Ponedeljak

05.02.09 Vreme

Taksista je dijagonalom smrti preko tri trake raščistio ulicu ispred sebe. Svi iza njega stali su ukopani s nogom na kočnici, desnom rukom cimajući ručnu, a levom formirajući simbol za muški polni organ. Psovali su uglas i opštili s taksistinom majkom. Bilo je tu najčudnijih sklopova vremena svojstvenih samo srpskom jeziku. "Kad te budem stigao, JEBO SAM TE!" – urlao je čibuljavi kompleksaš, rođen za batine, kroz prozor svog auta. Mešavina prošlosti i budućnosti. Vanzemaljci prerušeni u ljude koji su jeli hamburgere pored obližnje trafike lagano su se uputili nazad ka svom brodu. Promašili su grad. Hteli su u zemlju u kojoj se čita kako je napisano i piše kao što se govori.

Šta bi savremena srpska kultura bez tvrdog jezgra beogradskih pank prvoboraca?! Evo, Vlajsa je pisac i izdavač, Rosa je novinar i TV kritičar, Cane je Cane, Srđan D. je s poezije prešao na film, gde se zadržao... Uf, kako je krenulo, ne bih se čudio da i onaj što ga od milošte zovu Bora Grbavi napiše neku knjigu, daleko bilo! U međuvremenu, evo je i Dule Nedeljković, u ovom delu kosmosa poznatiji kao Dule Glavonja (do pre nekog vremena voditeljski as radija B92) objavio knjigu, i to ništa manje nego – roman. Moram da priznam da sam bio skeptičan: mislim, dokle bre više ti naprasno raspisani večiti pankeri krajnje diskutabilnih čitalačko-spisateljskih referenci, i te njihove bajate priče?! Obaška što je Dule poslednjih godina (hiper)aktivni bloger, što obično ukazuje na ozbiljne simptome spisateljske nesolidnosti i nadobudnosti bez pokrića... Megjutoa:
Image

Roman Ponedeljak Duleta Nedeljkovića (to smo se mi s početkom ovog pasusa uozbiljili) zanimljivo je, sveže i originalno delce koje se ne čita u jednom dahu samo zbog svoje kratkoće (131 strana), nego i zato što uistinu maximalno drži pažnju, što je više nego veliki uspeh za jedan roman u kojem se, sa iole konvencionalnog stanovišta, zapravo "ništa ne događa". Jedini pravi protagonista romana, izvesni Dule zvani Glavonja, jednog će ponedeljničkog jutra, praćen zvukom sirene "smirele", odšetati do firme u kojoj zarađuje hleb nasušni, smoriće se još pri ulasku u tu "lažno čistu zgradu" korporativnog svetilišta, i okrenuće se na peti, nadavši se u bekstvo, kako se govorilo u treš-štivu koje smo kadgod gutali. Kanda Ne voli ponedeljke, šta drugo...

Sve što nakon toga preostaje ovom blago dezorijentisanom subjektu jeste da to bekstvo nekako usmeri; recimo – plaža na Adi. Zašto Ada? Hm, a zašto da ne? Ada Ciganlija mesto je bar podjednako dobro za bekstvo kao i bilo koje drugo. I to će se bekstvo, u jednom poluhalucinantnom nizu slika, situacija & asocijacija, prepunom flešbekova i fleš-forvar(a)da, protegnuti u XXI vek, ali bogme i unazad sve do mitskog kraja sedamdesetih, kad smo bili Tako Mladi i kad je sve bilo Tako Sivo, a opet možda i Tako Čisto, na kraju krajeva... Jer, ono što pripovedač Dule Nedeljković uočava i precizno uvećava kod protagoniste Glavonje zapravo je jedan prelomni, dramatični, (post)krizni egzistencijalni trenutak rekonvalescencije nakon vrlo teške bolesti, uzgred, perfektno elegantno rešen kroz tek nekoliko rečenica, bez bilo kakvog kontraproduktivnog raspričavanja i "barokizovanja" užasa i traume... Čitalac je, dakle, suočen s protagonistom koji se suočava sa nekom vrstom inventure sopstvenog postojanja: gde si bio, šta si radio, je li to čemu vredelo... No, daleko od toga da će Nedeljković svog junaka (a i čitaoca) izmožditi "filozofiranjem" one vrste kojoj preti opasnost da, u rukama nedovoljno veštog i obazrivog majstora, odviše esejizuje prozni diskurs, jok, pre bi se reklo da su Glavonjina beskonačna Smatranja o svemu i svima strogo u funkciji karakterizacije, pomalo kao što Sol Belou (ako to nije "odveć preuzetno" poređenje – a jeste, ali ko sad da traži drugo) radi sa svojim Hercogom.

Rezultat ovakve strategije je otprilike ovakav: pisac i njegov eponimni junak nas, kao, ne zavode, ali smo mi svejedno obrlaćeni. Ne zavode nas, jer Dule N. ispisuje rastrzan, distorziran prozni tekst koji stalno lebdi na rubu raspadanja, pretvaranja u prhku masu atomizovanih Proznih Jedinica koje su se, u jednoj snažnoj detonaciji, rasprsle svugde naokolo, pa em ne možeš više da ih pohvataš, em ne vidiš zašto i čemu bi to uopšte (u)činio. Lebde, velim, na rubu, ali ga ne prelaze: Ponedeljak od prve do poslednje strane ostaje dobro salivena komadeška "ispovedno-rezonerske" naracije ispisivane sa zdvojne osmatračnice one danteovske "polovine životnog puta", polovine koja je mogla isto tako da bude i kraj, ali nije bila, nego se Svet i Tekst iznova otvaraju u oba pravca, ka neznanoj budućnosti (kojoj se na koncu daje šansa), i ka prošlosti koju Glavonja opsesivno istražuje i rekapitulira kroz niz prizora i slika jednog davnog, a bliskog sveta koji je sastavni deo poputbine "sentimentalnog vaspitanja" nekolikih naraštaja. A sve to iz rakursa jedne duhovito osenčene sadašnjosti, jednog zapravo posve praznog dana na Adi, među klošarima, kupači(ca)ma, čudacima...

To je, dakle, ono prividno "nedešavanje": sve što se u knjizi "zbiva", ili je nekada bilo, ili bi tek moglo da bude, ili možda jeste – ako nije tek Glavonjin Umišljaj. I sve je to izvedeno tako da me je svojom inventivnošću (i samo njome) nekako podsetilo na jedan zaboravljeni beogradski biser iz osamdesetih, na romančić Velikosrbin drtina Borisa Vukasovića, u kojem se takođe "ništa ne dešava", a opet sve ima...

Treba verovati Biljani Srbljanović (to je ona cura čije srce nikako ne može da se opredeli između Politike, NIN-a i Vremena) kada kaže na koricama da "Ponedeljak Duleta Nedeljkovića spada među najluđe, najsmešnije ali i najemotivnije romane koje sam u poslednje vreme pročitala". Eto, ima nešto kod tih odrtavelih pankera što nikako da prođe – naprotiv, kao da tek dolazi. Dakle, Nasvidenje na plaži, što bi rekao jedan matori panker iz Maribora.

Teofil Pančić

19.12.08 NIN

Poput novih ostvarenja Mirjane Đurđević i Vuleta Žurića, o kojima je na istom ovom mestu pisano pre dve sedmice, debitantski romani Predraga Crnkovića i Duleta Nedeljkovića bave se predtranzicionim i tranzicionim snovima i dešavanjima, insistirajući na svim onim banalnostima i marginalijama kojima su ophrvani njihovi neheroični, u mnogo čemu prosečni književni junaci.
Obojica četrdesetogodišnjaci porušenih planova i iluzija, posrnuli japi i neprofitni filolog, Glavonja i Peđa, glavni akteri Nedeljkovićevog i Crnkovićevog romana i tek ovlaš prerušeni romaneskni dvojnici samih autora, skoro bezizlazno tumaraju sumornim Beogradom našeg doba, premreženim senkama devedesetih i današnjim očevidnostima. Na momente dotičući gladovanje i bukvalnu golotinju, njihove “niskobudžetne” pustolovine pri tome u sebe “usisavaju” celu živopisnu galeriju gradskih (anti)heroja, marginalaca i frikova, prikazanih prepoznatljivim urbanim žargonom koji u Crnkovićevom slučaju naginje nešto mirnijem, epizodično zaokruženom pripovedanju, a kod Nedeljkovića se pokazuje kao sklonost stalno ulančavajućim instant-efektima u vidu kalambura, dosetke ili višestruko “uvrnute” anegdote, dovedenih do granice trip-fantazije u nastavcima.
Takozvani niskomimetski modus i ovde, dakle, kao i kod Đurđevićeve i Žurića, predstavlja najznačajnije sredstvo pripovednog oblikovanja romaneskne slike sveta. Istina, umesto parodije, odnosno burleske i groteske, na delu su nešto manje izraziti i obuhvatni postupci humorno-ironijskog ovladavanja goropadnom stvarnošću. Somnabulna vizura (Nedeljković) i knjiško-filmofilska citatnost (Crnković), pak, na svoj način svedoče o određenoj sličnosti neizbežno pomerene perspektive u “niskobudžetnim” romanima koji su ove godine stigli pred ovdašnje čitalaštvo poput povratnog talasa svega onoga što nas već decenijama nemilosrdno zapljuskuje.
Generacijski beleg vidljiv je možda ponajviše u prisustvu neopank senzibiliteta, kod Crnkovića spletenog s ostalim, nadgeneracijskim reperima (B. Ćosić, A. Tišma, P. Oster, Hičkok, D. Linč), a u Nedeljkovićevom romanu dovedenog do svojevrsnog omaža ovoj energiji beskompromisnog bunta u vidu kratkog istorijata njegovog pojavljivanja kod nas osamdesetih godina prošloga veka. Možda bi se čak moglo kazati da je Ponedeljak jezički i imaginativno sugestivna labudova pesma ovdašnjeg panka u vidu kratkog, “eksplozivnog” romana o poslednjim trzajima bivših buntovnika s razlogom i njihovom očajničkom traganju za makar kakvim mestom u svetu digitalizovanih životnih funkcija i uloga.
S druge strane, Beograd za pokojnike, inače nagrađen izdavačevom ovogodišnjom nagradom za najbolji neobjavljeni roman na celom nekadašnjem srpsko-hrvatskom jezičkom području, najvećim delom je duhovito upakovana (pseudo)memoarska naracija o godinama koje su pojele sankcije i njihove rđave posledice. “Bekstvo u nostalgiju, što se mene tiče, nije moguće”, deklarativno veli autobiografski pripovedač Crnkovićevog romana, taj autoironični “kustos muzeja sopstvene prošlosti”, objašnjavajući (među)naslovno poigravanje obrascima i stereotipima “postmodernizma” i “stvarnosne proze” na kojemu je zasnovana uočljiva kompoziciona simetrija romana.
Sve vreme funkcionišući kao dvosmislene, metafikcionalne etikete za književne moduse, ali i kulturno-ideološke koncepte koji su se kod nas svrstali iza njih u neobjavljenom, ali i te kako delotvornom ratu opskurnih devedesetih, “stvarnosna proza” i “postmodernizam” ovde prerastaju bezmalo u dva odnosa prema životu i preživljavanju, pa tek onda i prema literaturi. To što u završnom odeljku romana, naslovljenom “Postmodernizam, ipak”, prevagu odnosi samopotkazujuće “sećanje na sećanje”, koje neprestano prete da zagluše “glasovi iz TV dnevnika”, takođe, međutim, ima svoje drugo, ambivalentno lice.
Ispisana kao futurističko-ironijski “SF o globalnom zagrevanju u Srbiji godine 2101”, ova eskapistička završnica neodoljivo, naime, asocira na neko mesto iz žanrovski “otkačenih” romana Mirjane Đurđević ili Vuleta Žurića, prononsiranih i ignorisanih kompilatora “prljavog” realizma ili “iščašenog” verizma i “razbarušenog” postmodernizma. Transparentno ogoljujući i rastvarajući ovu “jeretičku” mešavinu u svojoj takođe “niskobudžetnoj” naraciji, Beograd za pokojnike možda – poput još nekih tek stasalih romana i autora iz ovogodišnje produkcije – u izvesnom smiuslu i doslovno svedoči o pomaljanju jednog novog senzibliteta koji, za razliku od ranog postmodernizma, ne može da ignoriše “nedostojnu” stvarnost, ali isto tako ne može u potpunosti ni da joj se podredi.


Tihomir Brajović