Anđeli umiru

01.01.00

Rec - jul - avgust #47Dragana Besara Velike price nisu sto i dugacke price NA POCETKU SVOG ROMANA Andjeli umiru Ivan Negrisorac kaze: "I znam da dolazi novo doba sa drugacijim pricama od ovih koje nam samo prekracuju vreme. Da, upravo tako: dolazi doba Velikih prica!" Svojim prvim romanom Negrisorac se zaista hvata u kostac sa pricom nad pricama, pricom o Bogu, o Jednom, o Istini. Medjutim, roman Andjeli umiru ostavlja nas u nedoumici: da li je rec o ozbiljnom mecu ili foliranju dostojnom kecera. Zbirkom pesama Veznici (1995) Negrisorac je formirao religiozno-poetski nukleus iz kojeg ce nastati roman. Veznici su ocrtavali putanju coveka koji, suocen sa opstom i kolosalnom bedom, resava da se, u nagonskom batrganju iz blata, okrene staroj, proverenoj slamci za sve davljenike: Bogu. Roman Andjeli umiru, kao fabulizacija iskazanog motiva, potice, dakle, od poetskog jezgra, od dozivljenog i prozivljenog, sto je moglo predstavljati njegov tajni energetski potencijal. Ipak, cini nam se da se vatreni impuls pesnicke zbirke u romanu rasplinuo, da je postao bezopasan vatromet. Roman pokusava da spoji tesku, ozbiljnu, krucijalnu temu sa razvucenom i ordinarnom pricom o astrofizicaru DJordju Stanicu, koji predstavlja jedan od beocuga u lancu prenosa bozanske energije. Njegovu spoznaju Boga pratimo od prvobitnog skepticizma do potpune posvecenosti misiji koja ima izmedju ostalog za cilj stvaranje naslednika u tumacenju bozanske istine. Preobrazaj ne dozivljava samo Stanic, vec i Negrisorac koji postepeno pristaje da bude ono cemu se toliko opirao: pisar, dakle samo prenosilac bozanskih reci, a ne autor, cije je postojanje neminovno osenceno gresnom sujetom. Cinjenica da se dijalog izmedju ucitelja i preobracenika ocigledno zasniva na zamisli o "raspravi" autora sa sopstvenim alter egom (pravo ime Ivana Negrisorca je Dragan Stanic) u sustini ne donosi bog zna kakav pomak u recepciji romana. Stavise, ovakva upotreba imena vec na samom pocetku unosi zabunu i navodi citaoca da postavlja nesuvisla pitanja: ako je vec rec o Stanicu, zasto nije Dragan, ili je DJordje mozda brat blizanac, koji bi ovisnike o interpretaciji mogao da odvede ko zna gde? Teziste problema ipak ne lezi u imenovanju ucesnika, vec u kvalitetu uspostavljenog dijaloskog odnosa. Dva glasa ne zastupaju dva nepomirljiva principa, odnosno oni zastupaju jedan, ali da to izgleda kao da su dva, a mozda i jesu dva koji ce na kraju biti jedan... Uf! U svakom slucaju potencijalna vaznost te "rasprave" umanjena je njenim tonom: umesto grcevite borbe coveka koji se bori najpre sa sobom da bi mogao da se izbori sa svetom, vidimo da jedan prica svoju pricu, a drugi pise i povremeno gundja. I na kraju su lepo procaskali. Prica o otkrivanju Boga, o spoznaji sustine svega i uzdizanju do transcendentalnog, razume se, nikada nije problematicna, ali kada se u tu pricu umetnu vanzemaljci, astralna bica, vidovnjaci zajedno sa sluzbenicima Drzavne bezbednosti i nekakvim lepim i surovim egzekutorkama, lako se stvara melanz koji, zbog tog raznolikog drustva, moze nehotice biti komican. Put do Bica, Boga, Sustine uvek je mucan, i uvek je stvar temeljnog duhovnog napora koji mora biti lican, i mora u potpunosti obuzeti onoga koji se odvazio da krene prema izvoru zivota. Izraz tog napora, ili pokusaja, mora imati pecat pojedinacne borbe, sto je velikim delom i postignuto u Veznicima. I upravo tu, cini se, stoji osnovni problem ovog romana: inkompatibilnost izmedju price i osnovne misli koja je pokrece. Nije do kraja jasno da li je prica ono sto je primarno, jer ako jeste, zasto su se u nju slili svi moguci i nemoguci rukavci? Razvojni put DJordja Stanica postaje, nakon svih detalja iz njegovog zivota, pregolem, a pojedine niti se ponavljaju u tom tkanju i deluju kao nepotrebna varijacija na temu. Sa druge strane, uzviseno religiozno tkivo iz kojeg se razvijao roman dobija u tom uoblicenju jedan potpuno novi smisao: u takvoj racionalizaciji ono vise nije podsticajno, kakvo je moglo biti u knjizi pesama, vec ogranicavajuce, jer sputava roman i namece mu stegu propovedi. Zato i upinjanje pisara/pisca da razvija "cilim" romana, i njegovo jadanje da je roman postao "cudan, ugojen i deformisan" nije samo autoironicni komentar. Roman je zaista narastao do zbirke svega i svacega, od komuniciranja sa vanzemaljskim oblicima zivota do proricanja sudbine ove zemlje. Za preopterecenje romana, koji od silne tezine pocinje da skripi, zasluzno je umetanje fragmenata, prica, cak i mini-studija (o srpskoj simbolici), koji bi trebalo da tvore kompleksnu konstrukciju: "Jer, ko ce se razabrati u ovu pletivu gde svako od nas neku svoju pricu udeva, pricu koju ni za zivu glavu drugome na raspolaganje ne bi stavio (...) uspecemo samo ukoliko jedan od nas postane glavni tkac i ukoliko nametne zamisao u kojoj svaka nit ostaje ono sto jeste a da, ipak, od svega nastanu predivne sare nekog dotle nevidjenog cilima." Ovakve ili slicne tvrdnje ukazuju na jos jednu nesaglasnost: autopoeticki stav znaci preispitivanje sopstvenih poetickih postulata, pa shodno tome i distanciranje od njih. Roman, medjutim, bez ostatka pokusava da govori o necemu sto iskljucuje svaku mogucnost udaljavanja, preispitivanja, sumnje. Problem je, dakle, sto je prica shvacena dosledno i ozbiljno, ali se njoj pristupilo sa stanovista koje oscilira od lezernosti do kritickog preispitivanja, pa na kraju citaocu nije jasno sta je tu starije. Nefunkcionalnost pojedinih delova romana najizrazitija je u onim odeljcima koji se bave nasom svakodnevicom. Pomenuta autoironija koju autor ponekad koristi, nazalost samo kao pomalo nategnuto komicko olaksanje, nije dovoljna da ublazi sirovost tih slika, u kojima su se nasle cak i nezaboravne novcanice iz 1993. godine. Pisac je, istina, iskren kada na pocetku tog poglavlja kaze: "Ne mogu odoleti izazovu svedocenja o nasoj mucnoj, nepodnosljivoj svakodnevici." U zbirci Veznici ti akordi svakodnevnog, da ne kazemo ratno-inflatorno-ekonomskiporaznog, zvucali su disonantno, i nepotrebno opterecivali. U ovoj knjizi autor isuvise cesto udara na sva zvona o "stvarnosti", tako da ni desetostruko veca autoironija to ne bi mogla da neutralise. Osim toga, ako je rec o svedocenju, nije jasno zasto svedociti svedocima, a pomalo je pretenciozno obracati se citaocima koji ce ziveti u trecem ili cetvrtom milenijumu. Ako je prica preopsirna, a ucenje postaje njen nezgodni kontrolor, sta preostaje? Cak ni blaga ironija, koja se ponegde provuce, ironija pisara/pisca prema sopstvenom zaludnom radu, ne moze da oznaci tacku sa koje bismo roman mogli i drugacije da citamo; drugacije receno sve se zavrsava na tom zbunjujucem odnosu izmedju price i njenog izvorista. Ako vec posmatramo hvatanje u kostac sa Velikim pitanjima, zelimo da znamo da li je to ozbiljno ili nije. Sa Velikim pricama mozemo ili da se slozimo ili da se svadjamo, ali ne mozemo da pod plastom kritike i preispitivanja zapravo potvrdjujemo ono sto je receno. Slusaoci se tada uglavnom nervozno vrpolje.

01.01.00

Nasa Borba29. 01.1998. Nakon sedam zbirki pesama, dve radio-drame i studije o srpskoj neoavangardnoj poeziji, Negrisorac se ovom prilikom predstavlja scenskim romanom "Andjeli umiru". Da li je covek sam? Da li je moguce ne biti sam? Da li se komunikacija medju jedinkama uopste ostvaruje u okolnostima nastalim na ovim prostorima istodobno s pocetkom poslednjeg rata? Ili je svako razumevanje sebe i drugog samo privid ostvaren prizivanjem kolektivnog secanja i starih kategorija koje covek za sobom vuce da bi usporio hod ka odnosima kojih se plasi? U pet cinova scenskog romana "Andjeli umiru" Ivan Negrisorac odgovore na ova pitanja daje sverom u sveprisustvo Bozje milosti, kao jedinog izvesnog oslonca coveku novog doba u svetu koji se rusi. Likovi i dogadjaji koji se smenjuju u romanu govore o usamljenosti i gubitku oslonca kojeg je moguce ponovo naci samo uspostavljajuci odnose s drugim civilizacijama i otvaranjem ka novim uticajima bez kojih se ne moze opstati u novom dobu, oblikuju pricu o egzistencijalnoj i metafizickoj situaciji coveka u kosmickoj sadasnjosti. "Andjeli umiru" je knjiga o umirucim dusama koje se jos mogu spasti.