Vok on!

21.01.08

Naslov romana "Vok on" potiče iz refrena pesme "You"ll Never Walk Alone". Song iz mjuzikla, kasnije besomučno obrađivan od Sinatre do Elvisa, konačno je zabetoniran kao navijačka pesma - objasnio je dramski pisac Uglješa Šajtinac poreklo naziva svog najnovijeg romana. U romanu "Vok on" Šajtinac piše o iskustvu glavnog junaka koji se iz Velike Britanije vozom vraća u banatski zavičaj, pripoveda o impresijama i uvidima predstavnika mlade izgubljene generacije, koji kroz alkohol, izmaglicu, humorno i gorko ironično doživljava to putovanje.

Vaš najnoviji roman "Vok on" predstavljen je u podnaslovu kao manifest razdraganog pesimiste. Koji pogled predstavnika vaše generacje preovlađuje - pesimistički ili razdragani?
- Pesimistički, na razdragan način.

Odakle je potekao neobičan naziv romana?
- Citat iz refrena pesme "You"ll Never Walk Alone". Song iz mjuzikla, kasnije besomučno obrađivan od Sinatre do Elvisa i, konačno, zabetoniran kao navijačka pesma. To je to razdragano u pesimizmu.

Kritičari su roman proglasili svojevrsnim dnevnikom izgubljene generacije. Smeta li vam kada vas svrstavaju među pripadnike "izgubljene generacije"? Jer vi, naprotiv, spadate među istaknute reprezente vaše generacije...
- Zar to nije tipično ? Heleni bi rekli: "Lepa jednostavnost onoga što je tipično", čime mogu da se diče oni koji nisu pripadali izgubljenim generacijama. Volim da verujem da je generacija kojoj pripadam svojom "izgubljenošću" dobila još jednu priliku. Poslednju, verovatno. U takvoj situaciji vodi vas natčovečanska snaga, a pritiska očaj. Dakle, još lepša "jednostavnost onoga što je tipično".

Pojedini fragmenti romana "Vok on" podsećaju na pesme u prozi. Vi ste u književnost ušli s poezijom. Koji literarni rod vam danas najviše prija?
- Oskar Vajld je hvalio i podržavao pesnike koji su pisali prozna dela. Znao je da proza ne može da se obnavlja bez upliva pesnika u njeno stvaranje. Poezija je duhovna, a proza svetovna veština. Poezija beleži neprolazno, a proza često nije ništa drugo nego romansirana hronika, društva ili pojedinaca, kako vam drago. Poezija je uvek mogla bez proze, a proza nikad bez poezije. Sve u svemu, toliko o tome.

Ko su vaši književni uzori? Budući da ste imali pisca u porodičnom okruženju, a to je vaš otac, koliki je bio njegovoj uticaj da vi počnete da se bavite istim zanimanjem?
- Verovatno ogroman. Otac je sinu najmoćniji uzor i prva prirodna prepreka. Uvek sam želeo da ga nadmašim. Pri tom sam učio i krao od njega. Ta drevna igra nosi svu dramu ljubavi i borbe za prevlast. Jednom kad nadmašiš onoga čije carstvo nasleđuješ, stekao si potvrdu veštine i u istom trenutku neizlečivu tugu koju bi samo s njime mogao da podeliš. Uteha je obostrana, kad obojica shvatite da ste za nešto tako veličanstveno imali prilike.

"Vok on" ste napisali nakon romana "Čuda prirode", zbirke pripovedaka "Čemer" i epistolarne knjige "Nada stanuje na kraju grada" koju ste napisali sa ocem Radivojem. Prija li vam zajednička saradnja?
- Pisanje, često, nema nikakve veze s prijatnim osećanjima. Ono što obuzima, naprotiv, često je teško i zloćudno. Raditi to u društvu s još nekim, nalik je opštem ratu. Uzbudljivije je i obuzima. Veći je od malog, privatnog, sopstvenog rata. I jedno i drugo je fatalno, a kad to radiš u društvu, onda nije svejedno s kime.

Spadate u red multimedijalnih umetnika, sem što ste scenarista i prozni pisac, vi ste i muzičar. Da li je radeći na tri segmenta lakše opstati na domaćoj kulturnoj sceni?
- Uopšte me ne zanima da opstajem. Scenariji, drame, proza, to je konstanta, ovo s muzikom je preterivanje. Dok smo imali bend još se i moglo pričati, sad je to zanemarljivo.

Kako se razvija vaša muzičarska karijera?
Uvija se. Sklupčala.

Da li posle "Hadersfilda" planirate da još neki vaš pozorišni komad bude ekranizovan?
- Ne planiram. Ako neko drugi radi na tome, molim da me blagovremeno obavesti.

Multimedijalni umetnik
Uglješa Šajtinac (rođen 1971) jedan je od najzanimljivijih i najintrigantnijih multimedijalnih umetnika (scenarista, prozni pisac, osnivač i vokal grupe The Paors) na današnjoj srpskoj sceni. Dramaturgiju je diplomirao na FDU u Beogradu 1999. godine i trenutno se bavi profesurom na novosadskom fakultetu. Od marta 2003. godine dramaturg je Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Član je Udruženja književnika Vojvodine. Bavi se prozom i scenaristikom. Do sada je objavio tri knjige proze. Dobitnik je brojnih nagrada za dramsko stvaralaštvo. Tekstovi su mu predstavljani u Velikoj Britaniji, SAD, Nemačkoj... Od dramskih tekstova profesionalno izvođenje imali su "Rekviziter", "Pravo na Rusa", "Govorite li australijski" i "Hadersfild" (predstava u izvođenju JDP-a koja je osvojila brojne domaće i inostrane nagrade, a trenutno se prikazuje film s velikim uspehom).

15.12.07

Radovao bih se globalizaciji umetnosti da mislim da je to nešto revolucionarno – kaže mladi autor Uglješa Šajtinac (Hadersfild), povodom rasprave kultrnom rivalstvu Amerike i Francuske, odnosno Evrope. -A nije. Umetnost je uvek bila globalna. Ako govorimo o njoj ka o iskazu, onda je suvišno govoriti da se doživljaj iskaza može kontrolisati ili tačno usmeravati, globalizovati ili ne globalizovati. Može, i to postoji i zove se propaganda. Da postoji propagandna umetnost ne sporim. Jer svaki iskaz nije ništa drugo nego propaganda nečega. Dakle, ne postoji umetnost, sve je propaganda! I ne postoje nikakvi „strani uticaji”. Čovek strane uticaje može osećati u neposrednom okruženju a bogami i iz samog sebe. Ta frankofilska amerikanofobija je budalaština dekadentnih uškopljenika.
Da li pojedine kulture imaju strahove da izgube svoje nacionalno obeležje, kulturni identitet? I da li je Evropa, u želji da sačuva zajedničko kulturno nasleđe i regionalne raznolikosti, postala zapravo provincijalna u odnosu na zapadni svet i da li se zatvorila prema pluralizmu svetskih kultura?
Ne znam. Živim u zemlji koja se nije potrudila da učini išta da se Evropi približimo, živim u svetu koji ne daje vize građanima ove zemlje, ja sam putovao i družio se ali nikad i nigde nisam zaboravio da sam odavde, dakle, iz zemlje iz koje ne može da se izađe kad hoćeš, u rezervatu, simulakrumu. Pomenuti strah je paranoidan. Evropa je vekovima radila na tome da postane provincija. Sada se vidi da je sav taj trud urodio plodom. Uostalom, Evropa jako dobro živi i živeće u kulturološkom smislu, jer je ona još uvek izvor inspiracije. Nešto što su Heleni bili Rimljanima, danas su Evropljani ostatku sveta. Srećna okolnost za Evropu jeste da je njeni epigoni nisu morali da razaraju do temelja. Još jedna stvar, Aušvic se nije dogodio u Americi, Australiji, Africi ili Aziji već upravo u Evropi.
Kako gledate na odnos evropske i američke kulture ako uzmemo u obzir da američka umetnost, u uslovnom smislu, podrazumeva industriju, tržište umetnosti koja donosi novac i dobru investiciju?
Ja čitam američke pisce koji nikad nisu bili industrija. Gledam američke filmove koji umetnost nikad nisu razdvajali od industrije pa su opet neponovljiva remek-dela filmske umetnosti. Američko pozorište sam imao prilike da doživim kao veoma angažovano, ako hoćete čak i antiameričko. Pre nego što neko krene da pljuje po Americi, mora da shvati da je to najslobodnija zemlja na ovom svetu. Najslobodnija još uvek ne znači da je reč o zemlji apsolutnih sloboda ali ako prestanemo da mislimo na ideju i podsetimo se da se ne živi u ideji nego u realnosti, onda je to više nego dovoljno i više je od samo jedne stvari za razmišljanje.
Zašto evropska umetnost slabo prolazi na američkom tlu i gde smo mi tu? Gde je naše mesto na kulturnoj mapi sveta?
To apsolutno nije tačno. Američka umetnost nije ništa drugo nego refleksija evropske. Ne zaboravite da je termin research u anglosaksonskom svetu obavezujuća kategorija čime god krenete da se bavite, bila to hortikultura, vinarstvo ili umetnost. I to je ono čemu se mnogi ovde pa i u Evropi podsmevaju. Pogrešno. Pod izgovorom da research nije dostojan jednog Evropljanina isti postaju sve gluplji, lenji i inertni. Nema elana. Sve se usporilo i okonačilo. Još jedna stvar u prilog afirmacije amerikanizma. Malo nabrajanja: Bluz, rokenrol, američka klasična muzika (kladim se da svet unaokolo veruje da u Americi niko ne komponuje klasičnu muziku! ), Koplend, Nelson Algrin a ne Hemingvej, Šervud Anderson a ne Pol Oster. Nemam nameru da raspravljam dalje, ako ste ljubitelj belog vina sve će vam se „kasti samo” kad kupite flašu francuskog i kalifornijskog šardonea, otvorite ih i probate. Pri tom, kalifornijsko je jeftinije!
I. M.

14.12.07

Nakon romana „Čuda prirode“ i zbirke pripovedaka „Čemer“, Uglješa Šajtinac, pisac rođen 1971. godine u Zrenjaninu, inače jedan od naših najpoznatijih dramskih pisaca (drame: „Hadersfild“, „Pravo na Rusa“, „Banat“...) objavio je novu proznu knjigu „Vok On!“. Definisan u podnaslovu kao „manifest razdraganog pesimizma“, „Vok On!“ je pisan od 1997. do 2004. godine, na relaciji „Veliki Bečkerek – Velika Britanija“ i predstavlja skup zanimljivih fragmenata koje autor zapisuje u dosta dugom vremenskom periodu - fragmenata koje na okupu drži Hadersfild u Jorkširu – isti onaj koji se našao i u naslovu izvanredne drame ovog pisca i u filmu koji je po njoj snimljen. Putujući u Englesku, Uglješa Šajtinac, pesnik pre svega, prozaista čija proza grca od jakih emocija, beleži svoje doživljaje, ali tako da to ne bude ni samo roman, ni samo priča, a ponajmanje putopis, već od svega toga po malo u isto vreme.

Uglješa, vaša knjiga je sasvim drugačija od aktuelne srpske proze, kako po svojoj formi, tako i po svojoj temi. Ispod naslova ne stoji da je „Vok On!“ roman, već „Manifest razdraganog pesimizma“?

Nisam mogao da ispod naslova knjige napišem ono: roman. „Vok on!“ jeste neka vrsta dnevnika, ali nije dnevnik... Jeste neka vrsta putopisa, ali nije bedeker... Zapravo to je zbirka proznih fragmenata. Imao sam potrebu da napišem takvu knjigu, u baš jednoj takvoj formi. Radi se o rascepkanoj prozi. Kao dramski pisac moram da se pridržavam strogih zakonitosti drame. Dok pišeš dramski tekst ti jedva možeš da nađeš prostor gde ćeš izraziiti neko svoje mišljenje, intimni stav. Pišući „Vok On!“ nisam imao takva ograničenja. Mogao sam da kažem šta sam hteo. Nisam morao da vodim računa o onom što ide posle moje izrečene misli. Recimo one koja kaže da su Englezi gospoda, a pored toga i svi govore engleski. Fragmentarna struktura otvorila mi je prostor – onaj prostor kog u drami nemam tako mnogo.

Drama takođe zahteva i precizno profilisane likove. U ovoj knjizi vi i prema junacima zauzimate jedan drugačiji stav.

Da. Imam stav: stvori junaka, pa ga pusti da živi sam, nemoj da ga vodiš, pusti neka on odvede tebe tamo gde si mislio da nikada nećeš stići. Pusti ga neka kaže i ono što mu ti nisi stavio u usta. Junaci u mojoj najnovijoj knjizi se rađaja i ja za njihovu dalju sudbinu ne brinem.

Šta zapravo znači ono: „Vok On“ iz naslova?

Naslov je zapravo delić iz pesme You were never walk alone – pesme koja je postala zaštitni znak navijača fudbalskog kluba „Liverpul“. Naravno, koristim te reči kao metaforu koja izlazi iz usta navijača: nadu ne smemo gubiti. Pesma poručuje: nastavi bez obzira šta se događa oko tebe, bez obzira šta se ranije događalo. Nastavi da ideš dalje iako su nade možda izgubljene.

Zašto naslov pišete ćirilicom, onako kako se čita?

Pišem ga ćirilicom da bi i i oni koji nisu sigurni da znaju engleski mogli tačno da izgovore naslov knjige. Nije čak ni bitno da li razumeju šta reči iz naslova zapravo znače. Bitno je da izgovore to: Vok on i učinili su dosta. Preneli su poruku!

Vi niste skloni postmoderni, ali mi se čini da ona ipak baca senku na vašu knjigu. Razgovarajući sa vama imam utisak da ste postmodernista!

Nikad nisam razumevao postmodernizam. Možda sam u „Vok On-u!“ i uopšte u svojoj dosadašnjoj prozi bio postmodernista, a da to zapravo nisam ni znao.

Mića Vujičić

21.09.07

Uglješa Šajtinac, jedan od zanimljivijih multimedijalnih umetnika (scenarista, prozni pisac, muzičar) na domaćoj kulturnoj sceni, upravo je u "Narodnoj knjizi" objavio novi roman "Vok on" . Autor drame "Hadersfild", za koju je dobio nagradu na Sterijinom pozorju ovoga puta napisao je, kako sam kaže, svojevrstan manifest razdraganog pesimizma. Pišući o iskustvu glavnog junaka, koji se iz Velike Britanije vozom vraća u banatski zavičaj, Šajtinac pripoveda o impresijama i uvidima predstavnika jedne mlade izgubljene generacije koji kroz alkohol, izmaglicu, humorno i gorko ironično doživljava to putovanje.

- "Vok on" je nastajao punih sedam godina, od 1996. do 2004. godine - kaže Šajtinac. - U tom periodu svi smo se na neki način borili da opstanemo. Tada sam mnogo razmišljao o nekim stvarima i počeli su da se nižu fragmenti koje sam kasnije uvrstio u knjigu. Pesimizam je postao učestala pojava, postojali su pesimisti po ubeđenju i oni koji su proces stvaranja pesimizma svakodnevno obnavljali. Pokušao sam u romanu da definišem razloge za taj opšti pesimizam. I da taj smer stvaranja ličnosti prokomentarišem sa strane. Ipak, nazvao sam ga razdraganim, jer sam imao potrebu da u različitim vremenima komentarišem i neke druge stvari.

Kritičari su roman "Vok on" proglasili svojevrsnim dnevnikom izgubljene generacije. Smeta li vam kada vas svrstavaju među pripadnike te generacije?
- To je jedno od opštih mesta koje nije ni simpatično. Svaka diskusija o tome koja je generacija više ili manje izgubljena na kraju svede se na prebrojavanje u kojoj generaciji je bilo više ili manje baraba. Problem je, u stvari, u tome što niti baraba, niti bitanga, nikad za sebe neće reći da je izgubljen.

Roman govori o odnosu Evrope prema ovom prostoru. Kako taj odnos izgleda iz ugla mlađe generacije?
- Knjiga govori o tome kako sam ja doživeo te opšte planove. Nemam pravo da se upuštam u ozbiljne diskusije, a i nisam angažovan pisac u tom pogledu. Nije mi bila namera da pokažem da mislim da sam najpametniji. "Vok on" je, zapravo, samo jedna melodija koja se sluša u prolazu i dobro je ako nekoga privuče.

Pojedini fragmenti romana "Vok on" podsećaju na pesme u prozi, odakle ta potreba za pesničkim izražavanjem?
- U književnost sam ušao sa poezijom. A onda sam iz revolta počeo sam sebe da disciplinujem i usmeravam u drugim pravcima. Poezija je najlepša umetnost, najiskrenija, najpoštenija, ali i najnemilosrdnija. Drago mi je ako s vremena na vreme uspem da izazovem taj pesnički blesak i da taj intimni poriv u meni stalno radi.

"HADERSFILD" U LIDSU
U VEST Jorkšir plejhausu, u Lidsu, trenutno se radi na postavci vašeg "Hadersfilda" na scenu...

- Naravno. Mašinerija koja funkcioniše oko pisca mnogo je organizovanija tamo. Ipak, očekujem da ćemo se lako približiti tamošnjim standardima.

D. MATOVIĆ

07.12.07 Polja

Da li je istina da se baš piscima na putovanjima dešavaju najzanimljiviji događaji? Moguće je da oni jednostavno imaju dovoljno pronicljivosti da prepoznaju iznenađujuće detalje sveta kojim brode i hode. Verovatno svojim karmama upadaju u situacije koje su inspirativne. Moguće je, pomislićemo oprezno, da propuštaju mnoge događaje baš brinući o zapisivanju. Ne, odgovorićemo, jer sećanje je ono što se piše, sećanje koje se barem jednom nogom nužno upire o imaginaciju. Zato građanska sećanja blede i ostaju dosadnjikava rutina, dok pisac mora da zapiše, na najefektniji način, ono što bi nam inače godinama izlizavao pričanjem.
„Sve što pamtiš, zaboravi“, piše Uglješa Šajtinac, svestan da pisanje, jedino i vrhunski, može da ispuni ovaj zahtev pisca čija je „jedina dužnost da što manje glumi“. Zato se bez maski susrećemo sa delom začudnog naslova. Ako pomislimo da je latinica, eto komšijskog zdravo: Bok, oh! A možda je to onaj kineski vok za prženje. Oh! Kako se nismo setili da se naš jezik inficirao tolikim rečima engleskog jezika da i zvanična ćirilica kojom su štampane sve Uglješine knjige, trpi i strane reči, onako, samo fonetski preuzete, bez razumevanja. Ali u ovoj knjizi to nikako nije slučaj.
U putopisima prepoznajemo nagon da se ispriča i zapiše puno životnih „van-književnih“ zanimljivosti. Uglavnom smo rasterećeni dočaravanja i zavođenja, ne nalazimo se pred začudnim pripovedačem nego čudom od pisca. Nismo ispod bogomdanog sveznajućeg pripovedača, već sa svim što pisac nosi u sebi, stideo se toga ili hvalisao time. I neće nas masirati raznim verzijama svojih doživljaja u zavisnosti od raspoloženja ili pijanstva. Nego mi otvaramo knjigu. Da ne pominjem mogućnosti žvrljanja i podvlačenja tuđih sećanja, zaustavljanje autora zavrtanjem ušiju.
Kao i u putopisima Kroz pustinju i prašinu sjajnog, a tako suprotno odmerenog vršnjaka Šajtinčevog, Srđana V. Tešina, izvrsno zadovoljstvo pričinjava nam neverovatno gusto tkanje biografskog, intimnog, misaonog i osećajnog. Dopustite mi da podsetim na ovu knjigu: Opreznim i nenametljivim stilom, pisanjem koje se upisuje pod kožu, od čije britkosti možete da se naježite i stidljivošću koja može da nas iskreno nasmeje, Srđan V. Tešin nas majstorski vuče kroz bockavu prašinu sećanja, i vodi nas iznad pustinja uraganskih zaborava. Geografski globalno gledano malenim putovanjima, autor nam pokazuje kolika je stvarna veličina duboke proživljenosti svakog koraka, pogleda i sna. Piščevo intimno postaje ekstremno zanimljivo ne samo zbog čitaočevog urođenog voajerstva, već nas tekstom uči kako da kreativnije i duhovitije sagledavamo život.
Čvorovi kod Šajtinca su duhoviti do bola i gađenja, ne sa dlakama, no sa dosta sočnosti na jeziku. Kakvi su onda Vok on! putopisi? Da li su? Podivljali su! Kao i putovanja. Prostorima i vremenima. Sobom i sopstvom. Između Velikog Bečkereka i Velike Britanije. Između Orknija i Kosova. Čuruga i Čikaga. Od Banata do Baltika. Od Turije do Tungizije. I Sumatre, svakako... Od stare ledine do nove njive. Dimenzijama nepoznatim i samom autoru. Prijateljima i rodbinom. Živima i mrtvima. Kroz Raj i Pakao. Seksom i alkoholom. Punim srcem. Punih usta toplih rečenica. Sočnih. Živih.
Od romana prvenca Čuda prirode, zbirke priča Čemer i prepiske sa ocem, jedinstvenim delom svetske književne baštine, Nada stanuje na kraju grada, zamišljamo često Uglješu kao nekoga ko seje empatiju. Emituje emocije. Preširoke za (s)tiskani tekst. Ne lezi vraže: „Onda se svečano zakunem, ispod zvona, u podne, da ću čitav život koji je predamnom posvetiti pisanju presude kojom ću sebe samog osloboditi od svačijeg mogućeg saosećanja. To je naporan posao i traži celog čoveka...“ Celog pisca koga slušamo čitajući Vok on!. Ne samo njegov jezik i zube, već najviše strasni dah i ritam srca toliko širokog, da mu je leva pretkomora velika kao cela Panonija.
Kada se trudimo da razmrsujemo ideološke čvorove, zaplešćemo se sami u „ideološki nad-sistem“ kako su formalisti definisali roman. Kako pisca koji je iznad romana možemo uopšte definisati nižim aparatima? „Bio sam komunista u ranoj mladosti i uspešno sam preležao taj period, kako već dolikuje. Onda sam bio liberal, na sreću, kratko. Najduže sam bio umereni desničar. Sad, evo, shvatam da sam fašista. Imam samo jedan problem – ne mogu da podnesem još jednog fašistu u svojoj blizini.“ Da ne pominjemo ostale predivne i zabavne nekorektnosti. Ali njih je, u slavu Bogu, ispevao Ugliest Satanic!
Uglješa Šajtinac kao izuzetan i dramski pisac ima česte prilike da bude neko drugi, da govori Drugim, ne samo Drugom. Zato u Vok on! hibridu može da dopusti sebi da bude svoj potpuno, što znači: „Odbraniti se od sebe, sačuvati se od sebe, obezbediti se od sebe, pobediti sebe, bez toga nema SEBE, SVOJ, SVOME“.
Koliko se čitajući roman ili kratke priče trudimo da verujemo da su fikcija, toliko u putopisima tražimo da su oni istiniti. Posebno kada putuje onaj „rođen u progonstvu”. Pred kraj knjige iznenadiće nas pisac sa nekoliko kratkih i jednom malo dužom pripovetkom. Samo da ne zaboravimo do kojih dometa može da se uzvine pripovedanjem i zamišljanjem.
Čitanje putopisa Vok on! jeste iskustvo slušanja. I tu prepoznajemo moćnog pripovedača. Što piše jednostavno i sažeto. I zanosno i banalno. Kako to jedino na svetu može Uglješa Šajtinac: „Piši. Kad ne pišeš, skupljaj snagu i materijal za pisanje. Piši. U životu voli sve, u pisanju izjavljuj ljubav. Piši. Razotkrij agente koji te špijuniraju, one koji ti ne daju da pišeš, teraju na sumnju. Piši. Ne razmišljaj o tome ko te čita. Piši. Svi čitaju. Piši. Niko ne čita ono što napišeš. Piši. Umri. Piši.“
Kako onda možemo da znamo šta je dobar tekst, kada smo ovoliko ishvalili samo pisanje. Da opet i ponovo pročitamo Uglješu: „Čitam tekstove. Ima dobrih. Kako znaš da je dobar? Lepo, ne sviđa se većini.“
Ivan Pravdić

03.11.07 Danas

Vladimir Arsenić
SOME GET STONED, SOME GET STRANGE,
But sooner or later it all gets real.
WALK ON
Nisam siguran da li je Uglješa Šajtinac mislio upravo na ove stihove velikog Nila, ali čak i da nije, oni sasvim lepo izražavaju glavne tokove njegovog najnovijeg romana, istog naslova kao i pesma koja otvara jedan od najboljih Jangovih albuma On the beach. Kad uzmemo u obzir da se kanadski kantautor pojavljuje i kao jedan od likova u romanu, doduše u snu glavnog junaka i pripovedača, onda ova veza biva još jače istaknuta.
Dakle, stihovima iz pesme Nastavi dalje možemo bez problema opisati ono što se dešava u romanu. Glavni junak pripoveda delove iz svog života koji su omeđeni nekolikim smrtima. U pitanju su pripovedačev prijatelj Glumi, Radojka, majka njegove bivše devojke i njegov brat Vukašin. U međuvremenu saznajemo o putu u Veliku Britaniju, i drugim doživljajima iz života Najružnijeg Đavolskog (ako je verovati potpisu na kraju romana). Stihovima Nila Janga kazano, neki su se uradili i sredili (brojni prijatelji i sam pripovedač), neki su se otuđili (uglavnom žene), međutim pre ili kasnije sve to postaje stvarnost (i/ili fikcija, prosudite sami). Ali nastavljamo dalje, zar ne!?
Šajtinčev diskurs karakterišu nepomirljive antinomije. Pre svega, u pitanju je odnos prema bogu. Na nekom mestu se čini da je pripovedač razuzdani paganin, a na drugom vas zapanji hrišćansko pravoslavnim pijetetom. U jednom trenutku ćete pomisliti da je pripovedač na korak od monašenja, u drugom se duhovito travestira očenaš. Može vas zabrinuti nekritička slavjanofilija, kao i opšta barbarofilija, međutim već na sledećoj stranici zapljusnuće vas podsmešljiv odnos prema ulozi majčice Rusije u srpskom pitanju. Antisemitizam u ustima sporednih likova smenjuje pripovedačevo zaneseno slušanje sefardskih pesama. Ipak, nastavljamo dalje!
Dve stvari ipak ne dovode se u pitanje: ljubav prema Banatu i odnos pripovedača prema ženama. Upravo u tim tačkama koje predstavljaju dva ideološka uporišta na kojima se formira šira poetika Uglješe Šajtinca, roman pokazuje svoje slabosti. Banat je mitska materica u koju je potrebno vratiti se s vremena na vreme. Banat je antejska zemlja, hrišćanska i paganska istovremeno, koja - uprkos opštem stanju raspadanja - ipak pruža utočište rasutom pripovedaču. Međutim, Banat je i, ako se držimo stare dihotomije između baze i nadgradnje, nametnuta ideologija na bazu odličnog lirsko-pripovednog tkiva koja je glavna vrlina romana. Uglješa (dozvoljavam sebi da pređem na ti) je sjajan dramatičar i još bolji liričar, ali se banatska kabanica pod koju smešta svoj roman u fragmentima, čini preuskom za poetsku širinu kojom se opisuje stanje (lirskog) subjekta pripovedanja. No dobro, nastavljamo dalje!
Pitanje žene i pogled na ženu često ne prevazilazi one ideološke okvire koje je u svojim romanima postavio Henri Miler, a pripovedačev odnos sa njima uglavnom ne prevazilazi okvire igre uzimala-davala. Koliko god je Uglješin pripovedač inferioran u odnosu na najvećeg satira ovdašnje književnosti Marka Vidojkovića, toliko je on superioran u iskazivanju arhibola koji Žena (to čudovište-telo, ta zastrašujuća drugost, omeđena telesnim sokovima) može naneti Muškarcu. Nju sam voleo, ona me je varala, ona me je volela, ja sam je varao i tako u krug, pripovedač i žene vrte se kao da se stvari nisu menjale od kada je veka i sveta. Možda se ja varam, prihvatam sebe kao nepopravljivog optimistu, nasuprot pripovedaču romana Vok on koji je razdragani pesimista, međutim pomenutom bedaku nedostaje upravo ta veselost na koju se manifestno obavezao. Zbog toga, nastavljamo dalje!
Redovi koje je potpisao Najružniji Đavolski, bez sumnje predstavljaju prozu koju vredi iščitavati. Za one mitomanski raspoložene tu je svojevrsna himna Banatu, mada se čini da je roman i bez toga sasvim dobar. Za one kojima je srce ranjeno ljubavnim jadima i koji ženu vide, hm, kao Meduzu, takođe će se naći sladokusnih proznih kolačića. Nama, prostima, koji u Banatu živimo sa ženama u čijoj kosi ne obitavaju zmije, Uglješina knjiga ostaje pre svega poema o godinama u kojima je nastajala 1997-2004. Želimo mu da nastavi dalje!

29.09.07 Politika

I nova knjiga Uglješe Šajtinaca „Vok on“ potvrđuje ono što su nagovestile njegove prethodne knjige. Šajtinac pripada onim piscima koji, ukoliko smemo da upotrebimo stihove jednog drugog Banaćanina - Mike Antića, na srcu nemaju ljusku. Roman „Čuda prirode“, zbirka pripovedaka „Čemer“, epistolarni roman „Nada stanuje na kraju grada“ napisan u duetu sa ocem Radivojem, te sve drame ovog pisca koji je u (proznom) međuvremenu postao jedan od najboljih srpskih dramskih pisaca – jasno ukazuju na glavni atribut Uglješinog stvaralaštva: iskrenu emociju koja nam se nudi hrabro i bez uvijanja. Šajtinac je na samom početku proznog opusa sasvim odbacio prikrivanja i foliranja svake vrste, skinuo svaki omot sa pripovedačke ličnosti i pustio to srce bez ljuske da govori iskreno, hrabro, gorko i to na sav pesnički glas. Iako zvanično nikada pesnik, Uglješa Šajtinac je u čitavom opusu upravo to. Pesnik, jedan od onih koji u život ulaze „razdrljene košulje“ (opet Mika Antić!), koji isti taj život upijaju u sebe svim mogućim čulima, sa posebnim receptorima za gorko kog izgleda najviše ima, i koji, ne plašeći se, puštaju da ih život baca i lomi, kako kad, da bi na kraju sasvim slomljeni ili sasvim srećni, a nikada mlaki, puštali isto to srce iz razdrljene košulje da peva o onome što ga je snašlo. Sve to nije česta pojava u novoj srpskoj prozi. To je jedna emocionalnost kakva se retko sreće. Ili drugačije rečeno: to je jedan od retkih pisaca koji takvu emocionalnost pušta da govori. Mada sa obe noge u trećem milenijumu, Uglješa Šajtinac je u isto vreme i pisac koji bi negde u Banatu – toj vrlo bitnoj temi za ovog pisca – mogao očepiti Miloša Crnjanskog.
„Vok on“, definisan u podnaslovu kao „manifest razdraganog pesimizma“, nastavlja se na Šajtinčev prozni niz i ne odstupa od njegovog spisateljskog stava. Pisan je od 1997. do 2004. godine, a njegov tematski okvir jasno će omeđiti napomena sa kraja knjige: „Veliki Bečkerek – Velika Britanija“. Radi se, dakle, o nizu zanimljivih fragmenata na sto sedamdeset stranica knjige koje autor zapisuje u dosta dugom vremenskom periodu, ali koje na okupu drži Hadersfild u Jorkširu – isti onaj koji se našao i u naslovu izvanredne drame ovog pisca i u filmu koji je po njoj snimljen. Putujući u Englesku, Uglješa Šajtinac, baš onakvim postupkom kakav je gore opisan, beleži svoje doživljaje, ali tako da to ne bude ni samo roman, ni samo priča, a ponajmanje putopis, već od svega toga po malo u isto vreme. Pripovedač pravi banatski vestern koktel emocija prosutih po zemlji Banata, Divljeg Zapada, Evrope, „Legolenda“, „Varvrije“, Amerike, Rusije, sa obaveznim vetrom koji u Liverpulu duva kao i u banatskoj preriji. Razume se da je Šajtinac sasvim iskren, da piše bez autocenzure i da tim intimističkim pristupom odbacuje svaku mogućnost uopštavanja stvari, poput fraza o „izgubljenoj generaciji“ ili sličnom. Njegov pripovedač se ne stidi da glasno razmišlja, da odlazi u fantastiku ili da iznosi svoje ogoljene seksualne maštarije koje su vrlo bitan motiv „Vok ona“. Za sve to, koliko forma ovog romana toliko i njegova tema, nude opravdanje, jer na kraju sve postaje satirično i groteskno, svaku svoju „ozbiljnu“ temu pisac na kraju pretvori u karikaturu, a najozbiljnijim problemima natakne na glavu kaubojski šešir i poput Džemsa Dina doda gas. Bila bi greška reći da je glavna tema romana „Vok on“ odnos između Evrope i naše Varvarije, ili Amerike i Rusije. Ovo je, baš kao i slučaju „Hadersfilda“, mnogo ličnija ili pak savim lična priča, bujica emocija, poplava uspomena.
A poplava svašta donese. I tu bismo mogli pronaći najveću manu ove dobre i (to svakako treba naglasiti) sasvim drugačije knjige. Puštajući srce da govori, Uglješa Šajtinac kao da pušta lavinu reči i emocija da ga zatrpaju. Bilo bi lako reći da je „Vok on“ neispeglan, nedoteran, da u njemu ima delova koji se teško uklapaju, sirovih i banalnih anegdota koje kvare pesnički jezik, te nekoliko pripovedaka koje mu ne pripadaju - uopšte moglo bi se reći da se čini da na ovom rukopisu nije rađeno do one granice pedanterije koja se podrazumeva. Međutim, Uglješa Šajtinac u jednom od fragmenata nove knjige sam kaže da ga to ne zanima. Tačnije, njegov pripovedač glasno viče na tu temu: „Kopam po prljavom vešu, ne slušam savete, ne ispravljam greške“. Tako ispada da je takav pomalo neuredan pristup postao jedno od važnih mesta poetike Uglješe Šajtinca. Uz emociju kakvu je teško sresti na bilo kom drugom mestu, iskrenost do bola, pesnički bogat jezik, kaubojksu banatsku duhovitost, oštroumnost koja nije nametljiva, „razdragani pesimizam“, uz izvesna pitanja vezana za religiju i sva druga pitanja o kojima možemo polemisati sa pripovedačom. Naravno, ukoliko stignemo, jer nas pisac baca iz Banata na Divlji Zapad, iz Mokrina na utakmicu Liverpula, gde se čuje „vok on“, kad koračaš s nadom nisi sam, od Fulama do Samoša, od Džona Lenona do Svetog Nikole, od Kurta Kobejna do Radojke koja je bila čudo...

Mića Vujičić

21.09.07 NIN

Onaj ko je u pozorišnom izvođenju ili filmskoj ekranizaciji Šajtinčevog Hadersfilda pronašao bar nešto za sebe trebalo bi svakako da zaviri i u ovu knjigu. I to ne samo zbog činjenice da se jorkširski gradić iz naslova i ovde pojavljuje kao jedno od brojnih mogućih i nemogućih mesta dešavanja, nego pre svega zbog iskustva drugačijeg, ličnijeg i čini se beskompromisnijeg, pa stoga delom nesumnjivo i verodostojnijeg, očekivanjima manje podložnog kazivanja o svakodnevici i snovima ovdašnjih izgubljenih generacija.
Žanrovski varljivim podnaslovom označen kao “Manifest vedrog pesimizma”, Vok on! je zapravo fragmentarni, poluautobiografski roman pisca-dramaturga izrazitog, mada ne isključivo i samo urbanog, rok-senzibiliteta; ali isto tako bi se moglo reći i da je to neka vrsta fikcionalizovanih memoara, pisanih u rasponu od nekoliko godina i, prema završnoj belešci, na magistralnoj relaciji “Veliki Bečkerek – Velika Britanija”. Bivajući više od puke dosetke, ova duhovita napomena čitaoca u isti mah upućuje na tematsko i problemsko središte knjige. Iznutra raspet između Evrope i domovine, tj. zavičajnog Banata, između civilizacijskog Legolenda koji se “ne dâ izdržati” i inkriminisane Varvarije od koje se ne može umaći, Šajtinčev narator-memoarista, taj “prokleti pionir druga Tita i Divljeg zapada”, ispisuje, drugim rečima, jedno koliko aktuelno i u izvesnom smislu angažovano, toliko i intimistički prisno i samorazračunavajuće bespoštedno štivo.
Patos verodostojnosti i kulturološka senzibilnost su, dakle, najvidljiviji aduti ove intrigantne knjige koja toliko drži do efekta iskrenosti da, paradoksalno, povremeno mora da balansira na samoj ivici predvidljivosti, recimo tamo gde insistira na opštim mestima generacijskog doživljaja srušenih iluzija. S druge strane, retko gde u novijoj srpskoj prozi srećemo tako uverljivu i sugestivnu, dakle opravdanu upotrebu opscenosti, psovki i drugih ekspresivnih krajnosti, čak i onda – ili možda baš onda – kad zvuče prenaglašeno, upotrebljenih saglasno rok i pank nasleđu na koje se oslanja (K. Kobejn, S. Višous i dr). Daleko pre nego probitačne (is)povesti o ljudskim kandžama i nagrađivane pornografske fantazije o ovovremenskim Crvenkapama, ovo je, reklo bi se, pisanje koje je na tragu autentičnog kulturnog revolta prema svim oblicima socijalnog povlađivanja i udobnosti.
Otuda beletristički najznačajniji učinak Šajtinčevog nekonformizma predstavljaju upravo nepredvidljive i nestereotipne erotske fikcije koje ne završavaju na uvek isti način, već same sebe rastaču, neumitno ukazujući na onaj egzistencijalni manjak ili zjap iz kojega su i nastale. Nešto slično važi i za pustolovno-fantastične maštarije, u kojima klasične mitološke reminiscencije prerastaju u satirično-groteskne prizore savremenog života, a očuđene slike detinjih uspomena u hroniku nenajavljenih, ali i neizbežnih prijateljskih smrti. Pojavljujući se kontrapunktski, kao protivrečno utopijski izraz otpora despotiji takozvane stvarnosti, ove “eksplozivne” epizode i fragmenti legitimišu sasvim osobenu i moćnu imaginaciju, zbog zanatsko-tehničkih ograničenja možda nedovoljno uočljivu u žanrovski drugačijim ostvarenjima Uglješe Šajtinca. Čitalac koji ne podlegne estradno-komercijalnim navikama i koji s dovoljno otvorenosti oslušne glas ove nezatomljive uobrazilje, imaće zauzvrat priliku da u njoj pronađe neke od najekspresivnijih i najlepših stranica nove srpske proze što u sebi na zaista redak način stapaju pobunu i nostalgiju, oporost i rafinovanost, verističku sirovost i poetsku nežnost.
A kada shvati da je citat na engleskom, iz kojeg je “istrgnut” i naslov dela, u stvari uzet iz himne navijača “Liverpula”, i da se zaustavlja neposredno pre onih slavnih stihova, koji savetuju “hodaj sa nadom u srcu / i nikad nećeš koračati sam”, čitalac knjige Vok on! razumeće, po svoj prilici, završne pohvale peripatetičkom prisvajanju ravnice, ali i to o kakvom sub(verzivno) kulturnom, “vedrom pesimizmu” je ovde uopšte moguće govoriti... Čak i posle povratka u Varvariju... Čak i nakon sumatraistički “lake” i dvosmislene spoznaje o tome da su, ma gde bili, svi oni izvan “jata” među sobom povezani iskustvom suštinskog progonstva i stranstvovanja u svetu.

Tihomir Brajović