Ivan Negrišorac rođen je 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu i na Filozofskom fakultetu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986-1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988-1995) i Novom Sadu (1997-2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995-2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2005-2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012).
Objavio knjige pesama: Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Toplo, hladno (1990), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011; Zmajeva nagrada), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“,„Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014; nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017; nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“). Roman: Anđeli umiru (1998). Radio drame: Fredi umire (1989), Kuc-kuc (1990); pozorišne drame: Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007), Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018; nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu).
Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018), kao i zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (sa Đorđem Đurićem, 2016), Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (sa Đorđem Đurićem, 2018). Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004); sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đorđem Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018).
Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica“ (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija“ nagradu „Bazsalikom / Bosiljak“ za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Nosilac je Ordena Svetog cara Konstantina Srpske Pravoslavne crkve (2013) i Arhijerejske gramate episkopa bačkog Irineja (2017). Za sveukupni rad na širenju kulture, obrazovanja i nauke nagrađen je Vukovom nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2014), priznanjem „Bela golubica“ Teslinog globalnog foruma (2016), kao i ordenom Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke (2018).
Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine So?z? i in?e prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga (Solun 2018). Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Povodom nagrade „Žička hrisovulja“ Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012).
05.03.14
Mešine rečenice odzvanjaju u meni
Ivan Negrišorac
Srpski narod je od najstarijih vremena o kojima govore istorijski izvori iskazivao jasnu opredeljenost da stvara duhovne vrednosti koje prevazilaze nivo čisto fizičkog postojanja
Ivan Negrišorac (1956), pesnik, romansijer, esejista, dramski pisac, dobitnik je nagrade „Meša Selimović“ za knjigu „Kamena čtenija“, koju je objavio novosadski „Orfeus”. Predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, predsednik je Matice srpske i Uređivačkog odbora „Srpske enciklopedije“. Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada.
Koju ste rečenicu Meše Selimovića usvojili kao putokaz u svom književnom radu?
Mnoge Mešine rečenice su dugo odzvanjale i još odzvanjaju u meni. Povodom knjige „Kamena čtenija“ s razlogom bismo se mogli i morali setiti njegovog objašnjenja muslimanskog konvertitstva. On je koristio reč otpadništvo, jer nije mogao naći nikakvu drugu, tačniju reč od ove koja je mnogim muslimanima i protagonistima komunističke ideologije izazivala mučninu, a koja se današnjim protagonistima globalističke ideologije čini politički krajnje nekorektnom. Za sve oblike otpadništva može važiti ona Mešina alegorijska shema: „Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.“ U prostoru ove alegorije kriju se strašni raskoli i velike ljudske nesreće. Bilo bi dobro da smo nešto naučili od istorije, pa da izbegnemo nedaće!
Reč je o istorijskom romanu-poemi, koji prati sudbinu Srba od VII veka do današnjih dana. Šta može da očekuje narod koji se stidi „onoga što jeste”?
Ne može da očekuje mnogo, čak ni to da će opstati u budućnosti. Opstati mogu samo oni narodi koji neguju visoko razvijenu samosvest, koji su sposobni da se neprestano uzdižu, a kada padnu imaju hrabrosti i čvrstine da se sa tim otvoreno suoče. Trenutno najveći problem za duhovno-istorijski opstanak srpskog naroda sadržan je u tome što se našem narodu nameće model mišljenja po kojem upravo ono što je razlog za ponos (na primer, razvijen etos slobode) prikazuje se kao strašna sramota i objektivni, pravedni razlog za stradanje.
Verno, bez ulepšavanja, prikazujete našu istoriju, koja je često bila i krvava?
Ona je bila krvava i neprestano ispunjena strašnim dilemama i tragičkim ishodima zbog koje smo mi sami plaćali najveću cenu koja se može platiti. Takav tragizam bi kod svakog čestitog čoveka izazvao pre svega osećanje poštovanja, a jedino kod silnika, koji od ljudi oko sebe hoće da naprave najobičnije krpe, ovakav tragizam izaziva bes i želju da unište ne samo dostojanstvo, nego i fizičko biće čitavog naroda.
S druge strane, umete da pohvalite lepotu „Miroslavljevog jevanđelja“, i rukopisačku veštinu dijaka Grigorija?
Srpski narod je od najstarijih vremena o kojima govore istorijski izvori iskazivao jasnu opredeljenost da stvara duhovne vrednosti koje prevazilaze nivo čisto fizičkog postojanja. Na taj način je on svoju stvarnost činio duhovnom u meri koja i nas današnje i te kako obavezuje.
Vaša knjiga je omaž Njegošu – vladaru i pesniku. Šta nam poručujete kroz četiri plača Petra II Petrovića Njegoša?
U svom vremenu Njegoš nije imao nikakvih dilema oko osnovnih pitanja o tome ko smo, šta smo, kuda idemo! Zato je on utemeljio naš opstanak na pesnički uzvišen i za potomke obavezujući način. Danas, međutim, mnogi nastoje da ućutkaju ne samo Njegoša i sve članove vladarske porodice Petrović, nego hoće i da obave strašnu istragu predaka kako bi tom istragom eliminisali najodlučnije protivnike koji nisu dali, a i danas ne daju, da se istorija kreira bez ikakve veze sa prošlošću. Ako to nisu dopustili u vreme Osmanlija, zašto bi to dopustili u vreme globanlija? Kada sve to Njegoš danas vidi, šta mu drugo preostaje nego da peva plačeve zbog nas ovakvih kakvi smo? Ali u njegovim plačevima, ne zaboravimo, ponavljaju se dobro poznati stihovi: „Neka bude borba neprestana“! Njegoš nas, dakle, svojim plačevima podiže mnogo više nego što bi to mogle da učine nekakve današnje budnice!
Njegoševi potomci više neće da budu Srbi, već crveni Hrvati: stvaraju nov jezik, novu azbuku. Da li je reč o nepovratnom procesu?
Njegoševi potomci su u tom pogledu podeljeni. Oni koji bi da se Njegošu odupru, moraće da ga sasvim ućutkaju, pa i da obave istragu svega onoga što je vekovima u Crnoj Gori postojalo. Ta grupa odnarođenih političara, ideologa i kvazinaučnika mora svoju delatnost zasnivati na silnim mistifikacijama i lažima, te na besprizornom nasilju. Ono što bi svaki čovek normalne pameti i elementarnog dostojanstva morao učiniti jeste da se svemu ovome odlučno odupre: neću pristati da me lažu, neću da budem puki objekat nasilja, neću da me odvoje od Njegoša! Zato sa svima onima koji u Crnoj Gori misle njegoševski, treba da očuvamo što prisniju i bližu komunikaciju, a pre svega treba da im pomognemo da prežive užasno nasilje kojem su izloženi!
Skender-beg, najmlađi sin vojvode Ivana Crnojevića, postaje sandžak-beg, ali je svestan svog porekla. Nama su Srbi katolici i Srbi muslimani postali najveći neprijatelji?
Taj moj junak izgovara strašne reči: „Od svojih se otpadih, a tuđi postao nijesam!“ A kad ga smrt poziva, ona ga zove po rođenom imenu, Staniša, a ne po imenu usvojenom prisilom. Otpadništvo samo po sebi ne bi moralo da bude problem, ali postaje problem kada taj društveni sloj biva iskorišćen za istorijske obračune sa narodom iz kojeg su potekli. A taj obračun, bar ovde na Balkanu, periodično i neizbežno se javlja. Zato bi svima onima koji nastoje da ostvare nove oblike otpadništva na vreme trebalo reći šta će sve to u budućnosti morati da proizvede! Kreatori otpadništva kad-tad će zatražiti najstrašniju cenu za iskazivanje poslušnosti!
Zoran Radisavljević
Njegoševa testamentarna volja
Opisujete i rušenje kapele na Lovćenu i pravljenje mauzoleja. Hoće li se Njegoš ikada smiriti u svojoj kapeli na Lovćenu?
Njegošu nema mira sve dok njegov, srpski narod, a pogotovo Crnogorci, kao deo srpskog naroda, prolaze takva iskušenja i strahote. Njegovo stradalništvo će se vremenom samo povećavati ukoliko se bude i dalje previđala njegova testamentarna volja, a izlazilo se u susret volji onih koji su sve preduzeli da i Njegoš i srpski narod što pre nestanu sa istorijske scene.
07.03.14 Danas
O (još jednom) književnom skandalu
Kamena čtenija, Ivan Negrišorac
Vlada mišljenje da kritika ne bi trebalo da troši vreme i reči na neuspele knjige. Međutim, kada se zbirci pesama izrazito niskog estetskog kvaliteta uruči nagrada Meša Selimović, priznanje o kom odlučuje najbrojniji žiri u našoj književnosti, onda je po sredi kulturni fenomen pred kojim ne možete da ostanete ravnodušni. To je upravo slučaj sa pesničkom knjigom Kamena čtenija Ivana Negrišorca.
Autor: Goran Korunović
Obrazloženja mnogih članova žirija su varijacije tvrdnji po kojima su Kamena čtenija „tiha katarza, srpski poučnik i mudri putokaz na raskršćima vremena“. Takođe se tvrdi da je Ivan Negrišorac dostigao „one nebeske visine, onaj stepen duhovnosti i kontemplativnosti svojstven samo vrhunskim pesnicima“, te je novom knjigom potvrdio „pripadnost izabranima kojima se na poetskom polju otvaraju rajske dveri“.
Međutim, nakon uvida u zbirku, ne može se suzbiti čuđenje - otkud toliko epifaničnih čitalačkih iskustava pred tekstovima koji su bez umetničke snage? Kamena čtenija čini niz lirskih solilokvija mnogih značajnih, manje poznatih ili anonimnih ličnosti iz istorije, a u završnici zbirke i iz aktuelnog društvenog života. U njihovim ispovestima tematizuje se prevashodno nacionalni i konfesijski identitet. Sve to možda i ne bi bio problem da u pesmama postoji bilo kakva intrigantna slikovitost, bila kakva višesmislenost ili semantička ambivalentnost narativno-prozirnog izraza, predstavljenog sveta i pesničke intencije. Naprotiv, već nakon prvih tekstova uočava se da je osnovni cilj formiranje stihovane hronike sa nedvosmislenom, beskompromisnom ideološkom matricom.
U većini pesama zapravo dominira (re)interpretacija ili tendenciozna (re)konstrukcija istorijskih, legendarnih, anegdotskih, paraistorijskih okolnosti, najčešće bez stvarnog poetskog učinka, uz gomilanje i prepričavanje povesnih detalja. Nizovi takvih iskaza zagušuju, kroz čitavu zbirku, svaki trag inventivnijeg rada jezika i imaginacije. Pri tome je lirsko Ja najčešće formirano bez slojevitosti, prevashodno radi deklarativnog iznošenja ideologema.
Iz pesme u pesmu postaje jasnije da je reč o pesničkoj nameri koja je, u osnovi, devetnaestovekovne provenijencije - oblikovati nacionalni identitet povratkom na pojedine događaje iz istorije, pri čemu bi, tipično romantičarski, pesnička obrada trebalo da obezbedi integrativnu ulogu takvog poduhvata po zajednicu. Međutim, dok je u spevovima romantizma takva namera predstavljala emancipatorski čin i odraz duha vremena, u slučaju Kamenih čtenija reč je o anahronom pamfletsko-ideološkom rukopisu bez estetske delotvornosti.
U pohvalnim tonovima koji prate Negrišorčevo delo ističe se i religiozna dimenzija pesama. Ipak, umesto pesničkog individualizovanja religioznog iskustva iz širokog spektra potencijalnih odnosa prema onostranom, pruža se jednodimenzionalno zazivanje božjeg imena i osiromašenje metafizičkog plana. Naravno, nezavisno od toga koliko se upućenost na onostrano ozbiljno shvata, konfesijsko (samo)određenje može da predstavlja komponentu nacionalne samosvojnosti. Ali u Negrišorčevom delu ono biva instrumentalizovano radi formiranja statičnog, radikalno konzervativnog i na isključivosti zasnovanog doživljaja nacionalne posebnosti.
Promovisanje Kamenih čtenija kao visoke literature evidentno odražava i pad vrednosnih kriterijuma, i sve izraženiju tendenciju upotrebe književnosti u ogoljene ideološke svrhe. Dovoljno je obratiti pažnju na pesmu Gej aktivista na Krusima, u kojoj lirsko Ja govori iz pozicije homoseksualca, predstavljenog na izrazito stereotipan način: „A ja niti dojku, niti mlijeko, niti krv volim!/ Kad krv liju svijetli junaci/ (...) Pa sve tamo, pod zidine Skadra, ko slina se/ razvlači, sve do one majke uzidane/ U temelju grada, sve to meni ništa,/ Ništa ne znači!/ (...)/ A ne znam ni što se s Turcima/ U koštac uhvatismo! Što se lijepo s njima/ Ne nagodismo, pa svi tog Muhameda/ Na srce da primimo! Mora biti da je on/ Krasan momak bio! A, osim njega, našlo bi se/ Još po pet-šest soldata za svakog našeg aktivistu“.
Politički nekorektan govor podržan snagom umetničkog izraza, osobenog senzibiliteta ili socijalne osetljivosti, mogao bi biti put za prevrednovanje društvene egzistencije, ali to ovde ni približno nije slučaj. Namera je očigledno drugačija - redukovati nacionalni identitet na epsku matricu, a homoseksualnost i islam predstaviti kao sauslovljene, podrivajuće i nepoželjne elemente. Neobično je da se srpska kultura iznova i iznova nalazi u situaciji kada je potrebno objašnjavati šta sve ne štima u takvom doživljaju nacionalnog identiteta, homoseksualnosti, muhamedanstva. Možda je dovoljno podsetiti na veroispovest autora remek-dela Derviš i smrt, čije ime nosi nagrada koju je Negrišorac bez problema „na srce primio“.
U Negrišorčevoj zbirci nije reč, dakle, o subverzivnom stvaralačkom činu koji bi bio nalik primerima iz romantizma, Bodlerove poezije, ili avangarde (nekada bliske Negrišorcu), kada je dolazilo do produktivnog prevrednovanja prosvetiteljsko-progresivnih načela, rađanja nove poetike, formiranja modernog horizonta, oblikovanja nove etike. U Kamenim čtenijima po sredi je krijumčarenje konfliktne ideološke matrice uz izrazito instrumentalizovanje ideje etnogeneze.
Igrajući na kartu antiglobalizma, dela poput Negrišorčeve zbirke promašuju stvarni kritički potencijal te pozicije, jer se ne suočavaju sa činjenicom da globalistička, multikulturalna vizija i nacionalistička ideja i te kako imaju dodirnih tačaka - obe opstaju međusobnim oponiranjem, održanjem postojećeg stanja i predvidljivom vezom moći i kapitala. Sveže epohalne, prevrednujuće tendencije usmerene su protiv obe pozicije, a ta vrsta samosvesti ne postoji u Kamenim čtenijima.
Nijedan kulturni model ni nacionalni identitet ne mogu se izgrađivati estetski slabim književnim ostvarenjima, iako se to višestruko nameće ovdašnjoj javnosti, pa i dodelom nagrade Meša Selimović Negrišorčevoj zbirci. Afirmacija Negrišorčeve zbirke izvodljiva je u današnjoj srpskoj kulturi, jer u njoj dominiraju isključivosti više ideološko-književnih grupacija, strah intelektualaca od polemike i gubljenja pozicija, samopromovisanja koja su glasnija od retkih nezavisnih kritičarskih glasova, nepotizam, kriza analitičkog i argumentovanog kritičarskog govora, odsustvo svesti o širim epohalnim promenama na planu književnosti, teorije, politike. Nadajmo se da je taj pad značaja kritičke javnosti prolazna etapa u aktuelnoj srpskoj kulturi.
