All Over

06.06.05

Treba imati svest da su u svakom vremenu kulture pluralne i da u svako doba postoje ljudi koji stvaraju u saglasju sa globalnim

Dubravka Đurić, pesnikinja, teoretičarka književnosti, prevodilac, esejista, u Narodnoj biblioteci Srbije ovih dana drži niz predavanja čije su teme studije kulture i feminizma, poststrukturalizam i poezija, status i koncept jezika u poeziji i prozi, i pojam „ženskog pisma”. Nedavno je u Kulturnom centru Beograda predstavljena knjiga „All over“ (izdanje Feministička 94), zbirka izabranih i novih pesama sa esejima Dubravke Đurić, koji određuju njenu poetsku fazu od 1996. do 2004. godine. Sa Miškom Šuvakovićem objavila je knjigu „Nemoguće istorije”, o avangardi, neoavangardi i postavangradi u Jugoslaviji.

Da li knjiga „All over” potvrđuje Vaše uverenje da su pisanje poezije i kritike, uređivanje i prevođenje vrste istovetne aktivnosti?

– Suštinski i formalno ne odvajam umetnost. Za mene su književnost, vizuelne umetnosti i teatar interaktivno povezane sa teorijom vremena u kojem nastaju. Moj rad je zasnovan na tome da se pokaže međusobna povezanost umetnosti. To je pozicija radikalnih umetničkih i književnih praksi sa početka 20. veka, gde su se umetnici izražavali kroz različite medije, istovremeno kao pesnici, prozaisti i slikari. Sa druge strane, područje kulture je poprište borbe, ekonomskih i drugih transakcija, u kojima se ljudi u različitim institucijama i sa drugačijim kulturnim kapitalom bore za uticaj. U takvoj konkurenciji, pisanje poezije i bavljenje umetnošću najčešće nisu dovoljni. Pogotovo kada je reč o književnosti, većina autora i poneka autorka, bave se kritikom, uređivačkom politikom u časopisima ili izdavačkim kućama.

U kakvom je onda odnosu poetsko sa političkim, ideološkim i istorijskim?

– U okviru humanističkog pogleda na svet, smatra se da je kultura odvojena od politike, ideologija i ekonomije. Međutim, u današnje vreme dominantan je antihumanistički pogled na svet. Ako posmatramo ono što se dešavalo krajem osamdesetih godina, kada je socijalizam počeo da se razgrađuje i da otkriva svoje nacionalne i religiozne korene, retrogradni umetnički i književni pravci postaju dominantni. To znači da su umetnici koristili predmodernističke forme stvaranja i uzimali lokalne teme, motive iz Srednjeg veka, pokušavajući da premoste jaz između građanskog društva pre Prvog svetskog rata i postsocijalizma. U tom smislu umetnici učestvuju u rekonstrukciji postsocijalističkih nacionalnih država i veći deo književnosti i umetnosti, koji je nastao tokom devedesetih godina u istočnoevropskim zemljama, jeste na neki način u funkciji konstitucije nacionalnih država. Od kraja devedesetih, bivše socijalističke zemlje, koje su se oformile kao države, ponovo aktuelizuju tradiciju visokog modernizma ili avangarde, internacionalnog stila. Na taj način umetnost prati dominantnu klimu određenih društava.

Šta kod nas označava „žensko pismo”?

– „Žensko pismo” se u Srbiji kolokvijalno upotrebljava u značenju onoga što žene pišu. Ja bih taj pojam odvojila od „ženskog pisanja” i vezala ga za francusku feminističku scenu gde se pre svih pominje autorka Elen Siksu. Ona odlikuje pojam „ženskog pisma” multižanrovskim pristupom, negde između poetskog, proznog i teorijskog. Vraćamo se opet na avangardnu ideju da se ruše granice između žanrova i disciplina, samo što je ovde taj princip proizašao iz feminističkih strategija. „Žensko pismo” nije samo privilegija autorki, već se često kao njegovi primeri navode avangardni stvaraoci kao što je Malarme, preko Prusta do DŽojsa. Reč je o visokoj modernističkoj i avangardnoj kulturi, koja se kroz feminističke autorke, komplikovanim teorijskim aparatom vezuje za žensko stvaralaštvo. Projekat angloameričke ginokritike bio je da kroz istoriju kulture pronađe žene koje je muška kultura nepravedno cenzurisala.

Kako se u naše vreme transformiše poetsko?

- Danas književnost legitimno postoji i kao izgovorena na sceni. Cilj projekata, kao što je, na primer, slem, kada se poezija ili proza čitaju i izvode, prevashodno je komunikativnost sa publikom. Većina danas može da ih prihvati i razume. Sa druge strane postoji i elitistička scena koja od slušalaca zahteva obrazovanje i sofisticiranost. Ta vrsta književnosti nadovezuje se na avangardu i visoki modernizam. Neokonceptualna umetnost objedinjuje reč i sliku, a na internetu književnost postaje interaktivna, samim tim što čitalac može da interveniše na tekstu. Zbog toga što autori i autorke vizuelno i verbalno tretiraju ravnopravno, može se reći da je avangarda danas jedna od dominantnih kultura.

Saglasje sa globalnim

Da li je avangarda u našoj sredini vrednovana na pravi način?

– Evropske kulture avangardne pravce ne doživljavaju kao nešto manje vredno ili ono što ugrožava kanon nacionalnog. Mislim da se taj proces kod nas još nije desio u dovoljnoj meri. Nacionalne kulture uglavnom vrednuju lokalno, tako da su one u socijalizmu i postsocijalizmu podjednako neprijateljski raspoložene prema internacionalizmu avangarde. Avangarda se pominje, ali uz prizvuk nečega što nije dovoljno važno ili konstitutivno za kulturu. Važno je imati svest o tome da su u svakom vremenu kulture pluralne, kao što u svako doba postoje ljudi koji stvaraju u saglasju sa globalnim. Postoje i oni koji transnacionalno smatraju opasnošću, pa se isključivo usredsređuju na lokalne vrednosti. Mislim da se danas mnogi u našoj kulturi zalažu za sredinu među tim mogućnostima, za umereni modernizam ili umereni postmodernizam. Taj koncept je i za našu kulturu najprihvatljiviji. Ja se zalažem za pluralizam, za postojanje i vrednovanje različitih opcija.

Kako pol i rod utiču na poeziju i kako se krajem 20. veka definišu studije feminizma?

– Uče nas da je kultura univerzalna, a ako je tako, zašto onda u istorijama književnosti i umetnosti nema više žena? Kultura jeste obeležena rodom, i u dominantnom toku ona jeste muška. Feminističke autorke kažu da kultura nije univerzalna već da je konstituisana kao muška. To znači da se u zapadnoj kulturi smatra da žene nemaju talenat i genij i da nikada ne mogu da ostvare vrhunska umetnička dela, što je prema feminističkim autorkama krajnje mizogen stav. Od kraja 90-ih godina kod nas stvara generacija mladih pesnikinja koje imaju svest o tome da je rod bitan za stvaralaštvo.

Marina Vulićević

02.04.05 Danas

U ovom književnom trenutku, u Srbiji, verovatno ne postoji književna ličnost doslednija jednom poetičkom i teorijskom modelu nego što je to Dubravka Đurić. Ona je uporna zagovornica radikalnih pesničkih praksi i sledbenica ideološkog interpretativnog metoda u poeziji.
Pesnički rad Dubravke Đurić je neodvojiv od teorijskog rada, tačnije on proizilazi iz njega. Njeni teorjski stavovi prožimaju poeziju a poezija je nastala na osnovu poetske teorije, što na najeksplicitniji način dokazuje i ova njena poslednja knjiga. All Over predstavlja celovit poetičko-pesnički projekat, koji pored pesničkih ciklusa sadrži i kritičarsko-teorijski deo. On je, ne slučajno, posevećen radikalnim pesničkim praksama u okviru jugoslovenske književnosti, avangardnoj i neoavangradnoj poeziji; nastaloj 20 godina XX veka( futurizam, zenitizam, konstruktivistička poezija, nadrealizam) i ponovo oživeloj 60. godina preko konkretne i vizuelne poezije (slovenački REIZAM; grupa OHO, subotička grupa BOSH + BOSH) performans poezije i vojvođanskog tekstualizma. Osim toga Dubravka Đurić razmatra savremene interpretativne metode i ideologiju i značenje prostora u ženskoj poeziji srpskih pesnikinja, kao i trendove u savremenoj američkoj poeziji.
Poetičko opredeljenje Dubravke Đurić duboko je obeleženo svešću o jeziku kao mediju i poeziji kao konstrukciji. Ona dovodi u pitanje univerzalističko shvatanje poezije i njeno tradicionalističko lirsko utemeljenje, suprotstavljajući mu se pesmom konstruktom, odnosno poezijom kao jezičkim i intelektulnim poligonom .
Poezija Dubravke Đurić se može čitati i tumačiti u kontekstu jezičke ( i performans) poezije nastale u Americi sedamdestih godina prošlog veka na postmodernističkoj kulturnoj i književnoj sceni. Pisanje jezičkih pesnika se može posmatrati kao kritička književna praksa, koja pre svega dovodi u pitanje tzv. univerzalističke, dominantne poetičke prakse, lirsku i narativnu poeziju, pre svega. Poezija za jezičke pesnike nije sredstvo za izražavanje emocija ili prenošenje iskustva, već je jezik sam izvor iskustva. Jezički pesnici traže od čitaoca da čita sa svešću o značenju koje nastaje u samom procesu pisanja, a ne u idejama koje mu prethode. Pesma je intelektualan i jezička konstrukcija, jezik je društveni i politički proizvod, te u tom kontekstu treba i čitati poeziju Dubravke Đurić.
Gotovo sve autopoetičke premise Dubravke Đurić možemo naći u njenoj autopoetičkoj pesmi - traktatu "Mrzim naraciju", koja je inspirisana sintagmom jezičkog pesnika Roberta Griniera "Mrzim govor" - koja se može shvatiti kao poziv pesnicima, da se umesto na govor, usresrede na tekstualnost. U pesmama Dubravke Đurić pesnički subjekt je nestabilnog identiteta. Pesme su otvorene forme, dužina stihova varira, sve više se krećući ka proznom izrazu, što je vidljivo i u ovoj programskoj pesmi, gde su gotovo svi stihovi, u stvari, izlomljene rečenice koje pripadaju teorijskom diskursu. Ovaj poližanrovski diskurs, u kome se mešaju poezija i teorija, uveliko je u svetu legitimna poetička praksa.
Običan čitalac, naviknut na tzv. univerzalističko poimanje poezije, možda neće u ovoj poeziji naći zadovoljenje svojih očekivanja, ali ako ih odbaci doživeće tekstualnu avanturu. Jer u poeziji Dubravke Đurić mogući su stihovi različite, naizgled nepomirljive, provincijencije: Ovo je telo lutke / nasmejano tupo,/ idelnih razmera./ Ja sam ta lutka, što kezi se/ i pušta krike u etar ("Balada o telu") i: Taj idela ženske lepote / i krhkosti samo je konstrukcija / koju treba dekonstruisati,/ demaskirati,/ deidealizovati ("Transformacija snova"), ali se može sresti i stih, na kome joj može pozavideti i tzv. čist lirik: Budi se Indijanac u svačijem srcu ("Pobuna").
Pesnički projekat Dubravke Đurić zahteva promene pardigmi, nove načine tumačenja i čitanja poezije, za koje ova književna sredina još nije spremana. Samoproklamovani "čuvari" institucija i tradicije, u svom novoosvešćenom patriotizmu, podržavaju i forsiraju samo onaj deo srpske pesničke tradicije čiji su sinonimi tradicionalistička pesnička forma, arhaizran pesnički jezik, pa čak i dijalekatski jezički oblici. Ovako klaustrofobično kanonizovana pesnička tradicija zazire od radikalnijih pesničkih strategija a tradicija avangarde, za njih je čak i kao sintagma nemoguća (i neprihvatljiva).