Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.
U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.
Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".
Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova, začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji, pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav, ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati! Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam. Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim, potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku: koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive i tajanstvene reči: plumaserija.
Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."
Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri, cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase? Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?
Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena, počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara, sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom, počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh, ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode, kako se ovde brzo smrkava".
09.08.04
Uporište u zvezdama
Danilo Kiš, "Bašta, pepeo"
Kad se pojavio roman "Bašta, pepeo" Danilo Kiš je već imao književno ime i mesto u "Prosvetinoj maloj enciklopediji". Romani "Mansarda" i "Rani jadi" već su bili prokrčili put i najavili pisca izuzetne duhovne senzibilnosti i moderne lirske snage. Roman "Bašta, pepeo" samo je potvrdio da je reč o piscu kakvog u svom, inače u to vreme izuzetnom i bogatom, književnom iskustvu nismo imali.
On nije bio samo evropski duh koji je najednom suvereno nastanio vojvođanske prostore s velikim plavim krugom kojem identitet i uporište daje ona zvezda, nego je zajedno sa tim svetom, na neki način, bio pisac koji je utekao u Evropu. Sve što je napisao prevazilazilo je lokalni svet i ambijent i bivalo u nekim rođačkim odnosima sa onom književnošću koja je započinjala sa Marselom Prustom, a završavala se sa Natali Sarot i Robom Grijeom. Iza njega nema ni Milovana Glišića ni Branislava Nušića, ni u najnevidljivijim tragovima. Kiš je bio sam po prilici kao i glavni junak njegovog romana "Bašta, pepeo" Andi Sam. Svoj svet stvorio je po jednom duhovnom modelu koji nas nije negirao ali nas je, književno gledano, temeljno napuštao. I to je ono osnovno što se može saznati iz ovog romana koji su "Novosti" izabrale za svoju ediciju najznačajnijih dela dvadesetog veka.
Inače, to je priča o detinjstvu i ranoj mladosti Andija Sama, dečaka kojem je pisac poverio vlastite ispovesti, lična sećanja i duhovne doživljaje. On priča priču o svojoj majci, koja vodi i štiti svoj nevini mladi porod na način na koji to čine sve majke ovoga sveta, o sestri koja je tu negde kraj njega, ali najviše o ocu Edvardu, porodičnom izrodu, nesrećnom čoveku što traga za izlazima tamo gde ih nema ili ih teško može biti. To je umetnik i zanesenjak koji će provesti čitav život u stvaranju reda vožnje za sve puteve i sva sredstva putovanja kojima se može stići kud god poželite i kad god na taj put krenete. U samoj stvari, to je takođe bekstvo, jedno veliko ostrašćeno traganje za ispunjenjem, jedno nerasudno trošenje ogromne duhovne stvaralačke energije koje je moralo da se završi u alkoholu, u siromaštvu, u beznađu.
Ali čitava ta priča iz usta mladoga Andija, sva ta sećanja, sva ta dramatična putovanja kroz prostor, svi ti doživljaji ljudi i stvari koje čoveka okružuju, sve te potankosti iz sveta mladalačke mašte i sva ta prozraka kroz svest jednog osetljivog dečaka kao da potiče iz negovanih, duhovnih vidika evropskog sveta i vremena.
Biva to priča o vremenu, biva priča o pravom našem, vojvođanskom prostoru, o seobama iz stana u stan, iz bogatijeg u siromašniji deo grada, priča iz rane detinje svesti i priča o mukotrpnom odrastanju i velikom dramatičnom rastajanju od oca, priča o iskušenju života i smrti, ali priča kakva kod nas do Kiša nije bila ispričana. Ni tako oduhovljena, ni tako tanano, do u detalj detinje duhovnosti i mašte naslikana. To se jedno mlado osetljivo biće, jedno pravo životno iskustvo razliva pred našim očima i kad taj dečak, u prvom delu romana, pruža ruke kroz ogradu nekog vojvođanskog zamka, priželjkujući sjaj velikog sveta i životinja koje iza ograde planduju, mi osećamo kako će čitav njegov život biti usredsređen na pronalaženje puta do dela, koji je njegovog oca poveo stranputicom.
Danilo Kiš je taj put ostvario i, kad kažemo da je on na tom putu utekao u Evropu, mi ne misilmo da nas je veliki pisac na bilo koji način napustio, Kiš je samo ostvario ono što je čitava naša književnost tokom celokupnog svog razvoja priželjkivala - da sustigne daleki veliki svet od kojeg se tako nerasudno istorijom i sudbinom udaljena i kojem je prirodno i logično težila. To preseljenje u Evropu kao umetnost, Kiš je u ovom romanu, kao i u mnogim drugim odlično obavio.
Dragoljub Stojadinović
01.01.00
Politika
25.01.2003.
Danilo Kiš između melanholije i usamljenosti
U čeljustima veka
Svođenje čitavih epoha na markantne crte pokazuje se i danas najkrupnijom Kišovom poetičkom osobinom. Sposobnost sažimanja ovog pisca mogla bi se uporediti sa sviranjem čitave simfonije na samo jednom instrumentu
U evropskoj književnoj i proznoj praksi - uz sve raznolikosti koje ona u poslednjih pola veka pokazuje - izdvojile su se dve krupne grupe pisaca. Jedni su oni koji enciklopedijski ispituju duh vremena i služe se sveobuhvatnim umetničkim postupcima; a drugi oni koji na svojim stranicama skupljaju lirske i intimne momente kao specifične znakove vremena u kojem su živeli. Danilo Kiš je bez sumnje pripadao ovoj drugoj vrsti pisaca. "Čizme malinove boje", "ruska reč nežna kao teljatina", "crvene marke sa likom Lenjina" - sve su to otrovni cvetovi jednog mučnog veka koji se u ruskoj literaturi ne naziva bez razloga "gvozdenim stolećem".
Danilo Kiš, alijas Andreas Sam, dete je Jevrejina i Crnogorke. Kada njegovog oca Eduarda Hortijevi fašisti zauvek odvode u "nepregledne mađarske ravnice" (potcrtao Danilo Kiš) i on završava u logoru smrti, Kiš je tek dečak koji ima devet godina. Nije zato pogrešno kazati da je ovaj pisac na svojoj koži rano osetio čeljusti veka i da mu nije bilo druge nego da se upiše među pisce pesimiste. Ako su rani dečački utisci proizveli melanholiju - osnovni ton njegove proze - onda su odrastanje na Cetinju (gde su, prema Kišovim rečima, neprestano lile kiše) i studije svetske književnosti u Beogradu u njemu proizveli usamljenost, kao dominantnu boju njegove literature.
Tužna sudbina
Šta se smestilo između melanholije i usamljenosti? Naoko jedan kamerni svet koji se u trima ranim knjigama, kasnije nazvanim "Porodični cirkus", najpre kretao linijama porodičnih priča o dečaku Andreasu Samu i njegovom ocu Eduardu, da bi se kasnije uputio ka razotkrivanju najvećih staljinističkih zločina. Ipak, Kiš ne bi bio poznat čitaocima Evrope i sveta da taj intimistički svet u sebe nije uključio svu silu istorijskih kretanja, političke zakulisnosti i ljudske izopačenosti. Ono što bi se moglo okarakterisati slabom tačkom postalo je najvrednija osobina jedne proze. To svođenje čitavih epoha na markantne crte pokazuje se zato i danas najkrupnijom Kišovom poetičkom osobinom. Jer, sposobnost sažimanja ovog pisca takva je da bi se njegovi zahvati mogli uporediti sa sviranjem čitave simfonije ili rekvijema na samo jednom instrumentu.
Jasno je da takve priče ne mogu biti dugačke, kao ni knjige koje ih sakupljaju. Kada je 1988, u vreme kada je Kiš bio ozbiljno bolestan, priređivano izdanje njegovih najreprezentativnijih izabranih dela, bio sam zaposlen u izdavačkoj kući Bigz i bio prisutan kad je Kiš uzeo u ruke "Grobnicu za Borisa Davidoviča" i kazao: "Velika slova, deblja je od sto stranica". Ali, nije Kiš žalio što nije opširniji pisac. Još od mladosti znao je on gde spada i ma koliko da je na tom putu pisca nailazio na probleme, nije odustajao. Piščevi prijatelji potvrdiće kako je Kiš bio neobično uporan i tvrdoglav čovek. I njegovi nekadašnji neprijatelji mogli bi se složiti s ovim.
Kada 1976, posle izdanja "Grobnice za Borisa Davidoviča", Danilo Kiš biva optužen da je plagijator, on napušta domovinu i zauvek se nastanjuje u Parizu. Sudbina je to tužna ali očekivana za jednog srpskog pisca. U Parizu se Kiš, čini se, još dublje povlači u melanholiju i usamljenost, samo što sada ove osobine, izražene kod zrelog klasika, vode stvaranju njegovog poslednjeg dovršenog remek-dela, "Enciklopedije mrtvih". Kao da naslućuje skoru smrt, u vreme dok još ne zna za sarkom pluća koji je rastao u njemu, Kiš u jednoj knjizi pobrojava smrti: obične, male, ljudske, pesničke, istorijske...
Ukus nedorečenosti
"Enciklopedija mrtvih" u Francuskoj i Nemačkoj odmah se doživljava kao klasično delo. Još jednom, sad na još slikovitiji način, Kiš poseže za istorijskim sažimanjem. Čitava galerija likova, od onih biblijskih do naših savremenika, prodefilovala je i bila dotaknuta smrću na stranicama ove knjige. Spolja nevelika, "Enciklopedija mrtvih", poput Borhesovog alefa, u sebe je uključila obilje događaja, utisaka i mirisa. Priču "Enciklopedija mrtvih", po kojoj je čitava zbirka dobila ime, francuska kritika procenila je paradigmom moderne priče. U njoj se govori o neverovatnoj enciklopediji u koju se beleže sudbine beznačajnih ljudi, i jedini način da se u nju uđe je da osoba u životu nije učinila ništa što bi postalo predmetom druge enciklopedije. Iz dana u dan Kiš prati nevidljiv život lika koji nema ime već samo inicijale Đ. M, karaktera koji se pred čitaocima - zbog postojanja te nastrane enciklopedije koja ga divljački oneobičava - ukazuje kao fantastični brevijar osrednjosti. Poslednje što Đ. M. radi - jeste crtanje cvetova po zidovima toaleta, cvetova koji su, pokazaće se, istog oblika kao i kancer koji su mu pronašli u utrobi.
Ovo kao da će ukazati i na sudbinu Kišovu, kome početkom 1988, posle posete Suzan Zontag, u Parizu dijagnostikuju rak na plućima. Veliki pisac odmah je operisan. Zabranjeno mu je da puši, što ga je veoma oneraspoložilo, jer je tvrdio da bez duvana nijedna njegova knjiga ne bi bila napisana. Svi u Beogradu čuli su za Kišovu bolest, ali malo ko je znao da on i u to vreme, kad ga svakih nekoliko meseci vraćaju u bolnicu, prikuplja svoja ranije odbačena dela, sređujući ih za štampu. Ovaj poslednji posao nije uspeo da dovrši. Pretekla ga je smrt.
Zbirka "Lauta i ožiljci", koju je priredila Mirjana Miočinović, biće štampana pet godina posle Kišove smrti, i godine 1994. odjeknuće poput literarne bombe. O priči "Apatrid" napisano je više književno-teorijske literature nego o bilo kojoj drugoj Kišovoj priči. Po njoj je u Beogradu nazvana i jedna biblioteka. Otkud tolika popularnost jedne pripovetke kada je priča o Egonu fon Nemetu, čoveku bez domovine koji se bojao liftova, zapravo ostala u fragmentima? Biće da je upravo ta nedovršenost, kao i sve drugo što je u zbirci "Lauta i ožiljci" imalo ukus nedorečenosti, stavilo poslednji valer na delo Danila Kiša, pisca koji je radije prećutkivao nego govorio, koji je pre slikao sporedne no glavne junake svojih pripovesti.
Danilo Kiš umro je u Parizu 15. oktobra 1989, a sahranjen je u Beogradu, na Novom groblju, u Aleji velikana. Prema sopstvenoj odluci pokopan je po pravoslavnom ritualu.
Aleksandar GATALICA