulta i čestih državničkih poseta u kojima pokušava da se nametne kao lider „crnog sveta“. Novinar postavljen između evropskog ekonomskog kolonijalizma i političkog kolonijalizma zemlje iz koje dolazi u nezavidnoj je situaciji koja mu, zahvaljujući jugoslovenskom uticaju i slici o predsedniku Titu otvara i mnoga vrata ali i donosi mnoga pitanja, nedoumice i sumnje kako pomiriti sliku i reč, politiku i smisao, novinarstvo i istoriju. Između sukoba sa ambasadorom i crnohumornih situacija „ekonomskog razvoja i prosperiteta“, pomešanosti raznih obrazaca društvenog ponašanja i shvatanja Afrikanac pokušava da smesti svoju životnu priču koja je postala neodvojivi deo afričkog kontinenta i kulture.

Roman Afrikanac otvara mnoga, još uvek i te kako prisutna, civilizacijska ali i književna pitanja. Na prvom mestu Afrika je još uvek nepoznanica za evropski pozitivizam koji je ekvivalent mnoštva individualnih zatamnjenih mesta u našem znanju. Upravo ta mesta otvara ovaj roman ali na sebi svojstven način - kao hronika jednog vremena ali i kao putopis. Očigledno je da prožimanje ova dva žanrovska principa Afrikancu donosi svežinu izraza pomalo zaboravljenu od vremena kada je klasični putopis gurnut na žanrovsku marginu. Prerano, očigledno Afrikanac je pravi dokaz da nema dobitnih obrazaca u savremenoj književnost, sve je u talentu i iskrenosti, toga kod Miklje ima dovoljno - na čitalačku radost. Zašto da ne?

Autor: Petar V. Arbutina