Onirički kod

01.11.19

Kultura

Bojan Jovanović nadvijen nad dvadesteprvi vek gleda u ogledalo čovečanstva. Očima najboljih šamana. Gleda u jednu tačku rečenog veka iz koje se može raščitati kod snova, tog zajedničkog imenitelja svih onih koji su živeli do sada i onih koji ga sada na planeti okružuju. Taj pogled je de porfundis. On je vertikalan i pomera granice. On traži kod za snove kao što je biblijski kod tražio Njutn. Kažu, da je Njutn imao kompjuter ne bi mu trebalo 15 godina krvavog rada koji i nije sasvim okončao. Bojan Jovanović je knjigu o kojoj je reč „Onirički kod – uvod u antropologiju snova”, pripremao sigurno mnogo duže mada je imao kompjuter. Jer je kroz sve svoje knjige koje je do sada napisao, uključujući dabome i Antologiju snova, to bila priprema za ovu, i nadamo se uskoro narednu posvećenu snovima. A u pripremne godine ubrajam i njegove godine snevanja. Jer samo čovek koji je dobar snevač može pisati o snovima tako produbljeno i fokusirano. Samo čovek koji ima svoj veliki san da zasnuje antropologiju snova može sve to da sažme u jednu knjigu u kojoj je mnogo knjiga, čitava baština i samo on može dovoljno jasno da ovom knjigom pojasni značaj tumačenja svakog sna u kojem je sadržan celi životni i spoznajni kontekst snevača u kojoj se i arhetipovi pojavljuju. Kasnije ćemo više reći o tim oblastima o kojima, uzgred, govore sve do sada objavljene knjige Bojana Jovanovića.
Da, postoje neke knjige koje pomeraju granice. Koje vam, kada slučajno dođu u ruke, odgovaraju na pitanja koja ste bezuspešno postavljali nekom drugom pročitanom štivu. Moram da priznam da, mada sam pročitala zaista prilično knjiga o snovima, tek posle ove Bojana Jovanovića, počelo je nešto da se dešava sa mojim snovima. Odjednom su postal zgusnuti. Kao kap meda. Kao da je pročitano htelo da načini sintezu svih mojih snova zaštićenih paswordom i da ih otključa. Nazvala sam ih retro snovi, pošto su prikazivali retrospektivu mojih neposlušanih naravoučenija iz ranijih snova, i prestala sam o njima da ramišljam. Sve do trenutka kada sam započela da pišem ovaj tekst o autoru za kojeg me vezuju knjige o mitovima, magiji, proročanstvima, pamćenju i samozaboravu, antropološkoj imaginaciji, antologiji snova i još mnogo toga. Bojan Jovanović je, pored toga što je etnolog i antropolog, autor preko 10 knjiga stihova, i sineasta, autor četrdesetak filmova, i šta još ne. Nekoliko života je potrebno za sve ovo i ono još nenabrojano.
Uvek sam sa divljenjem i ne malo respekta slušala snove onih ljudi koji su sanjali velika imena svetske baštine, vodili razgovore sa njima, pitali ih i dobijali neočekivane odgovore. Imala sam, dabome, na umu Jungovu misao da se uvek sanja u prvom redu i gotovo isključivo o sebi i kroz sebe. Kad bih ja mogla tako da usnim odabrane sagovornike, mislila sam! To me podsetilo na asimptotu Bleza Paskala
„Kada bi neki zanatlija bio siguran da će svake noći dvanaest sati sanjati da je kralj, mislim da bi bio gotovo isto tako sretan koliko i kralj koji bi svake noći dvanaest sati sanjao da je zanatlija.” U čemu je onda tajna snova, pomislićete. I upravo želim da svaki čitalac Oniričkog koda postavi sebi ovo pitanje. Jer cela knjiga Bojana Jovanovića, koja snom kodira Sopstvo, ili Sopstvom san, govori upravo i o tome. Trebalo bi nam dosta prostora da svako poglavlje obradimo kako zaslužuje. A to će reći u razgovoru sa autorom, sa pričama i tumačenjima naših i njegovih snova, o dodirnim tačkama sa stvaralaštvom, o knjizi koja će, nadam se, posle ovoga uslediti. Ali, red nalaže da počnem od početka.
Polazim od tvrdnje Bojana Jovanovića da je „San stvaralaštvo koje se završava buđenjem”, nužno nailazeći na pitanje da li smo mi uhvaćeni u mreži snova lovci ili lovina. Da li smo oni koji mrežu bacaju ili oni koji se u mrežu hvataju. Jer svaki snevač je jedini vlasnik svog sna, sve dok ga ne ispriča drugima. Tada san postaje kolektivna svojina, postaje narativ. Bogatstvo te imovine ne meri se materijalnim merilima već njegovom isprepletenošću mitovima, vizijama, legendama, običajima, alhemijom, tradicijom, baštinom, i sve to upakovano u nesvesno daje lep i obilat dar ako snevač ume da ga otvori. San je dakle individualna tvorevina sa kojom možemo učiniti šta god hoćemo, možemo da ga pamtimo, zaboravimo, zapišemo, tumačimo ili zanemarimo. Ali ako je san stvaralaštvo koje se završava buđenjem, kako Bojan Jovanović tvrdi, tumačenje sna je veoma značajno jer je put do tajne, put do Sopstva, put do Boga. A i stvaralaštvo svoj put prolazi tražeći isto. „Umetničko stvaranje identično je procesu sanjanja”, piše Jovanović. U snu, kao i u stanju duboke inspiracije postoji neko ko rukovodi celom dramaturgijom, neko čijim razlozima, motivima, metafizici i porukama koje šalje, stremi naše nesvesno kroz san i kroz stvaralaštvo. Zato je važno da san dekodiramo sećajući se među ostalima i Talmuda – kako se san protumači tako će se i desiti. Bojan Jovanović zna da je jezik snova zaboravljeni jezik, pokušava da, zasnivanjem antropologije snova, povuče paralelu između individualnog i kolektivno nesvesnog i udruži ih u razrešavanju tajni snova. Tajni stvaralaštva kojoj se, uprkos svim nastojanjima, estetika nije mnogo približila. Možda nešto više filozofija umetnosti ili psihologija umetnosti. Mada je i u stvaralaštvu i u snevanju jedan od najbitnijih elemenata upravo kontekst. Dakle ne samo tekst umetničkog dela i sna nego i njihov kontekst. i da bi taj zadatak koji je sebi postavio prošao naučnički dosledno, Jovanović u dijalogu sa svima onima koji su se tom građom bavili, od Artemidora iz Daldisa, Platona, Aristotela, do Frojda, Junga, Rože Kajoa, Nastovića, Trebješanina, Jerotića i drugih, uspostavlja antropologiju snova insistirajući na vertikalnom sagledavanju, dakle gledanju kroz slojeve mitova, legendi, vizija, alhemije, misterija, magije, entologije, baštine u isto vreme. To je pravi pogled u dubinu koji će, svi su izgledi, jedini dati celovite rezultate a težnja ka celini ravna je večitoj težnji čoveka za besmrtnošću.
Pre svega, da upitamo ovu izvanrednu knjigu koja se, mada naučno dela, čita sa znatiželjom ravnom onoj kada u rukama držite odličnu dokumentarnu umetničku prozu, dakle da upitamo knjigu zbog čega je njen podnaslov uvod u antropologiju snova? Evo odgovora autora na samom početku knjige „Suština antropološkog pristupa snovima ogleda se u kontekstualnom sagledavanju i tumačenju, koji podrazumeva njihovu vertikalnu dimenziju koja seže do arhaičnih slojeva i oblika drevne prakse”. Dakle snove koje sanjamo možemo razumeti samo u kontekstu višedimenzionalnosti i to sagledavajući kroz prizmu vertikale. Ako je pračovek sanjao po istim principima kao mi danas, a logično je da je tako, on je za razliku od nas, umeo da dekodira snove. Zašto? Jednostavno jer je bio bliži i sebi i prirodi. Jer je još vladao zaboravljenim jezikom, zaviseći od tumačenja svojih snova oko setve, žetve, lova, vremenskih prilika, jer „Sanjanje je urođeni, nasleđeni obrazac rada nesvesnog”, piše Jovanović, a nesvesno uvek zna više od svesti.
U velikoj sintezi lektire o snovima Bojan Jovanović u ovoj knjizi upućuje na Frojdovu podelu snova na manifestni i latentni sloj, praveći odmah svoj pristup jasnim: „Antropološki pristup snovima pretpostavlja diferenciranje predmeta razmatranja na oblast u kojoj se snovi dovode u vezu sa neposrednom životnom praksom i na sferu u kojoj se transponovani mehanizam sna može prepoznati u raznovrsnim oblicima kulture”. Zapravo se bitan aspekt rada sna, piše Jovanović, ogleda u težnji da se skriveni, latentni san pretvori u manifestni. Bojan Jovanović zato insistira da se ta velika, bogata građa, koja u sebi sadrži slojeve gradivnih elemenata od mnogo pre i iz večnog sada, proučava u ravni vertikale. Dakle pogledom kroz sve te slojeve do samog počela i nastoji da nam pokaže put do odgovora na pitanje kakvim tumačenjem otkriti značenje snova. Uzimajući naravno u obzir da se čovekov život sastoji od dva važna segmenta sna i jave, kao dan od svetla i tame. i da je u snu dolazak do razrešenja problema jave uvek na granici mogućeg. Java i san, tama i svetlost. Mada su, kaže naš autor, granice u snu uslovne. Pri svojoj vrlo minucioznoj analizi tako kompleksne građe kao što je nabrojana, insistira, da se u snu nalazi vreme koje se kreće u obrnutom smeru, te nam se zbog toga čini da smo jako dugo sanjali jedan san, a da on zapravo nije trajao toliko. Obrnemo li vreme, reći će Mirča Elijade, imaćemo utisak da prisustvujemo uvek iznova stvaranju sveta. Međutim, ono što je bitno, Bojan Jovanović iz ove teze izvodi zaključak da je samim tim izmeštanje subjekta u san, kao i u slučaju rituala, stanja ekstaze, vizija, i smeštanje pojedinca u sferu kolektivnog, ustvari čovekov način da ne bude sam u svojim anksioznostima i da produži vreme. Pošto je njegova težnja za besmrtnošću odvajkada neupitna.
A šta je zapravo cilj dekodiranja snova, to vraćanje na jezik koji je čovečanstvo davno znalo i razumevalo, sećanje na vančulnu komunikaciju koja je razvojem govora zakržljala. Dekodiranjem snova došlo bi se do istine predstavljene samim Bogom, kaže Bojan Jovanović u ovoj knjizi. i na taj način bismo došli bliže i rešenju tajne stvaralaštva. Ali kako kada je svaki san individualan, te ga ne možemo tačno tumačiti na osnovu sanovnika, jer za svakog snevača jedan isti sanjani sadržaj znači nešto sasvim drugo. Odgovor je – pravim tumačenjem svakog pojedinačnog sna. Eto raison d’etre za bavljenje našim snovima, koji mogu da nas upozore, savetuju, nadahnu, da prorokuju našu sudbinu. Da, čovek je zapravo sam u svom snu tako bliskom smrti. Ali kada taj svoj san ispriča on postaje deo kolektiva koji prima, pamti i tumači snevani tekst. A kada san postaje narativ, i što je literarnije ispričan, kaže Jovanović, tim je zanimljiviji i lakši za tumačenje. i može da postane književnost.
Autor knjige Onirički kod podseća nas na različitost bogova blizanaca – Hipnosa, boga sna i Tanatosa, boga smrti, i kaže da je svaki san smrt u malom. Možda baš nije tim rečima rekao, ali pesnik u njemu oprostiće pesniku u meni. ima jedno poglavlje knjige u kojem se govori o snu koji nadvladava smrt u kojem je Bojan Jovanović zapisao: „Rešenje nastavljanja života kao jedinke moguće je samo izvan datog prostora i vremena”, citirajući Vitgenštajna, „jer ne može se rešiti smrt”, piše Jovanović, „u okviru postojećih prostorno – vremenskih koordinata, pa čovek stalno pomera granice moći”… „Arhaična intenziviranja, arhaične tehnike ekstaze, jogističke metode samorazvoja, mistična iskustva i kolektivni praznici karakterišu i izlazak iz vremena i njegovu relativizaciju. Doživljaj izlaska iz vremena poistovećuje se pristupom večnosti i predstavlja nadnaravno iskustvo”. Najzad, večnost! Ta velika čežnja i nada čovečanstva i stvaralaca!
I da ostanemo kod te teme. Knjiga sadrži mnogo, mnogo više od onoga što se o njoj može napisati u jednom kratkom tekstu, ali, kao i svaka izuzetna knjiga, ima tendenciju širenja i zasluženo stižete do tačke u kojoj stvaranje i sanjanje postaju sasvim bliski, skoro da se dodiruju, što je i najuzbudljivija poenta čitanja ovo štiva: „Tumačenje i razumevanje raspaljuje božansku iskru u snevaču, da nakon buđenja ovlada tom sudbinskom datošću i sagleda moć svojih reči koje ispredaju priču u snu.” „San je, dakle književna forma u kojoj je kvalitet oniričkog stvoren književnim sredstvima identičnim osećanju koje imamo dok sanjamo”.
Marija Šimoković

19.01.19 Danas

San i realnost, san i mit, san i obredi, san i religija, san i smrt… relacije su koje odvajkada privlače čoveka, a on ih tumači u zavisnosti od svog znanja i kreativnosti.
NJima se bave brojne nauke i svaka formira svoja gledišta, bazirana na prožimanju relevantnih podataka i dokazivih rezultata. Ipak, teorije o snovima najčešće su zasnivali psihijatri: na Frojdovom otkriću psihoanalize razgranao se čitav niz novih uvida u najskrivenije delove ljudskog nesvesnog koje se samoostvaruje u snu.

Danas se u dubinskoj psihologiji snovi tumače trodimenzionalno: u svetlosti individualnog (Sigmund Frojd), kolektivnog (Karl Gustav Jung) i familijarnog (Leopold Sondi). To su tri sloja sna koja vode do njegove srži, do simbola; Frojd je psihoanalizom dokazao da je poreklo snova u individualnom nesvesnom, Jung je otkrio korene kolektivnog nesvesnog, dok je Sondi uočio da se u nesvesnom krije i familijarno nesvesno, odnosno da u simbolima iz sna onoga koji sanja treba potražiti i slike, odnosno zahteve predaka.

Ukrštanje unutarnjih svetova gradi, međutim, nivoe postojanja u svim sferama. Zato je i antropologija tu da pomogne u otkrivanju formule njihovog umrežavanja. Kao interdisciplinarna nauka, ona, a posebno njen autonomni pravac, kulturna antropologija, pruža možda najcelovitiji pregled onoga ono što je u nama, i što nas okružuje. Bojan Jovanović, jedan od naših najboljih savremenih etnologa i antropologa koji upravo pripada ovom pravcu, ušao je poslednjih godina u tumačenje sveta snova svojim knjigama Antologija snova (Službeni glasnik, 2012) i Onirički kod. Uvod u antropologiju snova (HERAedu, 2017), u kojem ne samo da daje sveže uvide iz ugla najmeritornijih antropoloških saznanja, već i predočava jedan, u praksi potvrđen a neuočen smer tumačenja nesvesnog koji zaslužuje dalja ozbiljna istraživanja.

Kad se u enciklopedijama ili u rečnicima potraži pojam onirizam, oniričko nailazi se na gotovo identičnu definiciju – reč je o izmenjenoj svesti ili pomračenom psihičkom stanju sličnom snu koje se obično javlja kod duševnih bolesnika ili zdravih ljudi čiji su živci prenapeti. Ova definicija zvuči zastarelo, i zaslužuje da u sklopu novih saznanja bude redefinisana. Jovanovićeva knjiga na oniričko gleda kao na dvosmernu široku stazu koja nikako nije određena posebnim pomračenim psihičkim stanjima – u njoj se pod oniričkim podrazumeva doživljaj realnosti sna. Da li će san biti prirodan, ili izazvan na drugi način, uključujući i halucinogene, on svejedno prvo snevača suočava sa njegovim drugim Ja, onim koji, kako kaže autor, obitava izvan jave. To suočavanje sa svojom senkom je značajno u procesu individuacije, stvaranja ličnog integriteta kojim čovek kasnije, u realnosti kulture zajednice u kojoj obitava, iskazuje svoje nove sadržaje. Budući da tako „ugrađuje svoje oniričko biće u kulturu, čovek se može odrediti i kao homo somnians, jer on svoje snove ne doživljava samo dok spava već i na javi, i može da ih kontroliše, izaziva i stvara“.

Antropološki aspekt oniričkog jeste uvid u put kojim san vodi u dubinu, ka mitovima, obredima i religijskom, da bi se iz tih saznanja krenulo naviše i konstituisala mnogo složenija slika kulture u kojoj živimo, a na svetlost dana izašlo njeno nesvesno i iracionalno, takođe izraženo u mitu, religiji i obredima. Samo, u ovom povratnom postupku, osveženo i obogaćeno. Takav pogled na oniričko zahteva formiranje oniričkog koda, a potom pravila njegovog dekodiranja.

Velika tema, ogromno polje za istraživače koje je zahvaljujući Jovanoviću otvoreno, i traži dalju razradu. I sam toga svestan, autor već u uvodu kratko napominje da je rezultat tog njegovog proučavanja oniričkog samo predmet „jedne moguće antropologije snova, a ova knjiga je prilog njenom zasnivanju“. Zato ju je podelio tako što se u prvom delu nalazi teorijski uvid u oblast snova i njihovog tumačenja, a u drugom delu praksa kojom se onirički kod transponuje iz sna u kulturu (kroz jezik, religiju, istoriju, politiku, različite vrste umetnosti) i način na koji se proširuju naša saznanja.

Pišući o subjektivizaciji kolektivnog iskustva („Kroz san kao individualni mit, obnavlja se i potvrđuje mit kao kolektivni san“), Jovanović iznosi zanimljivo zapažanje o odnosu individualnog i kolektivnog. Pojedinac živi u zajednici koju karakteriše zajednička mitska realnost; njene mitske sadržaje on kroz san prisvaja kao sopstveno iskustvo. Kolektivno iskustvo se subjektivizuje, da bi se kroz individualni mit obnovilo i potvrdilo kao kolektivni san. U zavisnosti od znanja i percepcija sveta, raznovrsnim verzijama mitova koji nisu izvan života obogaćujemo kolektivno nesvesno, a u procesu formiranja svoje autentične ličnosti to kolektivno nesvesno granamo u nove realnosti. Time se uočava zanimljiva dinamika: u ovoj realnosti Ja usvaja kolektivni mit da bi, kroz san, u tom mitu odgonetnulo sopstvenu realnost. Da li se, igrajući se simbolikom snova, možemo dalje upitati i koliko zapravo realnosti živimo…

U drugom delu Jovanovićeve knjige – teorija na delu, govori se (između ostalog) o oniričkom u ritualnoj praksi, otkrivanju božanske volje preko snova, snoviđenjima koja se ne bave samo prošlošću već imaju i proročki, prekognitivni karakter. Autor možda začinje novu teoriju o nesvesnom, za koju argumente nalazi u dosad neistraženom polju nesvesnog – u otkrivanju starih crkava, crkvišta, i manastirišta kroz snove. Takve snove Jovanović ne smatra proročkim već vidovitim, jer oni obelodanjuju ono što je već postojalo. Na njih treba gledati kao na inicijacijske po osobe koje ih sanjaju; oni menjaju njihov život i daju im duhovnu moć. U tom kontekstu, autor oprezno uvodi (moguću argumentovaniju, kako kaže) priču o nacionalnom nesvesnom. Ako bi se daljim istraživanjima ova teorija pokazala tačnom, onda bi pored Frojdovog vlastitog nesvesnog, Jungovog kolektivnog nesvesnog, Sondijevog familijarnog nesvesnog, Jovanović pionirski pokrenuo teoriju o nacionalnom nesvesnom „kao dimenziji latentnog duhovnog kontinuiteta koji do svog manifestnog izražaja dolazi kada se pojedinac ili kolektiv nađu u krizi. Tada se otkrivaju i temelji nekadašnjih hramova, čija obnova znači i potvrdu onog aspekta duhovnog identiteta koji je došao u pitanje nasilnim kulturnim zaboravom“. Idući tragom ove teze, nema sumnje da bi postojanje nacionalnog nesvesnog prvo trebalo tražiti već u Bibliji, naročito u Starom zavetu – u Knjizi Isusa Navina.

Iako, kao središte i suština tajne čovekove duše, san izmiče potpunom otkrivanju, kako piše Jovanović, to ne znači da se dekodiranjem oniričkog ne mogu otvoriti uvidi u nesvesne i iracionalne aspekte ne samo homo somniansa, već i kulture u kojoj on živi i stvara. Knjiga Onirički kod. Uvod u antropologiju snova te aspekte prepoznaje, i zato i jeste valjani prilog potrebi zasnivanja jednog takvog ogranka antropološke nauke.

Anđelka Cvijić