Angažovano i lepo

06.09.15 Dnevnik - Novine i časopisi

U izdanju Zavoda za udžbenike, objavljeno je antologijsko delo akademika Andreja Mitrovića “Angažovano i lepo - umetnost u razdoblju svetskih ratova (1914-1945)“. Prvi put objavljena 1983. godine, knjiga je pored namere da se tema zaokruženo sagleda, nastojala da podstakne niz sličnih sintetičkih pregleda. Pored dragocenih studija i radova Vere Horvat Pintarić, Aleša Erjaveca i Aleksandra Flakera izostale su sveobuhvatnije analize o evropskoj međuratnoj umetnosti, pa se nametnula potreba za objavljivanjem novog izdanja knjige profesora Mitrovića.
Obradivši prethodno ovo doba u zamašnoj studiji “Vreme netrpeljivih“ (Beograd, 1974) i zanimljivom eseju “Istorijsko u ’Čarobnom bregu’“ (1977), autor ih je dopunio knjigom “Angažovano i lepo“, otvorivši novu istraživačku temu u našoj istorijskoj nauci. Pristupivši umetničkim delima kao posebnoj vrsti istorijskih izvora, Mitrović ih posmatra kao kulturološku građu, pečat vremena u kome nastaju. Kada je u pitanju period bremenit krupnim političkim i ideološkim protivrečnostima, umetničko delo korespondira s vremenom u višestrukom svojstvu - kao sastavni deo stvarnosti, ali i kao njena svojevrsna interpretacija.
Knjigom su obuhvaćeni svi značajniji avangardni pokreti u Evropi, ali i stvaralaštvo inspirisano potrebama ideološke i nacionalne monolitnosti unutar autoritarnih režima. Autor prvenstveno ima u vidu umetnost evropske Moderne, rođenu u predvečerje Prvog svetskog rata kao vid intelektualne pobune protiv normi građanskog društva. Izložena iskušenjima i izazovima, stešnjena između levog i desnog radikalizma koji su tražili decidirano opredeljivanje i netrpeljivost prema drugim taborima, moderna umetnost je grčevito branila svoju stvaralačku slobodu i nezavisnu poziciju, plaćajući je kritičkim stavom sredine, ignorisanjem vlasti, ali i socijalnom i egzistencijalnom marginalizacijom stvaralaca.
U nastojanju da novi, humaniji sistem nosi obeležje nove estetike, avangarda je u prvoj zemlji socijalizma sa oduševljenjem pristupila izgradnji društva i novih društvenih odnosa. Izlazak ruske avangarde iz tokova sovjetske umetnosti, sukobi sa rukovodstvom i tekućom kulturnom praksom, razumljiviji su kada se uporedo prati razvoj druge struje nazvane “borbeni realizam“, koja se oslanjala na tradiciju realizma ruske umetnosti 19. veka. Ova struja nosila je klicu koja je dovela do pojave idealizovanog “socijalističkog realizma“. Politička angažovanost umetnika bila je državni i ideološki imperativ, kada “angažovano potiskuje lepo“ ili, tačnije, dekretom postaje “lepo“.
Poglavlje o nacističkoj umetnosti izuzetno je dobro obrađeno, i predstavlja novinu u našoj literaturi koja se odnosi na period evropske umetnosti 30-ih i 40-ih godina prošlog veka. Nasuprot slobodnoj, avangardnoj umetnosti, stvaralaštvo u službi fašističke ideologije bilo je malograđansko, pozersko, a idilični simbolizam nacista bio je rasistički, lažno monumentalan, sladunjav. Taj “idealizovani simbolizam“ slavio je romantizam rata i rasnu ideju novog poretka, putem izveštačenih, monumentalnih i pseudoklasičnih dela koja su najbolje odslikavala duhovno siromaštvo nacističke kulture (“angažovano se otelotvorilo u kič najniže vrste“).
Prikazujući uzlete umetnosti, ali i njena stropoštavanja na nivo služenja totalitarnim režimima, Andrej Mitrović je pokazao da je moderna umetnost umela da bude “šira od svih ideologija i politika razdoblja svetskih ratova“. Tu širinu obezbeđivala joj je činjenica da je bila antidogmatska, i oslobođena tesnih klasnih i ideoloških okvira. Ovako ustrojena umetnost nije mogla da obuzda sile mraka i reakcije, ali je bar mogla da doprinese povećanju broja ljudi spremnih da se takvim sadržajima usprotive.
Siniša Kovačević

Umetnička duša
“Firer voli umetnike jer je i sam umetnik“, imao je običaj da kaže Hitlerov ministar Gebels. Čelni čovek nacizma ne samo da je dao formulacije ideoloških polazišta nego je postavio temelje za merila, a mnogo puta bio je presuditelj kad je trebalo odlučiti da li određena slika može ili ne može biti izložena, da li će projekat ovog ili onog arhitekte biti usvojen.
Dugo je prepričavana anegdota kako je slikar i profesor Ivan Tabaković odbijao da učestvuje u komisiji za prijem novih studenata u Beogradu, sa obrazloženjem da je 1907. i 1908. na Akademiju likovnih umetnosti u Beču konkurisao kandidat Adolf Hitler, koji nije bio primljen. Tabaković nije želeo da snosi odgovornost ako odbije nekog, objašnjavajući kako pozitivna energija ako ne izbije kroz stvaranje, može vrlo lako da se okrene na suprotnu stranu i postane negativan, destruktivan naboj.