Pao sam nasred ulice sa trotineta i dok sam dolazio k sebi, spazio sam priliku nalik čoveku koja
mi se obratila: „E, tu sam te čekao, ah, ti kurčeviti ejdžeru!”
Iznapušavali smo se jako, a onda sam ukapirao s kim imam posla. Sa Bogom lično, koji mi je baš
tu na mestu nezgode izneo ponudu koju nisam mogao da odbijem.
Dakle…
Planeti Zemlji je preostalo još 96 sati do uništenja, a on je mene odabrao da budem jedini
preživeli i okupim ekipu koja će biti spasena. Brod kojim ćemo otploviti daleko od velikog
praska čekao nas je ukotvljen blizu aerodroma u Surčinu, na placu narodne pevačice, žene nekog
krimosa, ne znam joj ime. Znam o njoj samo da je moj prodavac krompira sa pijace rekao
jednom da je „za život niska, a za cirkus visoka“. Uslov je bio da svako od pozvanih zna razlog
svog dolaska u Beograd, a ako bi neko imao dilemu, na meni je bilo da mu je razrešim. Imam
pravo na samo jedan poziv, ako nekog ne bih dobio iz prve, terao bih dalje po spisku.
„KOM SPISKU?”, uspaničio sam se.
Spisku od devedeset i devet ljudi po mom izboru koji bi se nastanili na planeti Kajdžagugu. U
suprotnom, moj život će biti jedna velika patnja.
„Gde će oni da kuntaju u Beogradu do polaska?”
Dobio sam odgovor da ne brinem tuđe brige.
2.
U obzir da se nađu na spisku dolaze samo prepoznatljivi likovi, na koje se ja u potaji ložim.
Dakle: muzičari, glumci, pisci i ostali bitnici koji su mi ulivali nadu da nisam dosadan. Odlučio
sam se da idem na totalno džukačku varijantu. Bog je mene izabrao, ne zato što sam lep, nego
verovatno zato što sam džibiribi. Punoglavac konzumentsko-komercijalne svesti. Slušao sam
Ramonse i Jasnu Zlokić, ložio se na Ratnike podzemlja, veliki sam fan Lempicke, ali ni Meho
Puzić mi nije bio stran kada bih se upio u nekoj kafančugi, a i pao sam sa električnog trotineta,
koji je bio sinonim za sveže ošišanog, izbrijanog iznad ušiju, natopljenog pomadom gej
pederčine sa hipsterskom bradom. Po meni, trotinet je za degenerike. Gadio sam ga se, ali nisam
mu odoleo. Zato sam i pao, ispred Boga, na pravdi boga!
Braćo i sestre, za 96 sati prestajemo da budemo Zemljani, postajemo Kajdžaguguanci. Pravi se
novi vrli svet. Izgleda da Ukrajina ulazi u NATO, Hamas i Izrael su zavađena dva oka u glavi,
bliži se povratak narandžastog čoveka na predsedničko mesto u USA, Afrika postaje kontinent
žutih, Evropa tamnoputih. Treba pod hitno da se čistimo sa trećeg kamena od Sunca. Na planeti
Kajdžagugu, u galaksiji Paranormala, čeka nas 99 osoba suprotnog pola od ljudi sa spiska. Ako
bude pedeset i sedam frajera, toliko će biti riba. Ako bude pedeset i sedam riba, toliko će biti
frajera. Rasplodni, zdravi, savršeni. Svi oni imaju po trideset i tri godine. Svi mi koji do nje
stignemo, bićemo resetovani na trideset i tri godine. Kajdžagugu će biti planeta
tridesetrogodišnjaka! Rađaće se deca. Nemam prostora za grešku. Nemam prava da izaberem
mrtve. Ono kao Elvisa, Morisona, Dženis… A i ne znam kako bih ih dozvao?! Jedino da odem
kod nekog egzorciste. Ma, okej, baš me i briga.
„Jel’ tako, Gospode, moj brate?“
„Tako je, Dušane.“
Pet minuta sam razmišljao i shvatio da Moniku Beluči moram da povedem. Šta da joj kažem da
je namamim? „Ciao bella…“, samo to i pašće na kolena.
Nema šanse da Deboru Hari ostavim. Blondika je stalno „uključena“. Visi na telefonu. Ona mi je
druga pala na pamet. Već imam dvoje. Leni Kravic je svakako treći na mom spisku. Monika,
Debora, Leni i ja, kakav bi to pakleni izlazak u grad bio. Što bi rekli vlastoručni onanisti na
društvenim mrežama, zamislite jačinu ovog izlaska.
Znam koga neću da povedem, a svi bi ga vodili. Kita Ričardsa. Ali zato vodim Ringa, Eltona
svakako. Bez Stiva Džonsa ne mrdam. Šest. Dosta za sada. Moram da razmislim o budućnosti.
Čekaj, brate, ne zaleći se, Elton je derpe. Ok, podnošljivo je da bude jedan gej. Jel’ može na
Kajdžaguguu neki homić da sačeka Eltona?
„Eltona?“
„Da, on je dečko do jaja, bitan je za all-party time, voli fudbal…“
„Kakav je sa ribama, mislim frajerima?“, upita Gospod Bog.
„Probirljiv je. Brz. Izgasiran, što bi mladi rekli. Smirio se sada pod stare dane, ali kada bude opet
imao trideset i tri, najebaćemo. Napraviće problem ako ga samo jedan mužoložnik sačeka.“
Bog je uzdigao levi guz i prdnuo gromoglasno. Kao stoka.
„Kako to stoka prdi?“, upitao je Mali Princ. To dete stalno postavlja glupa pitanja.
„Rešeno… nema pedera“, reče Bog.
Dakle, Raketmene, jebiga. Ovde ti je kraj. Pevaj „Kendl in d vind” i ajd lagano do smrti. Dakle,
nije šest nego pet. Okej. Koga od naših da povedem? Svi muzičari koje poznajem su drkadžije.
Caneta da vodim, pa da mi propoveda!? Ne u ovom izvlačenju. Gile je Buda, on će prihvatiti
prasak. Ko voli život više od onoga ko ga gasi svakodnevno? Mrzim narodnjake, ali greota je
baciti Acu Lukasa. Okej, on je prva rezerva.
Još 94 mesta na spisku.
Fli i Entoni iz Pepersa svakako idu. Mada otkad su se poskidali sa droga, neviđeno su dosadni.
Neka ih, zaslužuju drugu šansu. Zvaću Entonija, on će povući za sobom Flija. Kad sam već na tu
stranu sveta zašao, nahvataću i Stivena Adlera. On je takav ljudski kapitalac! Čovek koji je
izbačen iz Guns N’ Roses zbog alkoholizma i problema sa drogom zaslužuje da bude apsolutni
početnik. Vodim i koleginicu Viržini Depant. Ona je živi dokaz da je raspad mladosti univerzitet
života. Begbedea svakako. Karla Uvea Knausgora ću sa zadovoljstvom ostaviti, kao i Uelbeka,
on se ionako plaši letenja. Nadam se samo da će patiti kada sazna da nije izabran, ali jebiga,
batice, ne valja ti Er Srbija.
„Bože!?“
„Molim?“
„Da li te davim?“
„Jebo si mi kevu!“
„Imam problem, više je onih koje bih ostavio nego onih koje bih spasio.“
„Krindž! Ne moraš da me cimaš, čitam ti ja misli.“
„Da, ali me ne razumeš…“
„Ma, samo neka ti teku misli. Tu sam ja. Ja sam tvoj Bog i drugog Boga nemaš.“
„Dobro“, udidio sam se.
