Alhemija

17.05.07

Zoran Bognar, pesnik, esejista, prozni pisac, književni kritičar i antologičar, rođen je 30. januara 1965. godine u Vukovaru. Poezija Zorana Bognara prevođena je na italijanski, francuski, engleski, mađarski, nemački, švedski, slovenački, makedonski, španski, turski, jermenski, holandski, friski i bugarski jezik. Dobitnik je mnogih nacionalnih književnih nagrada od kojih izdvajamo "Pečat varoši sremskokarlovačke" (1993), "Matićev šal" (1994), "Stevan Pešić" (1994), "Blažo Šćepanović" (1996), "Rade Drainac" (1999), "Isidora Sekulić" (1999), "Srboljub Mitić" (2000), "Milutin Uskoković" (2003); tri internacionalne nagrade: "Vannelli" (Italija, 1997), "Mediterranean Lion" (Montenegro, 1998) i "Hubert Burda" (Nemačka, 1999); kao i prestižne stipendije fondacije Ville Waldberte (Nemačka, 2002), jedne od najetabliranijih evropskih kuća pisaca u kojoj su boravili i stvarali mnogi svetski priznati pisci kao što su Tomas Man, Zbignjev Herbert, Hlebnjikov, Mihael Kriger, Ištvan Erši i mnogi drugi. Živi i radi u Beogradu kao profesionalni književnik i kao predsednik Fonda "Ars Longa" za očuvanje lepih umetnosti . Objavio je 17 zbirki poezije, dva romana i tri knjige eseja

Prvi put sa knjigom?
Kao i ve ćina, ne samo pisaca već i običnih ljudi, prvi kontakt sa knjigom i ljubav prema knjizi doživeo sam i osetio u najranijem detinjstvu: to su svakako bile knjige bajki, pre svih Hansa Kristijana Andersena i Braće Grim, ali i domaćih pisaca...

Osećaj prvog objavljivanja?
Ove godine obeležavam dvadeset godina od objavljivanja svoje prve knjige (bila je to zbirka pesama " Blues za šahovsku tablu", objavljena 1986. godine), ali prvo pojavljivanje u javnosti, odnosno prve pesme i eseje objavljivao sam u raznoraznim književnim novinama, časopisima i magazinima još 1982. godine. Osećaj prvog objavljivanja i bilo kojeg kasnijeg je volšeban baš kao i što je volšeban osećaj pri rođenju svakog novog deteta...

Za ili protiv nagrada?
Lično mislim da je najveća piščeva nagrada da piše i da ga ne napuštaju inspiracija i kreativan mir. Sve ostalo pripada intelektualnoj bižuteriji i podsmehu vrednim filigranima sujete. Nije reč ni o kakvoj skromnosti, nego o realnom i jedinom mogućem pristupu literaturi. Knjige su potpuno samostalna bića, žive nezavisno svoj život i imaju svoj put. Mi, autori, smo samo njihovi roditelji koji ne možemo da svojoj "deci" pravimo ustupke. Setimo se samo koliko ima sjajnih knjiga koje nikad nisu nagrađene, ali isto tako, i koliko je, najblaže rečeno, prosečnih knjiga dizano u nebesa i nagrađivano svim mogućim nagradama, a danas ih više nigde nema, niti ih se iko seća. Zato i imam običaj da kažem da su knjige biografija pisca, a da su nagrade biografija knjiga. To su dve potpuno odvojene i zasebne biografije.

Društvena angažiranost pisca?
Pisac bi trebalo da stvaralački podvrgava kritici sveukupnu čovekovu egzistenciju, a s druge strane da je stvara po meri svoga shvatanja i prema moći svoje imaginacije. Za njega ništa ne sme da bude nedodirljivo i jednom za svagda dato. Sve je sklono moralnoj truleži, izopačenju, pretvaranju u sopstvenu suprotnost u svetu gde čak i pojam slobode korespondira sa pojmom neslobode...

Cenzura i autocenzura?
Always (of course, without wings)...

Naj knjiga?
Naj knjiga koju sam pročitao je "Aleksandrijski kvartet" Lorensa Darela; a naj knjiga koju sam napisao je, svakako, "Elizejska trilogija"...

Da ste Šeherzada šta bi se sa Vama dogodilo 1002. noći?
Pravovremeno bi procurila...

Sekularizam, kapitalizam, komunizam, globalizam ili kozmopolitizam?
Ništa od toga... Od svih "izama" iz takvih kategorija sam pre svega za kosmopoetizam... i nadasve za komformizam ...

Šta za Vas predstavlja pionirska zakletva?
Iz ove perspektive... Dobro smišljen način za ispiranje mozga u fazi ranog detinjstva...

Dopunjavate Božanstvenu komediju. Koga u pakao, koga u raj?
Kada bih mogao da razaznam šta je zaista pakao a šta raj možda bih mogao da rešim i taj apendix Božanstvene komedije... Ovako... I pored takozvanog pakla i raja... odoh ja... poput onog crnca iz vica... u Čelzi...

Najveći pjesnik svih vremena je? Zašto?
Ne postoji najveći pesnik svih vremena... Zato!

Opravdavate li Vertera?
Ne opravdavam nikoga. Svako bi trebalo da preuzme odgovornost za svoje teorije, teze, postupke...

Postmoderna ili fantom postmoderne?
Knjiga Hajnriha Kloca " Umetnost u 20. veku" ( moderna - postmoderna - druga moderna ) izvanredan je i osoben pogled na situaciju u umetnosti i arhitekturi dvadesetog veka . Kloc , u tragu Habermasovih ideja o prirodi moderne , analizuje i promi š lja odnos modernih ideologija i umetni č kih tendencija prema postmoderni i mogu ć oj anticipaciji jedne metamorfoze u drugu modernu . Zahtev za samoutemeljenjem moderne vodio je ka radikalnosti inovacije koja je odbacila svaku istorijsku paradigmu. Moderna je značila ono neuporedivo.

Pojam postmoderne ne bi trebalo koristiti, poput mnogih filozofa, sociologa i književnih teoretičara, za označavanje jednog reakcionarnog, nazadnog duha vremena. Dakle, Kloc nam dokazuje da postmoderna nije bila nikakva posle-moderna, već revizija moderne. Pojam druga moderna nije nov. Iz postmoderne i proizilazi ono što je ona u jezgru već bila - jedna druga moderna, što eksplicite znači, pojačanje iskonskih inicijativa moderne.

Termin postmoderna j e, do sada, mnogo upotrebljavan i zloupotrebljavan u različitim disciplinama, a naročito u književnosti, naglasiće Linda Hačion u svojoj studiji "Poetika postmodernizma". Međutim, čini mi se da je do najveće zloupotrebe postmoderne došlo upravo u srpskoj literaturi i književnoj kritici čiji su takozvani zagovornici (Aleksandar Jerkov i Vasa Pavković) ovaj pravac na kraju veka doveli do ekstremnog zastranjenja i izmanipulisali ga na najbeskrupulozniji način (srpska posla!!!). U srpskoj literaturi i književnoj kritici postmoderna je nastala daleko od plodonosne zemlje, žarkog sunca i mekanih kiša i njeni "plodovi" nikada neće izgledati prirodni, zdravi, ukusni i sočni. Srpska postmoderna je nastala na kamenjaru književnosti pod besprekorno zategnutim staklenicima, zubatim suncem ili reflektorima i mlazovima hlorisane vode. Njeni "plodovi" izgledaju plastično, retardirano i nemaju nikakvih sokova. Srpska postmoderna je personifikacija hibridnog kukuruza... deponija književnosti... čista konstrukcija!!! Srpska postmoderna nije ništa drugo nego neuspeli "puding" sačinjen od ukislog mleka i promrzlih jagoda, začinjen aromom zapaljene gume... Na žalost, uopšte se ne šalim...

Verujete li u prokletstvo pisanja?
Između pitanja Radivoja Šajtinca: " Zašto je naša profesija tako prokleta?" i konstatacije Jovana Zivlaka: " Bog književnosti je surov!" nalazi se mikrokosmos iliti odslikana sudbina gotovo svakog pisca...

Šta je stvarni razlog Hasanaginicinog odbijanja posjete ranjenom mužu?
Pojma nemam, pitajte Hasanaginicu...

Ko je najveći lik kog je svjetska literatura ikada dala?
Don Kihot... Bez ikakve sumnje i rezerve...

Pristajete li na svoju smrt (po Bartu)?
Odavno sam napisao u pesmi " Blues o nerođenima" da je besmrtnost moja najveća tegoba. Tako... i kad bih čak i pristao da se " dodvoravam" Bartu to ne bi bilo moguće, jer besmrtnost je najveća anatema i usud nas gorštaka... Ako ne verujete meni, pitajte Šon Konerija i Kristofera Lambera...

Sreli su se Euripid, Molijer, Ibzen i Becket. Šta pričaju?
Poker kraljeva na jednom mestu... Mislio sam da je to moguće samo u kartama... Šta pričaju? Pa kraljevi mogu o čemu hoće... A običan plebs o čemu mora...

Književni klanovi - avet ili nužnost?
Književne klanove čine uglavnom i isključivo netalentovani i neostvareni pisci koji su kao individualci vidljivi koliko i jetijevi tragovi... Avet ili nužnost, baš kao i pušenje ili zdravlje, odlučite sami...

Prihvatate li negativnu kritiku?
Ako je argumentovana i dobronamerna da... No, u poslednjih sedam-osam godina u Srbiji ne postoji književna kritika... Jer odlaskom onih najvećih kritičara poput Mihiza i Gluščevića ne postoje književni kritičari koji bi pre svega bili kreativni čitači sa osećajnošću za delo, za njegove osnovne ciljeve i postulate... Svakako bi trebalo napomenuti da više gotovo nijedan jedini dnevni list ne objavljuje i ne neguje književnu kritiku i pored takozvanih kulturnih dodataka koje objavljuju i koji su pre svega galimatijas svega i svačega: od ruralne poezije, ojkača, apoteoza Guči i srpskom ćevapu do raznoraznih antihaških tekstova i nebuloza...

U kom dijelu dana najčešće pišete?
Isključivo pišem noću... kad utihne žamor grada... Dok anđeli spavaju, a sazvežđa ispod kože ne daju mira...

Kome biste oduzeli Nobelovu nagradu za književnost?
Gotovo svim laureatima posle 1990. godine, jer je tada ta nagrada i neskriveno postala samo politička, a ne književna nagrada...

Vi ste Eckerman, pa šta pitate Getea?
Pitam ga: " Johane, sine, šta ti je trebalo ta pizdarija sa masonerijom? Pa ti si bio veći od bilo koje institucije."... A sada, mislim, šta reći...

07.12.05

Vremena su oduvek bila smutna i teška, ali ne znam zašto bi se od poezije, uopšte, zahtevalo da preokreće i menja svet. To su potpuno pogrešni i irelevantni postulati
Više nije vest da je neko otvorio sjajnu izložbu slika, da je bila premijera neke odlične predstave, da je neko objavio dobru knjigu, da je neko dobio nekakvu nagradu ukoliko taj neko, uz tu izložbu, predstavu, knjigu ili nagradu, nije "nagazio" i poslao u "tri lepe" nekog trećeg ili ako ne štrika pulover u studiju ili ne daje intervju na ginekološkom stolu.

Ta potreba i potraga za večitom senzacijom i tamo gde nikakvih senzacija nema dovela nas je ponovo do one čuvene Andrićeve izreke da dođe vreme kad se fukara obogati, budala progovori, a pametni i mudri zaćute, kaže na početku razgovora za Glas Zoran Bognar, povodom njegove nove zbirke poezije "Alhemija", u izdanju "Derete". Njome se, posle "Elizejske trilogije", pored knjiga "Aura" i "Albedo, okončava se još jedna Bognarova pesnička trilogija.

- Reč je o dve potpuno različite pesničke trilogije. Dok u "Elizejskoj trilogiji" pevam o jednom ekstrovertnom, devijantnom svetu, o morbidno-maroderskoj antropološkoj rapsodiji, dotle u novoj trilogiji "Albedo, aura, alhemija" pevam o introvertnom svetu, iliti o sazvežđima ispod kože.

U prvoj pesmi kažete alhemija je moj krst - novo raspeće u lavirintu kruga. Je li to vaša poetska religija?
- Moja poetska religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči, miris besmrtnosti, anakreontsko uznesenje, nada poslednje ejdetske slike... Moja poetska religija je, takođe, i večita sumnja u sudbinu palih anđela i u razloge njihovog pada... A alhemija je, odista, moj krst na kojem se svakodnevno razapinjem u lavirintu kruga i istovremeno pretvaram u zlatni prah...

I vaše nove pesme imaju naglašenu ispovednu notu...
- Ova knjiga, baš kao i prethodne dve, krajnje je intimistička, ali istovremeno i univerzalna. Vrlo često mi se događa da me pojedini čitaoci nazovu ili mi priđu na ulici, da mi kažu da imaju osećaj da su poneke pesme pisane baš po nekom njihovom događaju ili doživljaju. Ta univerzalnost, zasigurno, ovim pesmama daje kvalitet više.

Gde je poezija danas, u prvim godinama trećeg milenijuma?
- Tamo gde je bila i u prvim godinama prvog i drugog milenijuma, dakle u srcima i duši nevelikog broja pasioniranih ljubitelja ovog žanra, ni manje ni više od toga...

Šta, onda, znači pitanje šta može poezija da učini u ova smutna vremena...
- Vremena su oduvek bila smutna i teška, ali ne znam zašto bi se od poezije, uopšte, zahtevalo da preokreće i menja svet. To su potpuno pogrešni i irelevantni postulati. Ta očekivanja imaju potpunu političku konotaciju... Poezija je upravo lepa zato što je uzvišena, baš kao što je lepa i muzika, slikarstvo, pozorište... Poezija ne bi nikada trebalo da bude "angažovana", ispolitizirana, upotrebljena za ostvarivanje nekih niskih i površnih ciljeva; već bi uvek trebalo da bude univerzalna, kosmopoetska, elizejska i večno mlada...

Snaga slobodne imaginacije

Ne čini li vam se da je danas, ne samo poezija, već kompletna književnost, uglavnom stavljena u drugi plan?
- Uvek je bilo onih koji su isticali da je ona proizvod slobodne imaginacije i da kao takva nema onu snagu kojom bi mogla da razreši bilo kakve probleme. Međutim, na svu sreću, mnoga književna dela su s neverovatnom lakoćom demantovala takve proizvoljne teze, jer kad istraživač sa ontološkog, fenomenološkog, psihološkog i istorijskog stanovišta uđe u suštinu značajnih književnih dela, iz njih će dobiti mnogo kompleksniju i verodostojniju sliku o onome o čemu govore nego što bi to dobio iz mnogih drugih doktrina.

Zvonko Prijović