Blue Moon

20.07.15 Polja

Pažljivo birajući da iz opusa Damira Karakaša od deset naslova (četiri romana, tri zbirke priča, dve drame i jedan putopis) kod nas plasiraju upravo tri romaneskna, autorovi srpski izdavači očekivali su da će ova dela biti dobar način da se ovaj autor uvede na novo tržište, što se i pokazalo opravdanim. Međutim, postoje očigledne razlike između romana Kako sam ušao u Europu (2004) i Sjajno mjesto za nesreću (2009, 2014), te Blue Moon na tematskom, motivskom, konceptualnom i idejnom planu, a one bi čitaocima bile jasnije ukoliko bi im bila poznata Karakaševa „lička trilogija“ kratke proze, tj. zbirke Kino Lika (2001), Eskimi (2007) i Pukovnik Beethoven (2012). Bez ova tri naslova, on je pisac dvaju romana koja obrađuju emigrantsko iskustvo hrvatskog državljanina u Francuskoj u pokušaju da se ostvari u stranoj državi, pomiri kulturološke razlike između domovine i Evropske unije, te na ulicama Bordoa i Pariza živi od uličnih performansa. Ova dva narativa međusobno tvore jake veze ne samo zato što su oba zasnovana na autobiografskim detaljima iz života autora – prvi u najvećoj meri jer je rađen kao rezimiranje multimedijalnog performativno-stvaralačkog projekta, objavljivan na internetu u fragmentima, dopunjen slikama i određen podnaslovom „reality roman“, a drugi delimično, zasnovan na njegovim godinama u francuskoj prestonici i životu stranca i umetnika u gladovanju – već i usled susreta evropskih i balkanskih okvira. Karakaš je sve probleme, sumnje i slutnje naroda projektovao u sebe i svoje junake i posmatrajući Pariz kao simbol Evrope i vrednosti nove politike iz, kako sam priznaje, „perspektive žohara“, vrlo uspešno opisuje poziciju marginalca koji zna svoju vrednost i bori se u moru onih koji se nameću kao bolji. Pitanje koje se, međutim, nakon ovakvih romana – koje bi, uz određen broj izmena, mogli da potpišu i Srđan Valjarević, Bekim Sejranović, Robert Perišić i Alen Bović – nedvosmisleno nameće je: kako se Blue Moon uklapa u Karakašev opus i otkud ovakva priča?
Ovde se dolazi do ranije nagoveštene situacije: da su naši čitaoci upoznati sa tri zbirke kratke proze, ovaj roman bi se nametnuo kao možda i najlogičnija dopuna, nastavak ili prednastavak ovoj trilogiji, pa čak i romanu Kombetari (2000). (Uzgred, zbirke su u pripremi u Književnoj radionici Rašić i uskoro bi trebalo da se pojave u objedinjenom izdanju.) U pričama se upoznaje lički kraj, osobeni ljudi i porodični odnosi koji se sukobljavaju sa teškim vremenima i izazovima moderne politike, ostajući ipak više svoji nego promenjeni. Iz ovog miljea se izdvaja protagonista/ pripovedač (i raniji romani ovog pisca su ispripovedani u prvom licu) čije su osobine dovoljno izuzetne da mu omoguće da se ne samo postavi kao centralna figura romana već i izdvojena ličnost svog kraja. I baš u tome se nagoveštava jedna od veza sa romanima Kako sam ušao u Europu i Sjajno mjesto za nesreću: izolovani pojedinac u poziciji marginalca opisuje se nasuprot društva u kojem nije domaći. On je Čarli, rokabili i propali lički student koji ilegalno živi u zagrebačkom studentskom domu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka. Upravo ga te odrednice – supkultura kojoj pripada, vreme i pozicija ruralnog autsajdera u urbanom okruženju – određuju i pokreću narativne tokove oko kojih se oblikuje i njegov život i roman Blue Moon. Intrigantan rokabili kult je u to vreme bio popularan u SFRJ, te je i sam naslov dela potekao od imena čuvenih tematskih muzičkih večeri u zagrebačkom koncertnom klubu „Kulušić“ gde su značajni predstavnici tadašnje rokenrol scene svirali i snimali live albume. Birajući ovu „grupaciju“, Karakaš poteže za poznatim pozajmljivanjem autobiografskog iskustva, ali ide i korak dalje od toga: rokabili su bili posebni među posebnima, a njihova pojava je i fizički odgovarala apartnosti koja ih je okruživala, te odabir jednog takvog junaka, mladića-oličja te ikonografije sa najvećom kokoticom u gradu, umesto tipičnog momka sa asfalta ili rokenrol fana, nosi višu simboličku vrednost. Čarlija dodatno specifičnim čini poreklo koje se u Zagrebu oseća, mada ne toliko koliko njegova pojava odudara od rodnog kraja u koji odlazi. Kao u pričama o Lici i romanima, odnos protagoniste sa ocem je očajan i zasnovan na tipičnoj hladnoći ljudi tog predela, ali i ličnom neslaganju dve osobe koje kao da ne veže ništa sem činjenice da su otac i sin. Iako je odnos sa majkom prisniji, ispostavlja se da ni on nije najbolji, ali pripovedač za to ne haje već smatra apriornom porodičnom odlikom: „Otišao sam u kuhinju, pružio mami ruku; mi se nikad nismo ljubili; niti ja s mamom, niti s ocem, niti njih dvoje. Ne vjerujem da su se otac i mama ikad poljubili u usta; ako i jesu, teško mi je to zamisliti.“ Loši porodični odnosi nisu ograničeni na Čarlija i oca, već se protežu nekoliko generacija unazad: sin mrzi oca, otac mrzi dedu, deda je mrzeo pradedu, a pradeda je mrzeo sve i svakodnevno bez razloga tukao celu porodicu, pa jednom i lažirao samoubistvo da bi video ko će od ukućana patiti za njim. Jednako ne iznenađuje to što niko nije žalio za pokojnikom i što sada pripovedač želi da ode što dalje od svog oca i rodnog kraja u koji je primoran da se vrati zbog smrti dede sa kojim je, ipak, imao prisan odnos.
U grotlu ovakvih međuljudskih odnosa stiže kraj jedne nevine epohe i najava događaja koji će narednih decenija obeležiti celokupan prostor na kojem se Blue Moon čita bez prevoda. Prvo se ove promene uvode suptilno, da bi se njihov intenzitet pojačao i one dostigle kataklizmični nivo koji se samo najavljuje, ali se ne ostvaruje. Imajući u vidu da se radnja skoro paralelno odvija u Zagrebu i Lici, i da su se na ove dve lokacije desila slična, ali različito intenzivirana, previranja hrvatskog i srpskog stanovništva, lako se uviđa krajnja katastrofa na koju Karakaš cilja. Kod njega, međutim, nema političke ideologije i nacionalističke pripadnosti – on podjednako oštro i upečatljivo opisuje četnike i prodavce „čistog hrvatskog zraka“, ne samo sugerišući krivicu svake uključene grupe već i nedvosmisleno predstavljajući besmisao događaja koji su sledili. A u ovakvom tretmanu istorije krije se upečatljivost romana Blue Moon: autor pokreće nekoliko paralelnih narativnih niti, pored protagoniste uključuje i određen broj drugih junaka koji imaju značaj u analizi, nagoveštava rasplet, ali do njega ne dolazi. Delo se prekida u jednom određenom trenutku, nakon jednog određenog razgovora i okončava jednom određenom slikom, simbolički najnabijenijom u romanu, i dalje više nema ničega. Svestan da nema potrebe opisivati ratove ili davati nade da će životi njegovih junaka imati srećne završetke, autor naprosto staje kada pripovedačev najbolji prijatelj Džimi menja ime iz Miloš Momčilović u Viktor Oliveira, a on sam kroz prozor primećuje kamion koji kroz grad, usred dana, prenosi leševe: „Onaj žuti kamion i dalje je stajao, kao da se tu na semaforu iznenada pokvario. Malo sam bolje pogledao u njega, nije imao ceradu, samo četiri visoke metalne stranice i odozgo se, s jedanaestog kata, sve dobro moglo vidjeti: otraga su ležali neki ljudi: isprva sam pomislio da umorni spavaju. Zatim sam uočio da tijela leže sasvim neprirodno i shvatio da je zapravo riječ o mrtvima. [...] Onda se kamion napokon pokrenuo i polako pomiješao s drugim vozilima na cesti.“ Pozicija na pijedestalu omogućuje Čarliju da primeti ono što ne bi mogao sa pločnika, a grobarski kamion ne izaziva pažnju prolaznika, već služi kao zlokoban amblem nastupajućeg rata koji kao da primećuje samo jedan čovek.
I dok su mnoge značajne paralele sa zločinima iz Drugog svetskog rata (dedin brat je ubijao civile, ostareli ustaški komandant iz Like stiže u sadašnjost) započete i nedovršene, pitanja koja Karakaš postavlja ostaju bez odgovora, ali i ovo je sasvim dovoljno: kolektivna svest svih generacija nakon 1945. obeležena je događajima koje Blue Moon prećutkuje, dok autor ostavlja individualnu interpretaciju i dopunjavanje čitaocima, čime se dobija bezbroj priča umesto samo jedne – Čarlijeve. Uz ovo je bitno pomenuti činjenicu da se svi junaci mogu čitati kao epitomi određenih situacija, događaja ili grupa u igri istorije, bilo da se radi o samom naratoru (simbol tzv. jugoslovenske mladosti i bezbrižnog života), ocu (njegov stalni rat sa sinom preslikava neprestane sukobe na ovom prostoru od kojih se ne može pobeći), majci (ona prva priznaje da stiže rat i nudi, mada nevoljno, konkretna pragmatična rešenja), dedi (njegova smrt započinje radnju, ali i nagoveštava kraj, dok je on podsećanje na Drugi svetski rat i tadašnje zločine koji će se iznova ponoviti), devojci (ostaje trudna, premda se ne zna ishod te trudnoće, a svojim katkad bezrazložnim plačem kao da naslućuje budućnost), poznanici iz sela (bukvalno nestaje pri sredini romana i do kraja se ne saznaje da li je oteta, ubijena ili nešto treće; ona je najočiglednije obeležje kolateralne štete i nevine žrtve ratova), prijatelju Džimiju (Srbinu koji iz straha za život menja identitet), Džimijevom ocu (žrtva napada nacionalista koji prete njegovoj porodici i teraju ga sa posla; on kasnije umire od infarkta), itd. Sam Čarli se takođe menja, kako fizički – prvo odustaje od kokotice, pa joj se kasnije vraća, a sve vreme lagano kopni: „Jako sam smršavio; nikad nisam bio debeo, ali sad mi se gornji dio tijela sastojao od jasnih klavijatura rebara“ – tako i mentalno, u odnosu na svoj kraj u koji više ne želi da se vrati, pa i sam rat: prvo odbija da prizna njegov dolazak i postojanje, da bi kasnije shvatio da je to neumitno i da ne može pobeći rata. I tada oseća najveći strah.
Sve ovo se moglo iščitati i iz kraćih isečaka romana publikovanih u časopisima Quorum (3/4, 2010) i Sent (30–31, 2014) – usput, na osnovu ovog nukleusa Boris Liješević priprema pozorišnu predstavu – a sada već tipični Karakašev marginalac-protagonista se upoznaje vrlo brzo, u nekoliko uvodnih rečenica. Naratološki gledano, autor kombinuje sadašnjost i prošlost i ovaj postupak se čita kao namera da se pristupi ubrzavanju i usporavanju vremena, dok je jasno da je distanca između vremena radnje i vremena pisanja romana u ovom slučaju najveća. Vrativši se u eru 1980-ih, Karakaš ispisuje antiratni roman o predratnom vremenu – mada je svako vreme predratno – i povezuje ga kako sa događajima iz Drugog svetskog rata koji tada (a i danas) opsedaju nemirne duhove, tako i sa nastupajućim događajima koji su samo dokazali bodrijarovsku sveprisutnost Zla: scene bezrazložnog nasilja nad mlađima, nejakima, nezaslužnima i životinjama često su u romanu. Ipak, svestan svog trenutka, Damir Karakaš nagoveštava i komentar sadašnjeg stanja hrvatske društveno-političke scene i sukobe koje osećaju u tenzičnom odnosu sa susednim državama i Evropskom unijom. Šokantni krešendo na poslednjim stranicama romana Blue Moon je kulminacija određenih ranijih tema i najava nekih koje mogu da slede, dok sa čitaocima ostaje pitanje da li je delo leš prošlosti, krik sadašnjosti ili slutnja budućnosti.

Dragan Babić

13.11.14 Vreme

Neko vrijeme stajao sam i gledao kroz jednokrilni prozor u mrak; svaki put kad bih udahnuo, činilo mi se da imam manje zraka; ovo mi se često događalo kad bih se vraćao kući. U selu je bilo nekoliko starih napuštenih kuća, a tišina je bila takva da sam mogao čuti kako iz njih, kao iz pješčanog sata, polako istječe pijesak.

Damir Karakaš jedan je od spisateljskih, i uopšte autorskih osobenjaka "regionalne" scene, takoreći poput svog imenjaka Avdića, i ljudi o njemu naprosto obožavaju da imaju mišljenje: nemalo puta sam se susreo s tim da ljudi ili vole da ga vole, ili vole da ga mrze, samo zato što im nekom svojom opštom pojavnošću zrači pozitivno ili negativno, bez udubljivanja u ono što zapravo radi... A Karakaš je u poslednjoj deceniji i kusur sebi izdubio jednu specifičnu nišu, u kojoj se očigledno dobro oseća. Teško je toj niši pronaći neko odgovarajuće ime, koje bi u čitaočevoj svesti odmah pronašlo dobru, razgovetnu rezonancu. Recimo da se radi o piscu koji u književnost stupa sa društvene, pa ako hoćete i intelektualne margine (to ovde nije vrednosna odrednica), one koja akademske "kanone" ne samo da ne kani uvažavati nego ih najčešće nije ni svesna, to jest, podriva ih bez da ih je prethodno upoznala...
Oni koji poznaju ranije prozne knjige ovog autora (recimo, Kino Lika, Sjajno mjesto za nesreću, Eskimi, Pukovnik Beethoven etc.) prepoznaće u njegovom novom romanu Blue moon mnoge motive karakteristične za njegovu prozu. Tu je mlađi muški pripovedač krajnje nestabilne materijalne i ljubavne egzistencije, rastrzan između prinudne, nimalo "romantične" boemije i bezveznih, loše plaćenih poslova, koji stanuje na vrlo, hm, nesolidnim adresama, upleten je u problematične ljubavne veze tamo negde u, što kaže Goribor, "loše zagrejanim stanovima" Zagreba, Splita ili nekog zapadnoevropskog grada, a sa porodično-detinjim bekgraundom u valjda najgoroj tački ličke zabiti, gde u ljudima zaostalost i okrutnost – tačnije: neosetljivost na samu ideju da bi moglo biti nečega pogrešnog u nanošenju bola drugom, makar i najbližem – vode mrtvu trku bez izgleda za razrešenje. Krajnje nasilni otac, ne mnogo bolja majka, odurno okruženje u poređenju s kojim oni Bernhardovi gornjoaustrijski seljani – inače poludegenerični sociopatski tupani koji ljubomorno kriju naci uniforme u podrumu – deluju kao serkl tankoćutnih duhova, u korenu sasečena svaka mogućnost normalne komunikacije i obične međuljudske ljubavi: sve je to i ovde, jedino je malo drugačije "izmešano".
Samo, kada se to tako kaže, može se steći utisak da iz još jednog variranja dobro poznatih motiva po kojima se Karakaš takoreći "brendirao" sledi čitalačka dosada i zamor, što se, međutim, ne dešava. Zapravo je Blue moon verovatno nešto najozbiljnije što je D. K. do sada napisao, pri čemu ovaj epitet treba shvatiti samo kao priznanje za ujednačenost teksta i snagu tzv. konačnog dojma s kojim čitalac zaklapa korice.
A taj dojam je, tja, neka vrsta retroaktivne teskobe, makar kod dolepotpisanog čitaoca.
Blue moon je, naime, predratni roman jedne posleratne književnosti... Smešten je u kasne osamdesete i sam početak devedesetih. Karakaševski "metastabilni" narator potuca se od nemila do nedraga, žicari ili raducka preko studentskog servisa, u vezi je sa devojkom iz malo – ili mnogo – drugačijeg sveta, s kojom će dobiti dete – i to je jedan od okidača potmule i neotklonjive egzistencijalne teskobe – a sve to u okruženju ubrzanog raspadanja što socijalizma, što Jugoslavije, gde se iz mraka i podzemlja najednom izdižu sablasne pojave do juče nezamislive (a isplivavaju, bogme, i ne baš dične porodične tajne), prodaju se limenke "čistog hrvatskog zraka", i odjednom je strašno, strašno važno ko se kako zove i s koliko se prstiju krsti, ili se, ne daj bože, uopšte ne krsti. Pripovedač je pripadnik one bizarne supkulture rokabilija (ne verujem da je vaskolika istorija pop kulture izmislila nešto groznije, računajući čak i hair metal i slično!), brižljivo uzgaja svoju frizuru kokoticu, spava na tri jastuka ne bi li je očuvao u "erekciji", gluvari po klubovima gde se ponekad pušta njemu draga muzika... Okej, nije li "žal za mladost" opšte mesto? U Blue moonu rokabili ikonografija, međutim, zapravo postaje neka vrsta metonimije obične ljudske normalnosti, blaženosti večne, aistorijske mladosti u kojoj se misli samo na dobar provod i na... i da, na dobar provod. Vreme kokotice postaje svojevrstan izgubljeni raj: na kraju će ona netragom nestati sa naratorove glave, "spljoštena" što ličnim životnim procesima, što sveopštim zatamnjenjem u koje grad i zemlja polako klize. I u kojem će pripovedačev najbolji prijatelj Džimi odjednom izroniti kao kolateralna žrtva svog pravog imena – Miloš...
Možda je autor ovog prikaza u izvesnom "sukobu interesa" jer je neposredni svedok tog vremena na istom tom mestu, ali opet, to mi je možda i recepcijska prednost u prosuđivanju... Karakaš je napisao vrlo solidan roman s nekim snažno upečatljivim mestima, roman u kojem se, kako to često u dobrim knjigama biva, sveudilj pleše, peva, pije i prca dok Titanik tone i dok punom snagom zvone posmrtna zvona – kome? Svakome ko se u njima mogao prepoznati, a to je bio uglavnom svako ko ih je tada mogao čuti.

teofil pančić