Šarlot Delbo (Charlotte Delbo) rođena je 1913. godine u Vinje-sir-Senu (Eson), od roditelja italijanskih imigranata. Nakon što je završila obuku za stenodaktilografkinju, od sedamnaeste godine je radila u Parizu kao sekretarica. Pristupila je pokretu Komunističke omladine 1932. godine. Godine 1934. upoznaje Žorža Didaša, angažovanog komunistu, veoma aktivnog u Partiji, i udaje se za njega 1936. Godinu dana kasnije postaje sekretarica Luja Žuvea, u to vreme upravnika pozorišta Atene. Pozvao ju je nakon što je pročitao tekst o pozorištu koji je napisala za časopis Kaje de la ženes, čiji je Didaš bio glavni urednik.
U leto 1941. godine, Šarlot Delbo prati trupu pozorišta Atene na turneji po Južnoj Americi. Žorž Didaš, angažovan u Pokretu otpora, ostao je u Parizu. Ona odlučuje da mu se pridruži u tajnosti, protivno mišljenju Luja Žuvea, koji je preklinje da ne učini ništa tim povodom. Šarlot se vraća u Pariz i pronalazi muža u novembru 1941. Žive skriveni, nikada se ne pojavljuju zajedno. Žorž krstari Parizom, susreće se s kontaktima, prenosi informacije, dok Šarlot kuca na mašini tajne letke i novine. Ali policija strpljivo postavlja mreže. U februaru 1942, godine, ušli su u trag mnogim pripadnicima njihove mreže komunističkog Pokreta otpora. Sredinom februara nižu se hapšenja: Žorž i Mai Polcer, Danijel Kazanova, Lisjen Dolan, Lisjen Langloa, potom Andre i Žermen Pikan, Žak Dekur... Obruč se sve više steže. Žorža Didaša i Šarlot Delbo uhapsile su specijalne jedinice francuske policije 2. marta 1942. godine. Delbo je zatvorena u Santeu, gde će 23. maja videti muža poslednji put; Didaš je istog dana streljan u Mon-Valerijanu. Šarlot Delbo je u avgustu prebačena u For de Romenvil, a potom u Kompjenj, da bi 24. januara 1943. godine napustila Francusku i bila prebačena u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, u društvu dvesta dvadeset devet drugih žena, većinom angažovanih u Pokretu otpora, kao i ona.
Početkom 1944. prebačena je u Ravenzbrik, a oslobođena u aprilu 1945, nakon dvadeset sedam meseci u logoru. Od dvesta dvadeset devet žena iz konvoja iz 1943. godine, vratilo ih se četrdeset devet. Nekoliko meseci po povratku, u jednom odmaralištu u Švajcarskoj, u svesci je napisala Niko od nas neće se vratiti (Aucun de nous ne reviendra), i taj će roman dvadeset pet godina kasnije postati prvi tom trilogije Aušvic i posle njega (Auschwitz et apres). Od 1947. radi za UN u Ženevi. Dvanaest godina živi u Švajcarskoj pa se vraća u Pariz, zapošljava se u CNRS-u1960. godine i postaje asistentkinja filozofa Anrija Lefevra, koga je upoznala 1932. Karijeru završava u CNRS-u 1978, a umire 1985, sa sedamdeset dve godine.
Šarlot Delbo je dvadeset godina čuvala rukopis romana Niko od nas neće se vratiti, noseći ga svuda sa sobom jer nije mogla da odluči da ga objavi. Posvećenost sasvim drugom cilju – osudi rata u Alžiru – navodi je da svoju prvu knjigu objavi u izdavačkoj kući „Edisjon de Minui” pod nazivom Lepa pisma (Les Belles Lettres). Revoltirana kolonijalnim ratom, ali ne osećajući se merodavnom da neposredno svedoči o njemu, prikuplja pisma i objavljuje ih u jednom zborniku, postajući na taj način soba odjeka za zgroženost onih koji su ih napisali. „Edisjon de Minui” je objavio Pitanje (La Question) Anrija Alega i niz angažovanih – i u više navrata cenzurisanih – svedočanstava protiv mučenja u Alžiru. U toj će kući Šarlot Delbo objaviti Lepa pisma 1961. godine.
Nekoliko godina kasnije, 1964. godine, Šarlot Delbo saznaje od poznanice iz CNRS-a da Kolet Odri za ediciju koju uređuje u izdavačkoj kući „Gontje” traži tekstove koje su napisale žene. Šarlot Delbo pristaje da im poveri svoje svedočanstvo o boravku u logoru. Njena prijateljica Klodin Rijera-Kole predlaže da ga otkuca na mašini umesto nje. Tako Niko od nas neće se vratiti prvi put izlazi 1965. kod „Gontjea”. Iz tog prvog svedočanstva odmah nastaje još jedna knjiga, rođena iz pitanja koja joj je prijateljica postavljala tokom pripremanja rukopisa: ko su bile sve te žene, kako su završile u Aušvicu, šta je sa njima bilo? Šarlot odlučuje da prikupi sve što zna ili uspe da sazna o tih dvesta dvadeset devet žena. O svakoj piše belešku, a beleške su poređane po abecednom redu. Više od godinu dana radi na toj knjizi, završava je u julu 1965. i odnosi Žeromu Lendonu u „Edisjon de Minui”. Konvoj od 24. januara (Le Convoi du 24 janvier) izlazi u novembru 1965.
I tako 1965. godine izlaze prve dve njene knjige o logorima, međusobno veoma različite. Obe imaju univerzalni domašaj: prva senzibilitetom, ljudskošću i ispravnošću jedne lične pripovesti, druga time što izveštava o sudbini svake žene sa činjeničnog i istorijskog stanovišta. Iako se slabo prodaju, te knjige su hvaljene dovoljno da navedu Šarlot Delbo da nastavi priču iz Niko od nas neće se vratiti. Prebacivanje u Ravenzbrik 1944. godine, oslobađanje logorâ, povratak, ničega od toga nema u prvoj knjizi. Povrh toga je, kako su proticale godine, napisala nekoliko pesama kojima će naglasiti svoju pripovest: i tako nastaje drugi tom trilogije, Beskorisno znanje (Une connaissance inutile). „Edisjon de Minui” objavljuje tu knjigu 1970. godine i istovremeno reizdaje Niko od nas neće se vratiti.
Treći tom stiže ubrzo nakon toga: istraživanja obavljena za Konvoj, pronađene preživele drugarice, razgovori s njima i obnovljena prijateljstva, sve to je navelo Šarlot na ideju da i o tome piše: šta s čovekom biva posle Aušvica? U Meri naših dana (Mesure de nos jours), kojom se 1971. završava trilogija Aušvic i posle njega, portretiše svoje preživele drugarice. Svaka od njih je na svoj način izgradila vlastitu strategiju, više ili manje svesnu, da pokuša da živi iako više nikad ništa neće biti kao ranije, zato što se niko nikad nije zaista vratio.
03.03.23 Vreme
Svedočenje nepojmljivog
Nakon osam objavljenih knjiga, edicija “Integrali” novosadskog Kulturnog centra, koju uređuje Alen Bešić, profilisala se kao osoben izdavački projekat. Jedan od zajedničkih imenitelja objavljenih knjiga V. G. Zebalda, K. Filipsa, B. Bučanija, A. Klugea i D. Drndić jeste estetski aktivizam čiji raspon obuhvata različita društvena, kulturološka, klasna i rodna iskustva i autorske poetike. Kroz precizno osmišljenu uredničku koncepciju, naročito prijemčivu za iskustva margine i pluralizam književnih taktika otpora, Integrale možemo posmatrati i kao mesto kulture sećanja. Jedna linija se naročito izdvaja angažovanošću u ovom kontekstu, a reč je o knjigama koje u svoje okružje prizivaju iskustvo i sećanje na Holokaust. Nakon Klugeove zbirke priča Ko izusti utešnu reč, izdajnik je i knjiga April u Berlinu i Belladona Daše Drndić koje adresiraju kulturne prakse generacije postsećanja, odnosno strategije zaborava evropskih društava, u “Integralima” je objavljen jedan od fundamentalnih tekstova Holokaust književnosti, Aušvic i posle njega Šarlot Delbo.
Trilogija Aušvic i posle njega (1970–1971) pripada “literaturi svedočenja”, žanrovskom izumu 20. veka kako ga je nazvao Eli Vizel. Šarlot Delbo, pripadnicu Pokreta otpora, uhapsile su sa suprugom Žoržom Didašom specijalne jedinice francuske policije 1942. godine, a u januaru 1943. prebačena je u logor Aušvic-Birkenau. Iskustvu nejevrejskih žena u Aušvicu posvećen je prvi deo trilogije, Niko od nas neće se vratiti. Drugi deo, Beskorisno znanje, predočava iskustvo u logoru Ravenzbrik, gde je Delbo prebačena 1944, a oslobođena u aprilu 1945. Mera naših dana, poslednji deo trilogije, nastaje na bazi razgovora sa drugaricama povratnicama decenijama kasnije, i nastoji da pruži odgovor na pitanje šta biva sa čovekom nakon Aušvica. Međutim, ovako postavljena vremenska linija stvar je konvencionalnog biografisanja i samo se uslovno može iščitati iz Aušvica i posle njega. I ne samo zbog toga što autorka svedočenje artikuliše mešanjem sećanja na događaje iz različitih perioda svog života ili zato što možemo da opazimo vremenske elipse svojstvene traumatskim narativima, a pred nama je jedno od najbrutalnijih logorskih svedočenja. Linearni poredak vremena ukida samo iskustvo Aušvica, jer vremena posle Aušvica nema, vreme logora poništilo je i pred-logorsko vreme i život sam. Postojanje u “vremenu izvan vremena” najdublja je rana o kojoj Delbo svedoči, odnosno jedna od najpotresnijih istina njene knjige jeste da se “niko od nas neće vratiti” jer je svaka logorašica “hiljadu puta umrla u svojoj smrti”.
Delbo se seća i svedoči u svoje, i u ime nastradalih, a uvek prisutnih drugarica i iz poštovanja prema njima ne nastupa sa pozicije žrtve. Njihovo prisustvo je i obavezuje da kazuje, to je etičko uporište njenog pisanja. Neretko se u tekstu brišu granice između sopstvenih osećanja, glasa, tela, psihe i žena sa kojim se delilo logorsko iskustvo. Ja se prelama kroz mi, mi je u svakom ja neraskidivo. Aušvic i posle njega svojim višeglasjem istovremeno biva i knjiga ličnih gubitaka, žalovanja i trauma, ali i knjiga koja artikuliše kolektivnu traumu. Otvarajući knjigu opisom železničke stanice “na kojoj su oni koji dolaze upravo oni koji odlaze”, Delbo nas izmešta u samo središte onoga što svedoči, zapažajući da ljudi koje dovoze u Aušvic “očekuju najgore – ali ne očekuju nepojmljivo”. Nepojmljivost iskustva Aušvica reflektuje se u nizu pitanja koja meandriraju knjigom – kako svedočiti, kako pisati o nepojmljivom, kako ga posredovati, gde su granice sopstvenog razumevanja iskustva nepojmljivog, kako drugi da se poveže, saoseća i kognitivno obradi iskustvo nepojmljivog.
I Delbo svedoči, bivajući poetički na razmeđi, recimo, čvrste dokumentarnosti i neposrednosti Prima Levija i fikcionalizujućeg preoblikovanja traumatskih iskustava Horhea Sempruma. Faktografija jeste uporište njenog pripovedanja, iako je ono fragmentarno koncipirano, na principu nasumičnog ulančavanja scena logorskog iskustva, oponašajući donekle fantazmagoričnost i nepredvidivost logorske svakodnevice, literarnim postupcima koji je približavaju lirskoj prozi. Izrazita figurativnost Delboinog jezika, njegova afektivna sintaksa u kojoj se prelamaju i urlici raskomadanih žena i ledena tišina onih koji su zaboravili “reflekse normalnih bića u susretu sa nastranim” potire granicu između proznog i poetskog izraza. Ova fluidnost je potcrtana i uključivanjem poetskih segmenata u pripovedanje, a u Delboinim stihovima izlučuje se univerzalizovan etos svedočenja, čija nas jezgrovitost sugestivno uvlači u složenost logorskog i postlogorskog iskustva. Literarnost teksta, pak, nije tu da nam pacifikuje zazornosti Aušvica. Naprotiv, literarnost ih ogoljava u nepodnošljivosti njihove surovosti i ništeće snage, pružajući istovremeno svojom evokativnom snagom mogućnost empatijskog odnosa prema posredovanom iskustvu.
Delbo nas i poziva: “Probajte da gledate. Probajte da biste videli”, gotovo nas izaziva, i primorava da vidimo. A iskušenje je gledati i videti pakao u gotovo scenično uprizorenim slikama logorskog iskustva. I gledamo glad, žeđ, izrabljivanje, bolest, mučenje, gomilanje leševa; i gotovo je opipljiv miris logora, “miris strvine, miris proliva što ga obavija sve gušći i zagušljiviji miris krematorijuma”; i gledamo gestove solidarnosti, i brige i nežnosti među logorašicama, i njihovu zebnju i potpunu otupelost; i opet gomilanje leševa, i gledamo “zbir patnji koji niko nikada neće podeliti” , i “oči koje ne mole” dok iz njih ističe život, i “smrt u kojoj nema spokoja” u beskrajnom lancu sinestezijskih slika koje vode čitaoca u intenzivno psihosomatsko iskustvo. Podjednako intenzivno iskustvo jeste i čitanje iskaza Delboinih drugarica i pojedinih sunarodnika dvadeset godina nakon oslobođenja Aušvica. Tek u svetlu trećeg dela knjige može se bolje razumeti iskaz koji zatvara prvu knjigu – “Niko od nas nije trebalo da se vrati”. Jer, taj iskaz ne osvedočava (samo) osećaj krivice zbog preživljavanja, već svest da niko nije preživeo. To povratnicima postaje jasno tek kada stupe u slobodu za kojom su bezmerno čeznuli, shvativši da oslobađanja nema. Svaki pokušaj povratka u “normalnost”, bilo da se pokuša kroz posvećenost radu ili porodičnim ulogama, samo je privid koji se počesto okončava potpunim krahom. Jedini trenuci “normalnosti” mogući su među povratnicama, razumevanje je moguće jedino unutar njihove zajednice. Atmosfera trećeg dela Aušvica i posle njega zasićena je esencijom “žive smrti” koja prekida dah, i čitanje knjige koja urušava sva naša očekivanja od onoga što bi trebalo da bude posle, jeste posve iznimni doživljaj, jednom rečju, iskustvo.
Iako u konačnici ostaje jaz između iskustva logoraša i razumevanja tog iskustva od strane drugih, Delbo ipak iznosi pretpostavke koje nas mogu unekoliko približiti razumevanju. Čak, nije ni toliko reč o razumevanju, već o uvažavanju ekstremne patnje. A da bismo mogli da budemo u stanju da uvažimo i razumemo učinke, a rekla bih da je to najviše što možemo, Delbo nam sugeriše (“vi, koji mislite da znate”) da treba da se lišimo svih premisa koje imamo o ekstremnoj patnji. To je imperativ sadržan u njenom konceptu “beskorisnog znanja”. Patnja u Aušvicu i posle njega odbija oblikovanje u ključu mitologizacije, sentimentalizacije, sakralizacije ili bilo kakvog epistemološkog potencijala. Ta patnja ne sadrži nikakvo, ali nikakvo značenje, smisao, svrhu ni za onog ko pati ni za druge koji o toj patnji saznaju. Iskustvo ekstremne patnje ne može i ne sme biti instrumentalizovano ni za kakve “više ciljeve”, dapače, da budemo bolji ljudi i da učimo iz iskustva drugih. Tih fantazija nas je lišilo i naše neposredno istorijsko iskustvo. A Delboino svedočenje nas lišava i fantazije da se ljudski duh u ekstremnim uslovima ne može slomiti: “Ne znate vi. Od ljudskog bića se može načiniti skelet u kojem grgoće proliv, može mu se oteti vreme za razmišljanje, snaga za razmišljanje”, “u Aušvicu se nije sanjalo, buncalo se”.
Fundiranje kulture sećanja u Delboinoj knjizi sadrži provokativnu političnost ne samo zbog toga što problematizuje mogućnost prenošenja i razumevanja iskustva Aušvica i posledica tog iskustva u posleratnim društvima. Naime, nakon što je u jednom fragmentu opisala streljanje drugova komunista 1942. koje je propraćeno pevanjem Marseljeze, Delbo uključuje novinski članak iz 1960. godine o pogubljenju Abderahmana Laklifija u zloglasnoj lionskoj tvrđavi Monlik koje je takođe ispratila pesma njegovih drugova. Inače, Delboina prva knjiga Les belles lettres (1961) objavljena je tokom Alžirskog rata za nezavisnost i posvećena je kritici francuske kolonijalne politike. Njen spisateljski angažman itekako sadrži korisno znanje, naročito potrebno kulturama poput naše, koja ne samo da još uvek nema uređen Holokaust memorijalni centar, već odbija da prihvati elementarni etički nalog kulture sećanja, sećanje na drugog, naročito na žrtve zločina počinjene u njeno ime.
Žarka Svirčev
