Banatorijum

24.10.14

Gost Kažiprsta B92 i Tatjane Aleksić ovog petka bio je pisac Uglješa Šajtinac koji je nedavno dobio Evropsku nagradu za književnost
Nagradu, koja će mu biti uručena 18. novembra u Briselu, osvojio je za delo “Sasvim skromni darovi”, a tim povodom je prisustvovao i nedavno održanom Franfurtskom sajmu knjiga.

“Frankfurtski sajam izgleda ogromno. Tamo se stiče utisak da knjiga ima budućnost, da ne postoji kriza i da ima smisla baviti se produkcijom knjiga. Kapitalizam ume da bude interesantan. On dozvoli svakom ko ima novac da uplati zakupi prostor, izlaže šta god hoće“, kaže Šajtinac.

Nagrađena knjiga “Sasvim skromni darovi” dobila je ne samo evropsko priznanje, nego i mnoštvo domaćih (Nagrada “Bora Stanković”, Vitalova nagrada “Zlatni suncokret”...). Bavi se prepiskom između dva brata koja žive na različitim kontinentima i među kojima nije samo prostorni, nego i generacijski jaz. Dijalog koji oni vode, istovremeno je dijalog između Istoka i Zapada, starog i novog. Kroz fizički ogromnu razdaljinu između braće, Šajtinac simbolički govori o ogromnim, ali premostivim razlikama.


On priznaje da se pomalo udaljio od tog dela, jer je u međuvremenu pisao još mnogo toga.

„Knjiga je objavljena 2011. a od tada sam mnogo toga napisao. Osim toga, nastavnik sam na akademiji i radim sa studentima, zbog čega sam stalno u kreativnom procesu. To je za mene bilo prošlo poglavlje“, kaže on.

Nedavno je i objavio knjigu proze pod nazivom "Banatorijum" za izdavačku kuću „Arhipelag“ koja je nazvana po jednoj od pripovedaka.

„Priča govori o tri brata i smeštena je u Banat. Pokušao sam da na duhovit način ispitam kako sada u tim poluživim mestima, kao što su sva manja mesta u Banatu, ljudi obitavaju na gotovo budističkom principu – Bog, oni i neka njihova volja da žive. S druge strane su samo oni koji bi da ih ugase i proglase nebitnima. Možda je to civilizacijski tok i s te strane, meni je Banatorijum prostor koji je ceo svet. Ne morate biti iz Banata da to razumete. Svaki drugi lokalizam koji dostigne nivo hermetičnog mene odbija“, kaže Šajtinac.
Iako mu je ponuđeno da učestvuje u jednoj od mnogobrojnih debata sa drugim piscima o političkim problemima Evrope i sveta, on sebe nije video u tome.

„To nije bilo nikad mesto za pisca; ako hoćeš da ga upoznaš, čitaj njegove knjige. Ja učestvujem u promenama kroz literaturu, kroz to što pišem. Meni je u planu da možda nekog individualno zainteresujem i podstaknem da razmišlja o onome što ga i inače muči. Možda će neko reći da je to reakcionarno, ali ne mislim da literatura treba da podstiče ljude da budu na još neki način buntovni protiv nečega. Ako sve što se u civilizaciji dogodilo nije dovoljno za bunt, onda to neće nikakva literatura promeniti“, kaže Šajtinac.

On menja stvari i u kontaktu sa studentima.

„Dolaze novi ljudi i to u kontekstu događanja koja se mogu smatrati globalnim. Meni je važno da ako kritikujem, to činim u neposrednom okruženju. Treba njima da kažem ako mislim da nešto nije u redu i uvek bih im dao za pravo da me zbog toga ismeju. Treba onoliko koliko možemo da na tom polju pružimo maksimum. U državi u kojoj je kultura jedan oblik incidenta, treba razmišljati o tome kako će se oni sutra snaći. To je jedan oblik strepnje. Njihova sudbina sutra, biće slika toga ko smo i šta smo“, kaže on.

Šajtinac smatra da i priznanja poput Evropske nagrade za književnost mogu u tom smislu biti od koristi.

„Ovde ima još dobrih pisaca i želim da svake godine daju nagradu nekome iz Srbije, kako bi dobio mogućnost da se za njegova dela zainteresuje i neko „preko“, kao i da se prevedu. To je praktična pomoć, a posle ćemo da govorimo o tome ko je Evropljanin, a ko nije“, kaže on.

15.10.14

Smrtna ozbiljnost dokaz je krajnje nezrelosti. Obaška što ni zrelost kao takva nije dokazana kod ljudi

Ako humor ima svoju parohiju, kako je to u čuvenom delu „O smehu” tvrdio francuski filozof Anri Bergson, onda je Banat pravo mesto za to, i to u novoj zbirci pripovedaka Uglješe Šajtinca „Banatorijum”, pisca koji je na upravo završenom Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu dobio Evropsku nagradu za književnost, za roman „Sasvim skromni darovi”.

I nije da oni iz neke druge „parohije” neće razumeti o čemu je reč u „Banatorijumu”, zbog toga što su tu prikazani likovi koji su na neki otkačeni način svojevrsne vojvođanske varijante Velikog Lebovskog.

Neki za pivo slažu stranu novinarku da su osakaćeni u ratu, neki znaju da govore sa životinjama, ali veruju u svoj nelogični sistem i trude se da „ne preziru tvorevinu ako ne znaju razlog njenog postojanja”. „Banatorijum” čitamo u izdanju „Arhipelaga”, koji je objavio i nagrađeni Šajtinčev roman „Sasvim skromni darovi”.

Banat je vaša stara inspiracija, samo što je to sada njegova savremenost, svakodnevica posmatrana iskosa, tragikomična, burleskna. Banatorijum može da bude i sanatorijum?

Postoji pošalica između Bačvana i Banaćana o pitanju „ko je luđi”. Pošto se više neuropsihijatrijskih ustanova nalazi u Banatu onda bi Banaćani trebalo da su „luđi”. Međutim, mi, Banaćani, imamo stav da Bačvani prednjače u broju štićenika istih. Ranije se čak znalo da kaže „idem u lude”, kad te pitaju gde ideš, a ti si krenuo u Bačku (pitajte čika Rašu Popova). Izuzimajući ovu toplu pošalicu u kontekstu vojvođanskih humornih sižea, moglo bi se reći da je ceo svet sanatorijum. S obzirom na to da sama reč u nekim jezicima nema samo konotaciju mentalne ustanove može se reći da je pojam prosto u službi poziva na obnovu. Obnavljati se neprestano, sve do odvajanja propadljivog od nepropadljivog.

Galerija ovih likova živi svoj besmisleno-smisleni život, ponekad na granici vica, ali najviše sebi samima na teret. „Ovo društvo ima veći problem s likovima koji su potpuno uvereni da su zdravi, da su u pravu, da je njihova klinička slika za primer” – ostajete li i dalje u tom uverenju?

Ostajem, ne odstupam ni za pedalj. U eri novih teorija odraza pokazuje se da one ne umeju da tumače stvarnost drugačije, metod im je identičan starim. Humor je nedostatan, pojmovi tragičnog i katastrofalnog zbrkani i dele se džabe, od prosute mudrosti nastade žitko blato u dodiru sa tlom. Raduje solidarnost među ljudima, ali još uvek retka i ugrožena. Treba više smeha. Svest i duh, kad im se otkrije delić istine koja se nikada ne prikazuje sva, treba da pevaju, da se smeše i raduju. Smrtna ozbiljnost dokaz je krajnje nezrelosti. Obaška što ni zrelost kao takva nije dokazana kod ljudi.

Te simpatične junake vidite kao deo „ovoga ovde”, nečeg „našeg”... bio to iščašeni pogled na svet, rezignacija, inat?

Moj drugar iz studentskih dana, reći ću samo da je u pitanju inspicijent jednog od beogradskih pozorišta, upotrebio je taj pojam na najduhovitiji način opisujući svoje ponašanje u trenucima susreta sa određenom ženskom osobom: „a, ja, simpatično neaktivan”. Bliskost sa „takvim i onakvim” likovima iz stvarnosti ukazuje na bliskost sa problemom u kojem se ljudi nalaze, često je to ne samo ono što prepoznajemo već ono što nikada nećemo dostići. Toliko toga donosi posmatranje. Ja sam često nalik gorili koji sedeći na svom ogromnom turu prati kretanje gmizavca na grani drveta. Oduzeti čoveku pravo da posmatra, šta i koliko hoće, braniti mu, ogađivati mu senzacije, to je teror veći od svakog zla. Na njima počiva doživljaj sveta. I važno je da svaki čovek ima mogućnost da svoj doživljaj opiše.

I kroz prozu igrate se jezikom, dijalektom, slengom, i u stvari i u prozi ste pesnik, dramski pisac?

Kad kažeš „pesnik”, sve si rekao. Kao u antičko doba. Onda su se stihova dočepali istoričari, a posle njih i svi ostali. Ali, u osnovi, to je jedino, pravo ime – pevač.

Jedna od priča posvećena je i žrtvama Prvog svetskog rata. Da li povodom velikih tema „ekonomično trošite reči”, kada pišete: „Kaplar Dušan Milićević iz Baničine. Sahranjen na Zejtinliku. Stanoju Glavašu preci pobegli iz Debra u Šumadiju posle ubistva Turčina. S juga na sever. Kaplar Milićević sa severa na jug.

Kad u Šekspirovom „Troilu i Kresidi” melanholični Hektor kaže Odiseju da će „svemu kraj učiniti tek stari nepristrasni sudija – Vreme”, a setiš se da po priči to govori junak koji će pored sve svoje mudrosti uskoro ipak ispuniti svoju dužnost i žrtvovati sopstveni život u odbranu otadžbine, onda to pesnik sebi daje slobodu da kroz mit oživi reči svedoka ratnih stradanja kojih je uvek, po istoriji, svuda unaokolo, u svakom vremenu i svakom trenutku. U jezi što kruži nad Hektorovim odgovorom, nad tim barokno raskošnim ukrasom koji krije istinu da ih na posletku nijednog, ni pobednika ni pobeđenih više neće biti pod zidovima ove Troje, u njoj je sva lepota. Nije da ekonomišem, dva pozorišna komada smestio sam u dva velika svetska rata. Ali, nikad nisam imao hrabrosti da pođem dalje od straha od uludog stradanja, pogibije nevinih i slabih. Takozvano naličje rata je jedino sveprisutno lice istog. Nevini stradaju uvek, slabi osvetu trpe kroz sva vremena, jedino se krivcima sudi ili ne određenog datuma i na za to posebno određenom mestu.

Zbirka „Banatorijum” zaokružena je pričom po motivima proze Džeka Londona, i to one proze koja čoveka dovodi u vezu sa strahom od smrti, od Boga i sile prirode. Iako na drugom kraju proznog sveta – u takve relacije umešani su i vaši mali-veliki junaci?

Svakoj priči prethodi po jedan moto, može se reći istovremeno i posveta. Minijaturicu po Džeku Londonu bez stida sam pisao kao đače pred zadatkom „napišite kako biste vi završili priču koja vam se dopala”. London je večna inspiracija. Mislim da je toliko velik ne zato što je umeo da opiše strah od smrti, već zato što se sa takvim darom prepuštao čudesima života.

Još jedna nagrada za vas nedavno, i to velika – Evropska. Kako ste je primili?

Prvo kao vest, posle kao obavezu. Međunarodna nagrada koja uzima u obzir pisce iz Srbije važna je stvar. Sad sam to bio ja, sledeći put neko drugi odavde. Ne živim sam na pustom ostrvu, život ide dalje, obaveze koje čekaju moraju biti namirene. Zahvalio bih žiriju koji je predložio roman „Sasvim skromni darovi” i Ministarstvu kulture koje mi je kupilo avionsku kartu i smestilo me na tri dana u Frankfurt. Učinili su da se osećam dostojanstveno, ali i da poverujem kako to ne znači samo meni. Dogodine i opet, neko drugi neka ide. Ima ovde, a i biće uvek – puno dobrih „pevača”.

Marina Vulićević

15.03.15 NIN

U novoj prozi, Uglješa Šajtinac opisao je mozaike banatskih sela, olupine jednog sveta, ali i njihove fantastične odraze
„Lovci na blago bili su uostalom brži od mene. U grobnici usečenoj u padinu sedim i pušim“, saopštava nam narator priče Švapsko groblje koju je Uglješa Šajtinac napisao u zimu 1995. Kratka proza iz zbirke Čemer opisuje kako se glavni junak spustio u kosturnicu i ostavio pola prsta ispod teškog kamena u srcu kapele, pokušavajući da se domogne naci-blaga o kojem je maštao kao dečak. Još je pre dvadeset godina njegov pripovedač rekao: „Ja iz duše svoje tražim izlaz, kapiju gvozdenu...“ i urezao u prozu reči utroba, škrgut zubima. Tragove tih motiva pronalazimo i u Šajtinčevoj najnovijoj knjizi Banatorijum (izdavač: Arhipelag).
U priči o poseti Solunu na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, lik-pisac siguran je da tu neće pronaći svoj zaplet, jer ga groblja koče; „osećam mrtve i smetaju mi turisti“. Kao u Švapskom groblju, prepoznaje nekakav drugi život, na dnu, u šupljim kostima, gde još ima života za sićušna morska bića. I u Banatorijumu nalazimo igru s mrvicama avanturističkog žanra. Ne samo dok pisac citira Džeka Londona ili dijalog izBlaga Sijera Madre. Odmah na početku, likovi se uvlače u olupinu stare zgrade.
Postoje u novoj prozi Uglješe Šajtinca radnje koje se stalno ponavljaju, poput oblačenja dukserice kupljene kod Kineza, ili majice (pamuk uvozni, print: Florida), ali ono što neke od ovih priča čini zaista odličnim jeste piščeva hrabrost da duboko zaroni u stvarnost, vrati se i opiše njen odraz. Najpre donosi slike sa severa, tu prašinu, tugu, memlu, težak vazduh iz starih kancelarija, mozaike banatskih sela sa sve manje kamenčića svake godine – da bi potom napravio sjajnu skicu onoga što njegovi junaci zapravo vide u takvim krhotinama.
Na primer, olupina zgrade s početka, gigantska je školjka, kornjačin oklop, „utroba neke ogromne oklopljene životinje u kojoj su se nekad sporo i značajno, poput šestonogih zglavkara, kretali činovnici u štofanim pantalonama“. Kada iz banje kraj nakrivljene barake upala je u zemlju i stoji kao odbačeni deo neke svemirske stanice. Kao u ogledalu, pričinjava mu se džinovski skelet nekakvog panonskog kita, a kako knjiga odmiče, čak i otvorena stranica u vordu liči na ždrelo, sporemno da proguta. Njegov junak postaje nalik bubi koja se valja u opojnom prahu.
Ovakvi odrazi stvarnosti važni su zbog toga što se postepeno materijalizuju. Upravo kada pisac odluči da se uhvati u koštac s najstrašnijim slikama svakodnevice, dolazi do efekta koji bismo mogli nazvati spajanjem bića i senki (kako to neko tiho kaže). Petogodišnji dečak pravi od plastelina figuru dinosaurusa koju će zgnječiti nečiji udarac šakom o sto. Ostaće samo bezoblični ostaci, oni koje pisac prepoznaje na severu, na „morskom dnu“, od kojih će napraviti oblike.
Uglješa Šajtinac (Zrenjanin, 1971) pisac je posebnog dara, opuštene ruke, jakih slika i lirskog izraza koji je u većini priča pažljivo premeren. Upravo jedna od storija pokazuje da su njegovi doživljaji sveta toliko snažni da jednostavno ne trpe koncepte ili prozu čiji bi temelj bio u igrama reči. On ne izbegava dijalekat ili sleng – retko kad pretera; u Banatorijumu je duhovit, tamo gde za crni humor ima mesta.
Tiho se čuje muzika s kasetofona, oseća duh osamdesetih i na mozaik, sastavljen od kamenčića i odraza, dodaju sećanja iz detinjstva. Treba zastati pred „miražima“ ogromnih čeljusti, ždrela i oklopa gigantskih reptila i džinovskih školjki, pa stajati nepomično, poput junaka na nekakvom pomenu koji gleda šljuke na jezeru i primećuje kako njihov odraz stvara iluziju da je reč o kartama za gatanje. „Nekakvim slikama koje u tom poretku treba nešto da znače.“

Mića Vujičić