Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.
Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.
U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. "Uznemirujuća različitost", ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.
Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani "izmišljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema "pustim izmišljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.
Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.
31.10.14 Danas
Držićeva biografija čeka sineastu
Noć i magla Danila Kiša
Kao 10. tom u ediciji izabranih dela, izdavačka kuća Arhipelag objavila je knjigu Danila Kiša Noć i magla, u okviru koje su objedinjene tri TV drame, pozorišni komad, kao i dva Kišova filmska scenarija. Pisanjem scenarija bavili su se mnogi profesionalni pisci Kišove generacije, između ostalih Borislav Pekić i Mirko Kovač.
Kiš se u taj posao upustio samo dva puta, napisavši obimniji sinopsis za planirani film o životu Marina Držića i scenario pod nazivom Končarevci (1979), čiji je reditelj trebalo da bude Veljko Bulajić. Pre toga (1976), imao je kraću saradnju sa rediteljem Dušanom Vukotićem na scenariju za njegov igrani film Akcija Stadion. Film je snimljen 1977, a kao scenaristi navedeni su Slavko Goldštajn i Dušan Vukotić.
Daktilopisi dvaju scenarija objavljenih u knjizi, sačuvani su među Kišovim rukopisima. Jedan je naslovljen Marin Držić Vidra, a drugi Končarevci s podnaslovom Factory story. Zagrebački Adria film, naručilac sinopsisa o životu Držića, nije ušao u proizvodnju filma. Tekst je napisan 1979, a zasniva se na jednom literarnom i nekoliko ključnih naučnih studija posvećenih Držiću. O tome svedoči i priložena bibliografija (Živko Jeličić, Franjo Švelec, Milan Rešetar, Miroslav Pantić). U Kišovom delu, život najčuvenijeg dubrovačkog komediografa hronološki je predočen, počev od njegovih mladićkih godina pa do smrti (1567).
Radnja se odvija u prostorima u kojima je Držić boravio ili živeo (Dubrovnik, Sijena, Venecija). Opisi sa karakterističnom Kišovom slikovitošću i smislom za detalj dominiraju nad dijalogom koji je tek trebalo da bude razrađen u scenariju. Lik Držića kao večnog pobunjenika, koga ni sveštenički poziv ni merkantilni duh sredine iz koje je potekao nisu mogli odvojiti od umetnosti, izranja iz ove scenarističke skice u svoj svojoj veličini i tragici. U napomeni stoji da su hronologija i istorijske činjenice poštovane, ali da je jezik u dijalozima naznaka autentičnog govora Držićevog vremena i da bi se on morao sprovesti doslednije.
Držić je paradigmatičan primer u kojoj je meri novija književna istoriografija okupirana njegovim životom, pri čemu se njegovo delo neretko interpretira sa pozicija savremenosti, a Držićevoj biografiji često daju atributi modernih koncepcija individualiteta i vlastitog vremena. Za razliku od Gundulića, koji je već u 19. veku postao klasik, Držić je svoje mesto na književnom panteonu izborio svojevrsnom „atipičnošću, neklasičnošću, anacionalnošću i naglašenom individualnošću“, a inicijalni podsticaj takvom shvatanju Držića dao je Miroslav Krleža. Suprotstavljajući Držića slavljenim latinskim humanističkim piscima i religioznim pesnicima, Krleža će za njega reći: „Držić je prvi izraziti pučanin u našoj dramatici“...
„Poigravanje slabostima ljudskim nije kod Držića samo banalno sredstvo komediografa rutinera koji nas nasmijava pojedinim tipovima. Njegov plautovski ansambl škrtaca, senilnih ljubavnika, razigranih žena, rogonja, pijandura, mizerija, probisvijeta, seljaka, svodilja i slugu nije samo pokladna igra, napisana za gosparsku zabavu“, napisaće u daljem tekstu Krleža. Ističući Marinov plebejski, slobodarski duh, Krleža će odrediti smernice traganja u slučaju Držić ne samo u književnoj istoriografiji nego i u književnom stvaralaštvu. Polazeći od ovakvog viđenja, najradikalniju, levo orijentisanu interpretaciju Držićevog života i dela dao je Živko Jeličić u knjizi Marin Držić Vidra (Beograd, 1958).
Danilo Kiš se pre scenarija za biografski film o dubrovačkom piscu nije previše bavio Držićevim životom i delima. Poznato je da je napisao prikaz pomenute knjige Živka Jeličića, koji je objavljen u Književnim novinama (5. decembar 1958). Iako je Jeličićeva knjiga doživela obilje kasnijih, negativnih kritika i ocena, o njoj su napisane i dve pozitivne recenzije. U Slobodnoj Dalmaciji (20. decembar 1958), Vučetić naglašava da ona reprezentuje skretanja u orijentaciji prema Držiću koja se zapažaju tokom poslednjih pozorišnih sezona. Kiš u Književnim novinama opservira literarne vrednosti Jeličićeve knjige, u kojoj je životopis glavnog lika opisan kao „bokačovski razuzdan i šekspirovski okrutan život kasnog, pomalo već dekadentnog renesansnog Dubrovnika“.
U svom scenariju, Kiš plete literarnu naraciju oko većine poznatih mesta iz Držićeve biografije (svešteničko zvanje, prijateljstvo sa Vetranovićem, imenovanje za prorektora na Univerzitetu u Sijeni, pismo Kozimu Medičiju), kao i momenata iz onovremene istorije Dubrovačke republike (epidemija kuge, surovost kaznenih mera). Zanimljivo je da će se posle recenzije iz 1958, Jeličićevoj knjizi o Držiću on vratiti dve decenije kasnije upravo u svom scenariju. Ova romansirana biografija biće korisno polazište i pouzdan oslonac Kišovom tekstu. U bibliografiji za filmski scenario, on navodi da je pojedine delove, kao što su opis kuge u Dubrovniku i kažnjavanje sluškinja, skoro doslovce preuzeo iz Jeličićevog dela.
Poznato je da je epidemiju kuge koja je harala gradom 1526-27. iz Ankone doneo krojač Andrija Gunđević. Kiš ilustruje kako je društveno raslojavanje uticalo na odnos prema obolelima, i daje okvirni opis egzekucije nad Gunđevićem. Interesantno je da je Dubrovačka republika bila prva zemlja na svetu koja je uvela karantin (1377) kao meru zaštite od unošenja i širenja zaraznih bolesti, posebno kuge. Sluškinje, kao posebna kategorija dubrovačkog stanovništva, nezaobilazna su tema kod Držića. Arhivski podaci iz tog vremena svedoče o obespravljenosti ženske posluge, zlostavljanju, ali i brojnim bežanjima sluškinja. Kiš navodi primer slobodnijeg ponašanja dveju sluškinja koje su potom rigorozno kažnjene. Iako je Dubrovačka republika prva u Evropi ukinula ropstvo (1416), odnos prema sluškinjama kao prema roblju nastavio se i u narednim vekovima.
Kao što je navedeno, Kišova živopisna priča o slavnom dubrovačkom komediografu nije dobila svoju filmsku ili nekakvu drugu realizaciju. Zasad je jedini celovečernji igrani film o Držićevom životu, delo Libertas snimljen 2006. u režiji Veljka Bulajića (scenaristi Ivo Brešan i Mirko Kovač). U televizijskoj produkciji, realizovan je dokumentarni film Marin Držić i njegovo doba (1997), prema scenariju Hrvoja Hitreca i u režiji Ljiljane Jojić.
SINIŠA I. KOVAČEVIĆ
