Kraj puta

14.01.07

Ne može se razmišljati o smislu postojanja ako ste satrveni umorom, ako imate milion dnevnih obaveza, što je suština života savremenog čoveka, kaže za Glas pisac Dušan Miklja

Posle "Puta u Adis Abebu", Dušan Miklja je napisao novi roman pod nazivom "Kraj puta", koji je nedavno objavila beogradska Laguna.
Tri jerarha, u svetovnom životu samo pesnici i hroničari, ali u dubini duše pustolovi, u dramatičnim godinama kreću na put da popišu crkvena imanja, ali i da nađu odgovore na neka večna pitanja. Polaze od Dušanove prestonice, Prizrena, jer "ne znaju hoće li je ikada više videti", da bi završili na Sinaju, gde se Gospod ukazao Mojsiju. Borave usput u Solunu, Jerisosu, Hilandaru, Carigradu, Kijevu, Moskvi, Jerusalimu i koptskom Kairu, na mestima koji predstavljaju toponime mudrosti i vere...

Vaš roman karakteriše uistinu složena forma. Da li je reč o putopisnom, filozofskom, teološkom romanu?
To nije jednostavan roman, a rekao bih da nije ni bezazlen, ni u formi ni po sadržaju. On je svakako putopisan jer putnici i svetovni jerarsi pohode razne krajeve, toponime vere i duhovnosti, a i mudrosti. Takođe, ovo je roman koji takođe ima neka pustolovna svojstva poput onog koje srećemo kod Amina Malufa, na primer u Leonu Afrikancu ili nekim njegovim delima. Takođe, roman koji bi, naravno, uslovno i uz dužnu smernost, mogao da se uvrsti u filozofske, pa čak i u teološke pod uslovom da se to ne doživi kao filozofska uštogljenost ili neka kanonska strogost. Dakle, svakako bi bilo pogrešno i to tumačenje jer u romanu ima i ironije. Znači, on se tu približava jednom svetovnom delu u kome putnici ili akteri ovog romana nisu opterećeni ni ograničeni, niti verskim, niti filozofskim, niti ideološkim dogmama. To je delo u kome se mešaju stvarnost i snoviđenja, ideologija, vera, politika... To se vidi naročito u delu u Moskvi, gde se putnici pitaju da li je možda Moskva naslednik Vizantije i to na jedan protivrečan način, da li je komunizam takođe izraz kanonske strogosti, odnosno nepogrešiva istina.

Naslov romana je pomalo pesimističan!
Pre bih rekao da je primeren i logičan jer oni nesumnjivo doživljavaju kraj puta. E, sad što taj kraj puta, a da ne otkrijemo baš sve čitaocima, ne liči na hepiend, to ne treba da ga svrstava u izrazito pesimistične romane. Možda će sve biti jasnije ako kažem da u romanu postoje dva vremena. Postoji privremeno, prolazno vreme koje svi doživljavamo i postoji ono drugo, trajno, neprolazno, nepromenljivo vreme, kao u Bibliji. Dva od tri putnika su doživeli to što su tražili. Oni su zadovoljeni u onom drugom, večnom vremenu, dok se u ovom privremenom koje živimo to može doživeti kao tragedija ili drama, zavisno od ukusa čitaoca.

Junake "vodite" na put iz Prizrena, s Kosova, iz "Dušanove prestonice za koju ne znaju hoće li je ikad više videti". Zašto ste izabrali Prizren za početak puta?
Vi ste primetili da u romanu se snoviđenja pokažu u stvarnosti kao istina, kao nešto što je u početku samo naslućivano, a kasnije se pokazalo kao istinito. Kada su ti putnici kretali sa Kosova na put, iz Prizrena, to Kosovo je imalo potpuno drugačiji status nego što ga ima danas. Oni su prosto naslućivali da ga možda nikada neće videti. Kako vidimo i kako se stvari odigravaju, njihova vidovitost nije bila neosnovana.

Kakvu simboliku ima taj put čiji krug otvara Prizren, a zatvara Sinaj, na kome se Gospod ukazao Mojsiju?
To ima opet neke mešavine stvarnosti i simbolike. Naime, prema dogmatskom verovanju, postoje sve tri velike religije pravoslavlje, islam i jevrejska religija, Bog se ukazao Mojsiju upravo na Sinaju. Ali, to ima jednu ličnu simboliku, jer ti ljudi, ti putnici neprekidno teže da se uspinju uz tu jednu vertikalnu osu sveta jer neprestano poruke stižu odozgo. Želja da se uspinju uz planinu koja je sveta za sve tri ispovesti je logična, ako se podsetimo svrhe njihovog putovanja, a to je tobože da popišu crkvena imanja, ali i da dobiju odgovor na neka večna pitanja. Nekako je prirodno da taj odgovor potraže u pustinji i na Sinajskoj gori koja se uzdiže iznad nje. Sve religije i filozofije začete su upravo u pustinjama, na tim mestima velike sabranosti i usamljenosti istovremeno, na mestima gde čovek može da se usredsredi na čistotu događaja.

Da li to znači da jedan čovek koji živi u metropoli ne može i da hoće da u svom okruženju potraži te iste odgovore?
Taj odgovor svi znamo. U velikim metropolama, u gradovima grozničavo se žuri. To je čak i izraz koji je za nekoliko nijansi upečatljiviji od žurbe. Živi se neurastenično, unezvereno, ljudi kao da protrče kroz svoj život a da nemaju vremena da malo zastanu, što inače često čine putnici u ovoj knjizi, pa da malo razmisle o smislu svog postojanja. Ne može se razmišljati o smislu svog postojanja ako ste satrveni umorom, ako imate milion dnevnih obaveza, što je svakako suština života savremenog čoveka.

Budući da slovite za pravog svetskog putnika, može li se reći da u ovom Vašem romanu ima dosta autobiografskog?
To me često pitaju. Ima prilično biografskog u mojoj knjizi. Inače dosta putujem. Bio sam na svih pet kontinenata, na svim tim mestima koje se u knjizi opisuju, a to je više od devedeset zemalja. To je nešto za šta sam zahvalan nekom svom usudu i mislim da je to velika privilegija, i da čovek mnogo putujući i upoređujući - mnogo sazna, tako da ti opisi, ako deluju verodostojno, a mislim da deluju, treba da zahvale i toj činjenici da sam, kako se kaže, bio na licu mesta.

Na čemu trenutno radite?
Imam nekoliko napisanih drama koje su na čitanju. Imam jedan scenario po kome će se verovatno snimati film. Uradio sam i jednu zbirku priča pod nazivom "Potapanje Velikog ratnog ostrva". Inače, pišem roman koji govori o životu jednog čoveka u vreme velikih poremećaja u Africi, borbi za nezavisnost, revoluciji.

Kao neko ko je video lica i naličja ljudske civilizacije na različitim meridijanima, šta mislite šta može da spasi svet?
Vera i ljubav su delotvorne za svako biće pojedinačno, ali, kad gledate pragmatično kakve su stvarne mogućnosti, onda shvatite da su najmanje mogućnosti onih ljudi koji veruju u ljubav i koji imaju vere, jer svetom ipak dominiraju okrutni veliki sistemi. A u njihovoj samoj prirodi je kao i kod svih loših ljudi naročito izražena dominantna crta a to je gramzivost. Znači, nezajažljivost u sticanju većih prostora, većih bogatstava, veće imovine i materijalne moći. Verujem da svi dobronamerni ljudi sveta razmišljaju kako da se obuzda ta gramzivost i nezajažljivost, ali se bojim da do sada nisu nađeni delotvorni odgovori.

A nas?
Kod nas mi najviše smeta ta osionost i bezobzirnost koja se izražava u prostačkom i primitivnom ponašanju, u potpunom odsustvu solidarnosti i neosetljivosti za tuđe nevolje. Nama bi mnogo pomoglo kada bismo bili malo trpeljiviji i tolerantniji, kada bismo shvatili da nismo sami, već da su tu oko nas i neki drugi ljudi koje, ako ne možemo da volimo, barem treba da ne zlostavljamo.

Mila Milosavljević

22.10.06 Danas

Pred ovogodišnji Sajam knjiga objavljena je nova knjiga novinara i pisca Dušana Miklje, "Kraj puta" u izdanju kuće Laguna. Putopisni roman, zasnovan na autobiografskim referencama neizmerno bogatog iskustva Dušana Miklje, prati pustolovine tri junaka - pesnika, istoričara i novinara. Otiskujući se na put po raznorodnom pravoslavnom svetu kom svaki od njih pripada, u pokušaju da prikupe građu za povest koja neprestano izmiče konačnom dokumentovanju, tri prijatelja istovremeno započinju i putovanje kroz lične i opšte istorije, preispitujući usput svoja najličnija uverenja. Poplave, požari, ulične bande i neprilike sa vlastima - na putu po Balkanu, Bliskom Istoku ili Rusiji - za junake se pokazuju kao manje dramatični doživljaji od suočavanja sa sopstvenim predstavama o sebi i društvima iz kojih potiču, sa složenim nasleđem predrasuda i shvatanjima savremenog sveta.
Miklja svoje junake prepušta tajnama i odblescima slavne istorije prostora koji baštini uticaje Drugog Rima - arhitekturi, gastronomiji, podjednako kao i lavirintima mitova i činjenica, kroz koje se tri savremena putnika kreću razmenjujući svoje sumnje i ideale. Kroz njihov dijlaog, "Kraj puta" uspostavlja se i kao zanimljivo putovanje kroz filozofsku i političku povest pravoslavnih zemalja.
Dušan Miklja je autor zbirki priča "Sultan od Zanzibara", "Kosmopolitske priče", "Bilo jednom u Beogradu", "Hronika nastranosti", kao i njenih proširenih izdanja "Dranje dabrova" i "Uloga jelovnika u svetskoj revoluciji", romana "Judina posla i Krpljenje paučine", "Put u Adis Abebu", putopisno-esejističke prose "Crni Sizif", "Trbuh sveta" i "Putopisi po sećanju". U pozorištu je izvođena njegova drama "Orden. Hronika nastranosti" prevedena je na engleski jezik. Napisao je takođe više publicističkih dela, istorijskih hronika, radio-drama i scenarija. Bavi se i prevođenjem.
M. J.