Okretište

10.03.22 Vreme

“Koliko je sati?”, pitam; “dva iza ponoći”, kaže netko; onda se čuje zvonce za uzbunu: gledam pod oštrim kutom; trka do starca ispalih kostiju, u kutu: umro je, a prije minute bio je živ: vidio sam krajičkom oka kad su ga odvozili; leži na boku i zuri u nepostojeću točku; sijedi čuperak zalijepio mu se za lice; čini se da ga zbog iznenadna dolaska smrti nije stigao pomaknuti rukom.

Kao što je već dokazan kao majstor autofikcije, poput poslovičnog Norvežanina Knausgora, Damir Karakaš je istovremeno i nekovrsni književni Spartanac, skromni, nenamerni učitelj sažetosti. Gde knausgori raspričavaju i detaljišu, Karakaš sažima i sažima, sve dok ne preostane samo ono bez čega se nikako ne može. A toga opet bude u izobilju, samo što to izobilje nije količinske naravi. Sa svojih bezmalo stotinu stranica, Okretište je, je li, jedva roman, barem po izvesnoj vrsti, suvoparnoj, podele na “jeste” i “nije” od koje odavno nema hasne. Jer Okretište, naravno, jeste roman, čist i briljantan u svemu što je važno.

Nadrastanje "okrutišta" 1
…
Prvo poglavlje knjige naizgled nema neposrednu kopču sa ostatkom teksta, nepažljivijem čitaocu moglo bi se čak učiniti da se obrelo između ovih korica iz nekog izvanjskog razloga, možda tek zato da reči i slova bude više, da s njim testo nakvasa do dimenzija samostalnog ukoričenja. U njemu protagonista posećuje roditelje u ličkom selu, a potom i babu i dedu koji žive u drugom selu; reklo bi se, tipična karakaševska postavka likova i mesta. U povratku, međutim, idući kroz gustu šumu na koju pada mrak (imajte u vidu da Karakašev protagonista nije neki urbani fićfirić, nego čovek koji je odrastao u sazvučju sa šumom), on proživljava gotovo katarzično iskustvo neodređenog, a sveprožimajućeg straha.

Taj strah, začet u toj šumi, ili pak u nju unesen iz života na drugom mestu, istinska je i dubinska poveznica sa onim što će uslediti.

A sledi – buđenje iz kome, u bolnici. Autofikcijski junak Karakaševog romana teško je povređen tako što je napadnut na tramvajskom okretištu: ne zna ko ga je napao, ne zna zašto, i neće saznati ništa od toga. Pitanje je želi li to uopšte. Ima dovoljno razloga da pretpostavi da bi to moglo imati neke veze s njegovim “knjigama i intervjuima”, čak sa ozloglašenošću koju je njima stekao u zavičaju, ali to se ne može dokazati, a pitanje je i šta bi se s tim mogućim dokazom moglo učiniti…

Damir, naime, o onome što mu se dogodilo misli kao o napadu zla, čistog, rafinisanog, metafizičkog, upravo demonskog. Što ne znači da ono nije istovremeno i sasvim ovozemaljsko i prizemno, onoliko koliko je prizemna i pusta duša koja je za to sposobna. Čitalac prati postepeni oporavak Damirovog tela, ali i borbu duha sa odviše ljudskim iskušenjima. Prvo je strah, drugo je srdžba, upravo mržnja; uz ovo dvoje, kome još treba treće iskušenje?

Osećanje straha zapravo bi bilo tačnije nazvati osećanjem nesigurnosti, ne tek one obične “nebezbednosti”, nego nesigurnosti u svetu u kojem je takvo zlo moguće u bilo kom trenutku, prema bilo kome. Telo je ranjeno, ali normalno ljudsko samopoimanje još više: iz toga se rađa ljutnja, iz nje se javlja gnev i potreba za osvetom. E sad, ne možeš se tek tako poigravati s idejom o osveti u kulturnom okruženju u kojem se Damir formirao, jer tamo je ritualna osveta deo centralnog kanona “časnog” življenja. Damiru se, u snovima i sa njihovih rubova, javljaju preci i zahtevaju osvetu; u protivnom, on će biti nedostojni potomak jednog sveta koji bi da se i preko groba produži u večnost. U središnjem delu, Okretište je možda ponajviše sažeta hronika Damirove borbe sa tim porivom, koji doživljava kao nešto što mu zapravo ne pripada, ili čemu on ne pripada, ma šta “zakon krvi” o tome rekao.

Junak Okretišta od početka zna, a s vremenom i prihvata, da je srdžba jalova, a osveta nemoguća. Ako bismo se upustili u biblijske komparacije, moglo bi se reći da je ovaj roman kristal jednog nadrastanja starozavetnosti i usvajanja novozavetne paradigme.

Ali, ništa kod Karakaša, dakako, nije ni na koji način pretenciozno niti poučiteljno. Okretište je priča smeštena u svakodnevicu, u lekovit porodični milje (žena i dve male kćeri) koji biofilnom energijom rastače svaki nagon smrti, bio destruktivan ili autodestruktivan. A uz sve to, Damir luta gradom u potrazi za slovima U išaranim po zidovima, koja fotografiše i pakuje ih u jedan naročit herbarijum zla, čija će se praktična svrha ukazati jednog dana, ili neće; unutar romana, ona je isto jedna suptilna naznaka koju treba čitati bez olakih doslovnosti.

Okretište je besprekorno izvedena sonata o ličnoj pobedi nad bezličnim/sveličnim zlom. Naravno, bilo bi bolje da Karakaš nikada nije imao razloga da napiše ovu knjigu, ali kada je već bilo što je bilo… veš, poet, svoj dolg, što bi rekao Oton Župančić.

Teofil Pančić

01.01.22 Polja

Iako sve popularniji žanr autofikcionalne proze nije ni nov, niti naročito inventivan, jasno je da on već nekoliko godina dominira svetskom prozom, a ovaj trend prati i domaća produkcija. Jedan od razloga te prisutnosti može se povezati s ogromnim uspehom šestotomne Moje borbe Karla Uvea Knausgora koji je, premda se ne može smatrati pionirom ovog žanra, svakako uveo novine u pisanje o sebi i doveo ga do jedne nove granice. Kao drugi razlog – mada ne i poslednji – može se primetiti sve očitija potreba današnjih stvaralaca da svaki detalj svojih života smatraju posebnim i uzbudljivim, toliko da on naprosto „mora“ da dobije tretman u domenu književnosti i podeli se s čitaocima. I tu se nameće osnovni problem ovakvog pisanja – vrlo je teško, skoro nemoguće, doživeti događaje koji su u tolikoj meri jedinstveni i neverovatni da bi se mogli desiti samo jednoj osobi. Zato se većina autofikcionalnih tekstova svodi na besmislene opise svakodnevice pisaca koji, zaslepljeni iluzijom o posebnosti, smatraju svoje postojanje na ovom svetu vrednim književne obrade, a niti je to istina, niti oni uspevaju da svojim običnim životima daju bilo kakvu notu kvalitetne obrade u jeziku. Ukratko, u slučaju autofikcije, ne radi se samo o tome šta se opisuje, nego kako se to čini, i zbog toga se jedino autori koji uspevaju da pronađu adekvatan stilski okvir i jezički registar mogu smatrati uspešnima. Jedan od takvih je spomenuti Knausgor, a drugi je, na potpuno drugom kraju skale, Damir Karakaš koji, slično njemu, pomera granice ovog žanra i sopstvenog opusa prošlogodišnjim romanom Okretište.
Uprkos stavljanju u isti kontekst ovom prilikom, razlike između ta dva autora su toliko očigledne – pre svega na biografskom planu, ali i na poetičkom, stilskom, tematskom i formalnom – da se Karakaš mora posmatrati kao zasebna figura čija se individualnost ne zasniva samo na geografskoj poziciji na kojoj obitava, već pre svega na pristupu samom činu pisanja i na kvalitetu. Iz istih razloga on se mora posmatrati i kao izdvojena pojava u regionalnom književnom životu, najviše zbog potpune dominacije svojih novijih romana, čiju su poziciju u okvirima hrvatske kritike, čitalaca i žirija relevantnih nagrada mogli da naruše samo jednako uspeli romani Kristiana Novaka, Ivane Simić Bodrožić i još nekolicine autora. Karakaš, dakle, od svog pojavljivanja na proznoj sceni gradi jedan konstantan i neprekidno unapređujući izraz koji se odvija unutar nekoliko koordinatnih tačaka: odrastanje u Lici, raspad SFRJ, emigrantske nedaće i sukob povlašćenog pojedinca s ocem, porodicom i društvom u celini. Iz romana u roman, međutim, on ponavlja svoje primarne motive, ali ih uvek nadograđuje nekim drugim koji ga trenutno preokupiraju i iznova stiže do novog ishoda koji je u istoj meri jednostavan i uzvišen. Uz to, moguće je uvideti sužavanje izraza i svođenje na suštinu, od raskoši života u inostranstvu u prvim romanima sve do povratka u detinjstvo i povlačenja u sebe u novijima, a ovo sužavanje pratilo je i smanjenje obima dela i njihovih naslova (uzgred, poetici Karakaševih naslova trebalo bi posvetiti posebno istraživanje, od bombastičnih Kako sam ušao u Europu i Sjajno mjesto za nesreću, preko svedenijih Blue Moon i Sjećanje šume, sve do potpuno ogoljenih Proslava i Okretište). Sve vreme je, kroz sve ove epohe i promene, on pisao o „sebi“, odnosno o protagonisti koji nosi određene odlike samog pisca, ali koji je ipak dovoljno odmaknut od njega u sferu fikcije, mada se nikada jasno ne vidi gde svaki od njih dvojice počinje i završava – ali to nije ni neophodno za čitalačko iskustvo. Ipak, u najnovijem romanu, koji je odnedavno dostupan i našoj publici, on se najviše moguće približava sopstvenom iskustvu, jednostavno zato što je u njemu otkrio koji su to tačno događaji od kojih kreće i koji ga nagone na pisanje, i stoga su ovde figure pisca i junaka najjače povezane, skoro do poistovećivanja.
Iako je privatni život ovog pisca donekle poznat javnosti, kao i različite stvari koje ga okupiraju van sfere književnosti, centralni događaj ovog narativa – fizički napad koji je doživeo od strane nepoznatih počinilaca nakon kog je jedva ostao živ – predstavljao je nepoznatu činjenicu njegovoj publici pre no što je novi roman najavljen i predstavljen. No, kako nije u pitanju tek bilo kakav incident koji je na granici svakodnevnog i uobičajenog, ovaj događaj može se uvrstiti u grupu onih koji jesu donekle neverovatni i iznenađujući, u tolikoj meri da govor o njima u proznom obliku može da dosegne neophodan nivo posebnosti koja zapravo i opravdava taj postupak. Ali, i uprkos tome, Karakaš ne poseže za očekivanim, i njegov roman nije hronika povrede, oporavka i istrage, već nešto više od toga: radi se o impresijama i mislima koje opsedaju pojedinca nakon tako nasilnog čina. Pri tome, tom pojedincu nisu nimalo nepoznati nasilni činovi, ni u detinjstvu ni u mladosti, te on nije šokiran i doveden u novu situaciju, već koristi obilno životno iskustvo iz sličnih prilika da pokuša objektivno analizirati šta mu se desilo i šta oseća – onoliko objektivno koliko je u mogućnosti, naravno. Čitalac otud ne doživljava eksplicitno šta se autoru dogodilo, jednim delom jer ni on sam nije siguran u tok napada nakon kojeg se budi u bolnici, ali delom i zbog toga što on jednostavno – i ovde je najveća razlika između Karakaša i velike većine savremenih pisaca – ne želi da govori o tome. On ne opisuje svoju ranu u pregršt detalja, ne mistifikuje svoje iskustvo, ne traži sažaljenje, ne želi da natera čitaoca da se identifikuje sa njim, i ne traži pažnju. On pripoveda, primećuje, opaža, beleži misli i emocije, izneveravajući očekivanja na svakom koraku: odlazi u policiju, ali od nje ne očekuje pomoć; vraća se kući, ali se ne otuđuje od porodice na radikalan način; ne stupa u kontakt s prijateljima i ne prepričava sećanja na napad; ne zahteva brigu nasumičnih ljudi kojima bi mogao da se požali i od kojih bi mogao da traži sažaljenje. Ništa od toga nije mu neophodno, već samo želi da nastavi svoj život i da se sve vrati na staro i stoga, i pored sitnih razmirica s trudnom suprugom i mladom ćerkom, ne nastavlja svoj konflikt s novim neprijateljima i ne preslikava ga na svoju okolinu.
Junak nije nasilan, agresivan i rešen da se osveti svima koje vidi, ne želeći da tuđe nasilje rodi njegovo, čime podriva onu Bodrijarovu tezu da se Zlo obnavlja vlastitim trošenjem. Želeći da prekine ciklus nasilja, autor pomera pripovedanje i beleži ciklus unutrašnje borbe koja menja onu spoljašnju: umesto da krene da se sveti šakom i kapom, on prolazi kroz etape oporavka – neverica, strah, ljutnja, mržnja, rezignacija – i na kraju uspeva da pronađe uporište u porodici i književnosti.
Upravo se u ovim dvema temama kriju i rukavci ovog romana kojih je mnogo više no što bi se to očekivalo u delu od stotinak stranica. Pre svega, celo prvo poglavlje – njih ima, kao i u Proslavi, četiri, čime ova dva naslova stupaju u još čvršću vezu koja bi se mogla dodatno osnažiti analizom njihove pripovedne perspektive, poigravanjima s fokalizacijom i odnosom urbanog i ruralnog prostora – smešteno je nekoliko decenija ranije, u vreme kada je junak mladić koji se iz Zagreba vraća u Liku i posećuje roditelje, dedu i babu. Ovo okruženje, odnosi koji vladaju u njemu i posledice tog specifičnog odrastanja poznati su iz ranijih autorovih romana, a sada donose jednu skoro čehovljevsku priču o dedi koji pred smrt poklanja unuku bajonet koji čitaoci sve vreme očekuju da se vrati i nanese smrtne povrede. Uz to, ovo prološko poglavlje mapira rađanja straha od nepoznatog kod mladića – vraćajući se roditeljskoj kući kroz mračnu šumu, on čuje, vidi i oseća prisustvo nečega što nije prisutno, ali što mu rađa novo osećanje straha koje će ga pratiti kroz kasniji život i manifestovati se nakon preživljenog napada. Ovaj događaj postaje centralna tačka drugog poglavlja koje ga uvodi u in medias res maniru, direktno vodeći čitaoca u šok sobu u kojoj se junak oporavlja, na granici života i smrti. Mada se može čitati kao proza koja tematizuje odavno poznat motiv oporavka i/ili bolničkog lečenja, ovaj segment iznova dokazuje Karakaševu moć podrivanja. Taj motiv poznat je našim čitaocima još od Dnevnika o Čarnojeviću, a samo u proteklih nekoliko godina o njemu su, s manje ili više uspeha, pisali Jadranka Milenković, Marija Ratković, Draško Sikimić, Senka Marić i drugi, ali se niko, do sada, nije približio Dnevniku druge zime Srđana Valjarevića, najviše na planu jezičke analize osećanja junaka i njegovog odnosa sa samim sobom. Upravo su to stvari na kojima i Karakaš gradi priču u ovom delu, pokušavajući da u isto vreme shvati šta mu se desilo i da zaboravi taj događaj, ali nijedna od ove dve težnje nije do kraja ostvariva usled pomenutog straha iz mladosti koji se sad vraća i skoro posve ga opterećuje. Potpuno potresen, on podseća na Hemingvejevog junaka Nika Adamsa koji takođe leči svoje traume na sličan način, pa i junak ovde počinje da razume svet u kontekstu traume i skroz se otuđuje od svega što je van bolnice.
Takva osećanje se u trećem segmentu romana ublažavaju – on se vraća kući i posvećuje oporavku u krugu supruge i deteta, gde se i oseća najbezbednije, ali je njegov strah i dalje prisutan, pa čak i pojačan. Vidi napad u svemu oko sebe i sve snažnije oseća mržnju prema neimenovanim napadačima („Kad sam izašao iz bolnice, za svakog tko me pogledao mislio sam napada me; svatko tko bi posegnuo za nečim u džep želi me ubiti; onaj tko me zaustavio da me upita znam li gde je neka ulica prijeti mi; sve se oko mene odmah pretvaralo u strah [...] sad strahovi već polako popuštaju: još se jedino bojim voziti u tramvaju ako netko sjedi iza mene“), ali i dalje ne želi da ih pronađe, vraćajući se u sopstvenu rutinu koju prekida porodični odlazak na more. Ovde njegova trauma, do tada mahom ograničena na metafizičku i emotivnu dimenziju, dobija i konkretniji fizički prikaz odbijanjem ulaska u more i otkrivanja ožiljaka pred drugima. Sve junakove skupljene emocije ispoljavaju se u sukobu s mačkom koji uzurpira njihov smeštaj, ali i taj je sukob u senci rezignacije i naprasnog povratka u praznu kuću gde se, napokon, oporavlja i pronalazi unutrašnji mir nakon što u izlogu besa uništava i baca onaj ranije anticipirani bajonet, ne upotrebivši ga i ne nastavljajući krug nasilja. Na kraju, u poslednjem poglavlju koje se takođe asocijativno vraća na prvo naslovom „Živ sam i dobro mi je“, koji aludira na reči protagonistinog dede s početka romana, odlazi u metanarativni domen i spominje pisanje novog romana o čijem kraju razgovara sa suprugom i, mada je evidentno da se ne radi o Okretištu već o jednom od ranijih dela – najverovatnije romanima Blue Moon ili Sjećanje šume – kontekst pisanja spominje se iznova i iznova. Naime, autor nekoliko puta ističe kako će napad koji proživljava prelomiti u sferu svog stvaralaštva – planira da o tome piše, pa čak i da se svojim napadačima osveti u izmaštanom svetu fikcije, kad već to ne želi da uradi u stvarnom – i tako se proces pisanja nameće kao poslednji stadijum oporavka i pronalaska utehe. Pored uloge oca, protagonista ozdravlja i kao pisac koji uporno radi na novom istraživanju – fotografisanju slova „U“ svuda po Zagrebu i okolini – svestan da postoji mogućnost da zbog toga postane meta nekih budućih napada, čime se simbolični krug pada i uzdizanja zatvara.
Damir Karakaš je neobičan i vredan autor čija proza neprestano lavira između dva pola: teških, okrutnih i mučnih tema (bilo da se radi o odrastanju u ruralnoj sredini, odnosu sa silama prirode, ratnim okruženjima ili psihofizičkim traumama) i rafiniranog i preciznog jezika koji kao da iznova definiše svet oko njega i donosi ga čitaocima na potpuno inovativan, ali jasan i lako razumljiv način. Tome doprinosi činjenica da možemo da ga čitamo u originalu, bez intervencije prevodilaca, i to vrlo brzo nakon prvih izdanja, što nam daje priliku da iz prve ruke analiziramo teme o kojima piše, primenimo ih na dešavanja iz svog života, i tako se, makar nakratko, izmestimo na neko bolje i sjajnije mesto za sopstvene nesreće.
Dragan Babić