Ivan Negrišorac rođen je 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu i na Filozofskom fakultetu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986-1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988-1995) i Novom Sadu (1997-2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995-2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2005-2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012).
Objavio knjige pesama: Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Toplo, hladno (1990), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011; Zmajeva nagrada), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“,„Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014; nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017; nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“). Roman: Anđeli umiru (1998). Radio drame: Fredi umire (1989), Kuc-kuc (1990); pozorišne drame: Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007), Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018; nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu).
Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018), kao i zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (sa Đorđem Đurićem, 2016), Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (sa Đorđem Đurićem, 2018). Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004); sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đorđem Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018).
Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica“ (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija“ nagradu „Bazsalikom / Bosiljak“ za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Nosilac je Ordena Svetog cara Konstantina Srpske Pravoslavne crkve (2013) i Arhijerejske gramate episkopa bačkog Irineja (2017). Za sveukupni rad na širenju kulture, obrazovanja i nauke nagrađen je Vukovom nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2014), priznanjem „Bela golubica“ Teslinog globalnog foruma (2016), kao i ordenom Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke (2018).
Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine So?z? i in?e prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga (Solun 2018). Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Povodom nagrade „Žička hrisovulja“ Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012).
29.02.08 NIN
Drugo ime sveta
“Potajnik” Ivan Negrišorac
Šta je “potajnik”? U nedavno izašlom “Rečniku srpskog jezika” Matice srpske nema te retke, zatajene i već kao pomalo zaboravljene reči čije bi nas izvesnije značenje moglo odvesti do žižne smisaone tačke tako naslovljene knjige pesama Ivana Negrišorca. Ima, naravno, u tom rečniku, prilog “potajno” iz kog je nastala imenica “potajnik”, ali je, sudeći prema svim poetskim nijansama ocrtanim ili makar nagoveštenim u Negrišorčevim stihovima, sama reč nadrasla svoj koren, i pretvorila se, kazano uz nešto slobode, u drugo ime sveta.
Potajnik je, za pesnika Ivana Negrišorca, najpre toponim, naziv čarne ili začarane gore, nešto arhaično i umu ne baš dostupno, nekakav mitski vilajet sa dve objave, ovostranom i onostranom, granično područje na kom prestaje da važi uobičajeno shvatanje vremena, i otkud se otvara pogled u prošlost. Iz te prošlosti, za koju pesnik sluti da ga određuje, ali ne zna kako, pa se prepušta pisanju stihova ne bi li mu oni doneli odgonetku, naviru najrazličitiji mogući glasovi. Obreten u dobu koje takođe ne može da dokuči, a ni sebe u njemu, pesnik osluškuje te glasove, i orkestrira ih u izobilnom kolopletu: zbirka pesama “Potajnik” je rezultat rada probuđenog istorijskog čula jednog pesnika ovladanog, delom i prevladanog neoavangardnog iskustva, rezime razgovora sa onim što je minulo da bi, sačuvano u rečima, ostalo, a u krajnju ruku i mitsko zazivanje duša predaka, onih koji su svojim postojanjem učinili da se i sam pesnik ovde, među nama, pojavi.
U pesmi “Na mednom gumnu”, u čijem se prvom delu opisuje čas pesnikovog otkrovenja, “pred semaforom, iznenada”, i predočava dubinski razlog okretanja prošlosti, pesnik kaže: “Osvrćem se u prošlost, u retrovizor,/ Gde sebe nikad videti neću”. Svet je tu viđen kao tajna koja se neprestano preobražava i stalno izmiče, a onaj koji stoji naspram nje, ili u njoj, i pokušava da je dokuči i da se tako i sam razabere i reintegriše u izgubljenu “jednost”, postaje njen poverenik, znalac i tumač u pokušaju. Stariji rečnici, poput Maretićevog (JAZU, 1935) i drugih, beleže reč “potajnik” uz tvrdnju da je ona odavno izašla iz književne upotrebe, i daju ceo niz njenih nekadašnjih značenja, koja se sada, u Negrišorčevoj knjizi pesama napisanih lokalnim idiomom, mahom ijekavskim izgovorom i tehnikom “skaza”, iznova pribiraju i bude, a svako ko čita stihove i misli o njima kao o sabijenom i kristalizovanom, oslikovljenom ili opredmećenom smislu, zna da je poezija trajno budna, i trajno živa reč. “Potajnik” je, prema tumačenju starih leksikografa, onaj koji što drži u potaji, čuvar tajne; pa skriveno sklonište (loga); onaj koji napada iz potaje; onaj koji, zaklonjen, s kraja motri na svet; izvor koji periodično izbija; potom, onaj koji odano služi nekoga ili je sam skriven, a ista reč nekada je upotrebljavana i kao sinonim za jevanđelistu, vernog višem principu, pa je i jezik kojim se o tajni govorilo, i u kojem je tajna bila zatajena nazivan “jezikom potajnikom”.
Ušavši u srpsku poeziju na razmeđu 70/80-ih godina prošlog veka i gradeći od tada pa do danas bogat, raznolik i prepoznatljiv pesnički opus, praćen stalnim, značajnim, dobro utemeljenim i pronicljivim kritičko-interpretativnim prinosima, kao i zanimljivim proznim i dramskim ostvarenjima, Ivan Negrišorac je usvojio i praktično primenio ključno svojstvo modernističkog stvaralačkog nasleđa, svojstvo neprestane promene stila. Shodno tome, osluškujući sopstvene preobražaje, Negrišorac je prevalio dug put, od provokativnog neoavangardiste, izniklog iz duha tradicije novosadskog neoavangardnog kruga treće trećine 20. stoleća, do pesnika koji je, s vremenom, za sebe postepeno otkrivao onu stariju i najstariju tradiciju, težeći da se vrati iskonu. Slična kreativna putanja odavno je uočena kod mnogih evropskih i srpskih pisaca, i višestruko je književnoistorijski obrazložena i opisana, ali u Negrišorčevom slučaju posebnu pažnju privlači kopernikanska snaga datog poetičkog obrta. Kada biste nekom pretpostavljenom ekspertu predložili da naporedo pročita nepotpisane pesme iz knjiga “Abrakadabra” i “Potajnik” Ivana Negrišorca, čak i ako bi kladioničarska kvota bila neodoljivo visoka, teško, nezamislivo teško da bi se pomenuti pretpostavljeni ekspert kladio na istog autora. “Potajnik” je novi, možda najizrazitiji dokaz postojanja i delovanja stvaralačkog kôda neprestane promene, koja nije usledila tek tako, niotkuda, nego kreativnom evolucijom, što je svojevremeno zapazio Saša Radojčić, zaključujući da smo Negrišorčevim stihovima “dobili poeziju koja neprestano iznenađuje”.
Pa opet, uza sve te promene i sadržajno-izražajne turbulencije, reklo bi se da je Ivan Negrišorac, od svog prvog stiha, pa do dana današnjeg, bio i ostao sušti poverenik jezika, i sada dobro pada ta reč, uzglobljuje se gde treba – jezički “potajnik”. Ako su prethodne pesnikove knjige, između ostalog, plenile igrivošću, ako su htele da podriju ustaljene poretke i da nas ostave začuđenim, i ako sada pesnik u “Potajniku” teži da u retrospekciji ustanovi konstruktivni, mitopejski način pevanja, u svim ranim i potonjim zbirkama, a posebno u najnovijoj, Negrišorac zadivljuje verbalnom invencijom, umećem da uposli i uveže jedva sagledivo bogatstvo jezika u smislotvorno, simboličko telo pesme.
U “Potajniku” se smenjuju lirsko, apstraktno, muzičko i epsko, konkretno, narativno načelo. Lirskim pasažima, napisanim iz nadtemporalne perspektive, koji otvaraju i zatvaraju knjigu i sve cikluse u njoj, namenjena je uloga izlaska i ulaska u minuli svet (“niz i uz Potajnik”), a unutra je album najrazličitijih prizora, slika, zbivanja i svedočenja iz prošlosti, izgovorenih glasovima znanih, manje znanih i neznanih istorijskih likova. Dajući svima njima da govore, prepuštajući inicijativu onima koji su ponovo rođeni u njegovoj mašti, Ivan Negrišorac se u “Potajniku”, ne prestajući da iznenađuje i sebe i druge, iznova sazdao kao pesnik. Imaginativna rekonstrukcija minulog sveta i predačkog iskustva vratila ga je njemu samom, omogućila mu da otkrije još jedan svoj lik. A kako će se pesniku taj lik ukazati ubuduće, o tome ćemo, verujem, čitati u nekoj njegovoj narednoj knjizi pesama.
Mihajlo Pantić
