Antologija snova

30.12.12 Večernje novosti

Knjiga "Antologija snova" antropologa Bojana Jovanovića, neobični zbornik snova književnih junaka i njihovih autora

SNOVI su često materijal od koga se zidaju najvelelepnija zdanja ljudskog duha. A da su od te tanane noćne pređe svoja dela stvarali najznačajniji pisci, gotovo tokom cele istorije čovečanstva, a u našem dobu i filmski umetnici, svedoči "Antologija snova", koju je sastavio antropolog Bojan Jovanović ("Službeni glasnik").
U ovoj jedinstvenoj knjizi našli su se tako snovi opisani u najstarijim epovima (Gilgameš, Ilijada, Odiseja), svetim knjigama (Stari zavet, Talmud), drevnim filozofskim spisima (Platonova "Država"), snovi slavnih književnih junaka (poput sna Ane Karenjine), oni opisani u delima domaćih i svetskih velikana literature (Andrić, Crnjanski, Selimović, Pavić, Bokačo, Dante, Borhes, Bulgakov, Hese, Man, Jursenar...), ali i zapisi o onima koje su sanjali sami autori.
- Bez obzira na razdoblja i stilske karakteristike, san je još od mitskih vremena prisutan u književnom i umetničkom stvaralaštvu - beleži Jovanović u predgovoru. - Iako su u svojim književnim delima iznosili i autobiografske elemente, autori su u ispovednim formama neposredno otkrivali i svoj intimni život. Pozajmljujući junacima svoje, ili izmišljajući im odgovarajuće snove, oni su u dnevnicima, pismima, memoarima i autobiografijama prepričavali svoje snove kao svedočanstvo o sebi i svom duhovnom životu.

KOŠMARI ČESLAVA MILOŠA

DA su i velikane mučili košmari, potvrđuje i san nobelovca Česlava Miloša: "Već godinama, s vremena na vreme sanjam isti san u različitim varijantama. U njemu se pojavljuju uniformisani ljudi, koji su blokirali jedini izlaz iz visoke zgrade i, koji vrše hapšenja od donjih spratova približujući mi se polagano. Nose nemačke, a ponekad ruske uniforme. S obzirom na to da se taj san obično sastoji od delova gradova i ulica koje pamtim, ne smatram se čovekom koga muče košmari. Sa snom koji se ponavlja događa se isto što i s crtežom ptice ili drveta, kad se prema njemu pruži ruka: ubrzo gubi realističke crte, pretvara se u znak, hijeroglif. Prema tome, u tom snu samo delimično učestvujem. U isti mah, onim drugim delom znam da samo sanjam i da ću se ubrzo probuditi."
Neuhvatljivost prirode samoga sna i vekovni pokušaj čoveka da razgraniči javu od onostranog, možda je najlepše opisan u Čuang Ceovom "Leptirovom snu", napisanom u šestom veku pre nove ere:
"Jednom je Čuang Čou sanjao da je leptir. Lako je leteo poigravajući se, lutao od mesta do mesta, dokono, bezbrižno, i nije znao da je Čou. Odjednom se probudio i bilo mu je jasno da je Čuang Čou. Ali (još uvek) nije bio načisto (sa sobom) da li je to Čuang Čou sanjao da je leptir, ili je to bio leptir koji je sanjao da je Čuang Čou? Nužno je da među njima postoji razlika. Ova vrsta promene se naziva preoblikovanje okretanjem bića."
Veoma sličan je čudnovati san koji je dugi niz godina sanjala pesnikinja koja je tražila pomilovanje za "skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova", a analizirao ga u knjizi "Arhetipski svet Desanke Maksimović", naš ugledni dubinski psiholog Ivan Nastović:
"Ja sam vižljast pas modrocrne boje kao gavranovo krilo, glatke dlake koja se presijava. Potpuno crn. Uvek u tim snovima jurim kroz visoku mirisnu travu, punu cveća, nekad rosnu, nekad od podnevnog sunca suvu sa koje se otresa polen. Trava me šiba po njušci i telu dok jurim, srećna sam i razdragana. Neki put iskočim iznad trave, pa opet zagnjurim u nju, špartajući svuda po livadi. Ja negde znam da sam i dete, no u drugom planu; kao da se samo toga prisećam, ali sam i tada srećna i kao pas i kao dete."
Poput jezika, obreda, mitova, umetničkih tvorevina, i snovi su spontani izraz simboličnog procesa ljudskog duha, kao osnovnog oblika njegove kreativnosti, smatra sastavljač ove antologije. Snovi velikih pisaca, kao i njihova dela nastala na javi, zato su natopljena različitim simbolima i motivima. Tako se u snu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog mogu prepoznati oni religijski:

EROTSKA AVANTURA

VELIKI uticaj snova vidljiv je u opusima dva velikana sedme umetnosti - Luisa Bunjuela i Ingmara Bergmana. U ovoj antalogiji zastupljena su i njihova lična iskustva na "kraljevskom putu ka nesvesnom", kako je Frojd nazvao snove.
"U sanjarenju preko dana, što praktikujem celog života sa posebnom slašću, erotska avantura, vrlo dugo do tančina pripremana, može u diskreciji dostići svoj cilj", zapisao je Bunjuel. "Kad sam bio vrlo mlad, na primer, potpuno budan sanjao sam lepu kraljicu Španije, Viktoriju, ženu Alfonsa 13. U četrnaestoj godini čak sam izmislio mali scenario, u kome su se već nalazili koreni "Viridijane". Kraljica se uveče povlači u svoju sobu, sluškinje joj pomažu da legne, pre nego što će je ostaviti samu. Ona pije čašu mleka u koju sam ja prethodno sipao neodoljiv narkotik. Jedan trenutak kasnije ona duboko zaspi, a ja se uvlačim u kraljičinu postelju i uživam. Sanjati budan možda je isto toliko značajno kao i pravi snovi. Isto tako je nepredvidljivo i jako."
"Spazio sam od strane istoka pun mesec koji se razdelio na tri jednaka dela; oni su se ponovo ujedinili i tako tri puta. Potom je neki štit na kome je starim slovima crkvenog pisma stajalo: "da, da", prešao preko čitavog neba sa istoka na zapad. Štit i slova blistali su od svetlosti."
Sličan motiv može da se prepozna i u snu drugog ruskog klasika - Lava Nikolajeviča Tolstoja:
"Sanjao sam da mi neko daje pismo ili molitvu opštinskog monaha (zaboravio sam ime) - starca učitelja, ja čitam i ushićen sam tim poslanjem. Tamo je toliko toga predivnog, spokojnog, starački mudrog, punog ljubavi, ali sam zaboravio sve osim jednog što me je posebno dirnulo: toga da on nikoga ne može niti da uči niti da savetuje da postupi ovako ili onako. Da uči ne može pre svega zbog toga što ne smatra sebe višim i pametnijim od bilo koga, a potom zato što je sve što čovek treba da zna rečeno u otkrovenju (tako kaže starac) i svako to ima u svom srcu. A da savetuje da se uradi ovo ili ono, on ne može zbog toga što niko ne zna i ne može znati kakav će položaj, koji će postupak, ovaj ili onaj, doneti veću spoljašnju, telesnu blagodat."
Mnogi su stvaraoci u snu pokušavali da nađu dublju istinu o životu od one koju su im nudili realnost i budnost, nauka ili vera. Kao junaci bajki upućivali su se u zemlju snova iza sedam gora i mora i tražili istine iza sedam brava, o čemu svedoči i zapis utemeljivača teatra apsurda Ežena Joneska:
"Sanjam kako mi neko govori: Otkrovenje, odgovor za sva vaša pitanja možete dobiti samo u snu. Treba da usnite san. I tako ja zaspim u snu i sanjam, u snu, kako sam usnio apsolutni san. Kad sam se probudio, tj. istinski budan, sećam se da sam sanjao kako sanjam ali se nikako ne sećam sna u snu, sna o apsolutnoj istini, sna koji sve objašnjava."

Miljana Kralj

22.12.12 Danas

Oglašavajući se u simbolima, košmarnim, mračnim, tamnim i tajanstvenim ili, pak, blaženim i svetlosnim, san svojim oniričkim silama snažno i neodoljivo privlači ljudsku vrstu od samog osvita njenog nastanka. Ako je čovek danas dobrim delom i saznao fiziološku pozadinu i funkciju sna, da li - i pored tumačenja besmrtnih psihoanalitičara -baš sa sigurnošću može da tvrdi da je potpuno otkrio tajnu sanjanja?
Povezano direktno sa podsvešću, lišeno logike jer je dokazano da se od svih receptora u mozgu u snu jedino receptor za nju „ne pali“, sanjanje kao proizvod spavanja obogaćuje naš duhovni i duševni svet izlaskom na puteve od kojih neke dobrim delom možemo (pre)poznati. Mnogi od nas, međutim, lutaju u gustoj, katkad teško prohodnoj prašumi značenja sna iako nam je Frojd prvi nagovestio da je san „carski put ka nesvesnom“; prav, jasan, svetao. Valja ga samo naći!
Mada današnji čovek san više ne smatra porukom bogova, i dalje od sanjanih simbola zavisi u kojem će pravcu učiniti prvi korak u njihovom tumačenju: da li će ići ka frojdovskim, individualnim potisnutim, zabranjenim i uglavnom erotskim fantazijama, da li zaroniti u drevne arhetipove preko kojih će, po Jungu, u postizanju sklada sa realnošću dosegnuti potpunu individuaciju? Ili se zaustaviti na Sondijevom familijarnom nesvesnom i tragati za onim porodičnim predačkim koje određuje našu ličnost? Kako god bilo, sa svim ovim i ovakvim lutanjima san je oduvek neiscrpna inspiracija umetnicima, bilo da je reč o književnosti, likovnoj umetnosti ili muzici.
Knjige u kojima se govori o snovima nisu tako retke kod nas; najdosledniji i najpredaniji tom zadatku je klinički psiholog i psihoterapeut dr Ivan Nastović, čija je Psihologija snova i njihovo tumačenje u izdanju novosadskog Prometeja doživela šest reizdanja, a na sličan su prijem kod čitalaca naišle kasnija Nastovićeva dela: 127 protumačenih snova i ona u kojima stručno tumači snove Andrića, Isidore Sekulić, Laze Kostića, Crnjanskog, Desanke Maksimović, Margerit Jursenar i Nikole Tesle.
Knjiga snova u književnosti je, međutim, nešto sasvim drugo. U biblioteci Umetnost i kultura (edicija Peščana knjiga koju u Službenom glasniku uređuje Branko Kukić) upravo je objavljeno takvo jedno delo. Reč je o Antologiji snova koju je priredio naš poznati etnolog i antropolog Bojan Jovanović (uzgred, nije čudno što je baš Kukić urednik ove knjige - pre pet godina potpisao je i dvobroj časopisa Gradac o snovima, koji je priredio Petar Jevremović).
Antologija snova bavi se kreativnim snovima (nisu svi takvi). Njihova moć vidljiva je, recimo, kod Meri Šeli iz čijeg je sna nastao Frankenštajn, ili kod Stravinskog koji je u snu dobio ideju za Posvećenje proleća. Njih dvoje nisu jedini umetnici čija su dela u dosluhu sa snom; Antologija to najbolje dokazuje, a niz najpoznatijih imena svetske i domaće literature tu je da nas povede u čudesne predele sanjanja.
Knjiga je napravljena prema, dosad sasvim jedinstvenom, principu: ona predstavlja modele fenomena sna u kontekstu književnosti. Svakom od modela posvećen je jedan od tri dela knjige: u prvom su Snovi u književnoj auri, i izbor iz književnih dela od Epa o Gilgamešu i Penelopinog sna iz Homerove Odiseje, preko Nabukodonosorovih snova iz Starog zaveta, čuvenog Ciceronovog sna Scipiona Afrikanca i proročanstva da će zauzeti Kartaginu, do niza umetničkih dela, počev od Tatjaninog sna iz Puškinovog Evgenija Onjegina.
Misteriju sna najbolje dočarava Čuang Čou kroz Leptirov san o letenju u kojem se, posle buđenja, ne zna ko je koga sanjao, leptir njega ili on leptira... Tu je i poetska nedoumica Edgara Alana Poa da je „sve samo u snu san“ i verovatno najlepša pesma o krhkosti sna i ljubavi - Možda spava Vladislava Petkovića Disa.
Svoj doprinos snu u književnosti dali su Dostojevski, Tolstoj, Niče, Bulgakov, Hese, Andrić, Crnjanski, Borhes, Milorad Pavić i obavezni Kastaneda, koji je mnoge generacije učio umeću sanjanja.
Drugi model sna predstavljen je u Snivanju na javi, delu Antologije u kojem su zastupljeni izvodi iz takozvanog sanjanja otvorenih očiju. Tu je Jovanović smestio vizije, sanjarenja i nesanice Svedenborga, Kafke, Heseove besane noći, Andrićeve „Znakove pored puta“, fantazmagorična Bunjuelova sanjarenja koja su svoj vizuelni izraz našla u njegovim filmovima, i čuveno Igoovo Prizivanje duha na Nju Džerziju.
Treći deo Antologije, bez sumnje, je najatraktivniji za one koji se bave tumačenjem, snova ali i teoretičare književnosti. U njemu Bojan Jovanović san tretira kao literarni žanr - ne, dakle, kao podžanr memoarske i dnevničke književnosti, već kao samosvojno umetničko delo, odnosno samostalni literarni tekst. U tom delu - Od zapisa do žanra - nalaze se autentični snovi u obliku u kojem su ih ispisali sami snevači.
Ovde možete pročitati odlomke iz Snova i sudbina Margerit Jursenar, Noćnika Vladana Radovanovića, Snevnika Ljubomira Simovića, snove koje su zapisali Prota Mateja Nenadović, Milorad Pavić, a tu je i čuveni crni pas koji u snovima nije napuštao Desanku Maksimović.
U ovom delu su Singerov proročki san o traganju za knjigom koju će jednom napisati, Joneskov „o apsolutnoj istini, snu koji sve objašnjava“, Danteovo svedočenje da je u snu saznao da će sresti Beatriče, i bujni erotski snovi Laze Kostića u kojima grli Lenku. I Frojdove i Jungove zapisane snove možemo ovde naći, a posebnu pažnju zaslužuje prekrasna vizija Crnog losa, poglavice plemena Oglala Sijuksa...
Bojan Jovanović kaže da je Antologija snova njegov lični izbor; nesporno je da bi izbor nekog drugog bio drugačiji. Ali svako bi morao da ukaže - a Jovanovićeva Antologija baš to čini, na jedinstvo jezika i mitskog čija se iskonska spona najbolje verifikuje u književnosti.
Reč koja čoveka određuje i kao ličnost i kao kreativno biće najbitnija je za stvaralačko kod pisca koji san koristi kao instrument za istraživanje najskrivenijih i najdubljih jezičkih i oniričkih izvora. A svakome to ne polazi za rukom. U svom Dnevniku Herman Hese oseća tu (ne)moć da se zapiše san: „Ako uopšte ima nekakvog smisla zadržavati se na takvim doživljajima i naginjati se nad ivicu voda i klanaca koje čovek u sebi nosi, onda se taj smisao može dobiti samo ako što vernije i tačnije nastojimo da pratimo uzbuđenja svoje duše - mnogo dalje i mnogo dublje no što reči dopiru“.
Za pravog umetnika to je izazov. Za čitaoca, sa najlepšim iz takve književnosti koju nam Antologijom Bojan Jovanović predstavlja, to je poziv na čitalačko sanjanje.

Anđelka Cvijić