Potapanje velikog ratnog ostrva

31.07.09

„Plašilo ih je zelenim grudobranom gustog rastinja. Uznemiravalo senkama. Narušavalo spokojstvo dok su s važnim gostima brodom plovili Dunavom. Rastrojavalo samim svojim postojanjem. Veliko ratno ostrvo se zbog toga moralo potopiti. Da se rastočeno u mutljagu vode i peska, ulije u Crno more. Da u njemu zauvek nestane. Nije više važno da li je prvi čovek u državi naredio to drugome čoveku ili je ovaj, sa smrknutog lica prvoga, nalog sam pročitao. U carstvu pantomime, grimase su važnije od zakona...”, piše Dušan Miklja u priči „Potapanje velikog ratnog ostrva” po kojoj je njegova nova knjiga, u izdanju „Lagune”, dobila naziv.


Je li je to zbilja ili piščeva imaginacija?
- Prvih godina nakon Drugog svetskog rata zaista je postojala namera vlasti da potopi Veliko ratno ostrvo. Od pokušaja da ga potope su odustali, jer se vlažan pesak, koji je eksplozivom dizan u vazduh, ponovo vraćao tamo gde je i bio. Ostrvo se, drugim rečima, tvrdoglavo opiralo nalogu da se ulije u Crno more. Privlačnost te teme, sa literarnog stanovišta, za mene je najviše bila sadržana u apsurdnosti takve jedne ideje. U verovanju vlasti da je za njih sve moguće. Pomeraju planine, kako je govorio Mao Cedung, ili - u slučaju naših vlasti - da potapaju ostrvo.

Pomenuta priča nalazi se u poglavlju „Vlast”. Čime se bave ostala poglavlja?
- U poglavlju pod naslovom „Disanje na slamku” govori se o graničnim situacijama, u kojima su život i smrt odeljeni jedno od drugog jedino gestom, trenom, samim dahom. Ma koliko markesovski nadrealističke, priče su duboko ukorenjene u samu oporu suštinu života u kome svi pomalo, kako glasi naslov jedne od njih, igramo „Hamleta u prelaznom dobu”. Naslov poglavlja „Paranormalne pojave” ne treba objašnjavati. Verujem da će čitaocima u njemu biti zanimljiva priča „Bekstvo iz romana ili istina o Drakuli”, u kojoj se govori kako je Drakula, uvređen što ga je irski pisac Bram Stoker opisao kao vampira, a ne kao vlaškog vladara, koji se hrabro odupirao Turcima, odlučio da se povuče iz romana. U poglavlju „Dvostruki zavrtanj”, najzad, otkriva se da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Suštinu tog verovanja možda najbolje izražava priča u kojoj čovek traga za svojim poreklom. Prezime Subin, saznaje tako, potiče od rumunske reči Subia, ali je njeno značenje, u prevodu, Srbin.

Da li ste namerno hteli da sve priče imaju neočekivan obrt, nalik trileru?
- Izgleda da je tako. Ali to nije zasluga pisca već života. Život je taj koji nas neprestano iznenađuje. Takođe neočekivanim i nepredvidivim raspletima.
Kako biste sami okarakterisali ovu vašu novu zbirku?
- Pa rekao bih da zbirka, tematski bar, ima široki raspon. Da poseduje takođe emocionalnu i duhovnu gustinu. Vrlo sam bio polaskan što je naš poznati pisac Dragoslav Mihailović jednu od priča „Pratioc iz Sofije” upravo tako doživeo.

Šta je sa filmom koji je pre otprilike godinu dana počeo da snima Nikita Milivojević prema vašem scenariju?
- Film za koji sam napisao originalni scenario, a Nikita Milivojević ga adaptirao za potrebe filma, koji je i režirao je u potpunosti snimljen. Sada je u fazi takozvane postprodukcije, što takođe, zahteva veliki trud i novac. Imajući u vidu da je 95 odsto snimljeno u Njujorku smatram to izuzetnim podvigom. Film će se prikazivati pod naslovom „Jelena, Katarina, Marija”, ali je u suštini reč o istoj priči kao u romanu „Njujork, Beograd”. Nadam se da ćemo ga videti do kraja godine.

Govori se da bi ista priča mogla da se pojavi i u pozorištu.
- Njujorški producent je predložio da se igra u Njujorku i to u jednoj od prestižnih sala Linkoln centra. Kod njega je već moja pozorišna verzija. Nije još izvesno da li će se predstava igrati jer i za to treba obezbediti sredstva. Zanimljivo je, ipak, da je pre nego što je predstava i održana producent dobio ponudu da sa njom gostuje u Torontu.

Posle predstave „Orden”, koja je imala zapaženi uspeh, da li spremate još nešto za pozorište?
- U vršačkom pozorištu bi trebalo, kao prva predstava u novoj sezoni, da se odigra komad „Mrtvi-Pijani”, neka vrsta tragikomedije. Naš poznati reditelj Slavenko Saletović, kome je povereno da režira predstavu, uveo je značajna pojačanja, pre svega pesme Tome Zdravkovića, koje savršeno odgovaraju tematskom ambijentu, odnosno rafineriji u kojoj se spravlja lažno piće i kafani u kojoj se prodaje. Predstava je, dakle, zamišljena kao neka vrsta „narodnog mjuzikla”, što nikako ne znači da je lišena društvene ubojitosti. Naprotiv!
Postoje još neki planovi i pripremljeni tekstovi, ali ovoga puta govorim samo o onome što je manje više izvesno ili, pošto kod nas ništa nije izvesno, o onome što je izgledno.

Najčitanija knjiga u prošloj godini
Roman „Njujork, Beograd” je dobio nagradu „Hit Libris” kao jedna od najčitanijih knjiga u prošloj godini.
- To priznanje mi je zaista dragoceno jer šta može da bude veće zadovoljstvo za jednog pisca nego da bude čitan. Tim pre što ta knjiga nije privukla pažnju nikakvim vanliterarnim motivom, ne bavi se, drugim rečima, ni kriminalom ni erotikom, ni bilo čime sličnim. Do sada je štampano pet izdanja, a prodata je u više od 8.300 primeraka, što je za domaćeg pisca značajna cifra.

M. Marjanović

24.07.09

Dušan Miklja, autor romana "New York, Beograd" objavio je ovih dana, pod okriljem izdavačke kuće "Laguna", zbirku priča intrigantnog naslova "Potapanje Velikog ratnog ostrva".

Upravo ste objavili zbirku priča sa neobičnim naslovom: "Potpanje Velikog ratnog ostrva". Otkuda takav naziv? Veliko ratno ostrvo svakako postoji. Ali, ono nije potopljeno. Sa svojim gustim rastinjem može se sasvim lepo videti sa Kalemegdana.Čini se, otuda posmatrano, da je nepomerljivo.

- Makoliko to delovalo neverovatno, zaista je postojala namera vlasti da potopi Veliko ratno ostrvo kako bi s’ njim u Crno more zauvek otplovili posmrtni ostaci nepoželjne političke ličnosti, koja je tu krišom pokopana. Od pokušaja da se to učini se, ipak, odustalo jer se vlažan pesak, koji je eksplozivom dizan u vazduh, ponovo vraćao tamo gde je i bio. Bilo je nemoguće da se potopi. Ostrvo se, drugim rečima, tvrdoglavo opiralo nalogu da se ulije u Crno more.

Šta Vas je privuklo toj temi?

- Svakako ne tehnička strana poduhvata. Ni njeni politički motivi. Privlačnost te teme sa literarnog stanovišta za mene je najviše bila sadržana u apsurdnosti takve jedne ideje. U verovanju vlasti da je za njih sve moguće. Da pomeraju planine, kako je govorio Mao Ce Tung, ili – u slučaju naših vlasti - da potapaju ostrvo.

Da li ste, dok ste to pisali, imali na umu naslov čuvenog romana Ernesta Sabata „O junacima i grobovima“?

- Nisam na to mislio, ali bi takav naslov, takođe, bio prikladan. Kad već govorimo o analogijama, neobično je da sam priču napisao pre nego što se u javnosti počelo da govori o tome gde je pokopana ličnost koja je tajno streljana 1946. godine. Kako to ponekad biva, literarna istina je prethodila onoj životnoj.

Da li to znači da Vaša zbirka priča govori o vlastima?

- Zbirka ima četiri poglavlja od kojih se samo jedno bavi vlastima. U tom poglavlju je i priča Potapanje "Velikog ratnog ostrva" po čemu je cela zbirka dobila ime.

Čime se bave ostala poglavlja?

- U poglavlju pod naslovom "Disanje na slamku" govori se o graničnim situacijama u kojima su život i smrt odeljeni jedno od drugog jedino gestom, trenom, samim dahom čak. Makoliko markesovski nadrealističke, priče su duboko ukorenjene u samu oporu suštinu života u kome svi pomalo, kako glasi naslov jedne od njih, igramo "Hamleta u prelaznom dobu". Naslov poglavlja "Paranormalne pojave" ne treba objašnjavati. Verujem da će čitaocima u njemu biti zanimljiva priča "Bekstvo iz romana ili istina o Drakuli", u kojoj se govori kako je Drakula, uvređen što ga je irski pisac Bram Stoker opisao kao vampira, a ne kao vlaškog vladara koji se hrabro odupirao Turcima, odlučio da se povuče iz romana. U poglavlju "Dvostruki zavrtanj", najzad, otkriva se da ništa nije onako kako na prvi pogled izgleda. Suštinu tog verovanja možda najbolje izražava priča u kojoj čovek traga za svojim poreklom. Prezime Subin, saznaje tako, potiče od rumunske reči Subia, ali je njeno značenje u prevodu Srbin.

Znači li to da priče završavaju na neočekivan način kako je to uobičajeno kod trilera.

- Izgleda da je tako. Ali, to nije zasluga pisca već života. Život je taj koji nas neprestano iznenađuje.Takođe, neočekivanim i nepredvidivim raspletima.

Čitaoci se, dakle, neće dosađivati?

- Pa, rekao bih da zbirka - tematski bar - ima široki raspon. Da poseduje, takođe, emocionalnu i duhovnu gustinu.Vrlo sam bio polaskan što je naš poznati pisac Dragoslav Mihailović jednu od priča "Pratioc iz Sofije" upravo tako doživeo.

Vanja Gavrovski