„Je li tata?“, reče Kejt.
„Nije“, reče njen brat.
„Zar ne može da pričeka? Moram da stignem na konferenciju za štampu za tri.“
Hteo je da upita: „Tri čega?“ Beše naučila da sve tako skraćuje, izostavljajući poslednju reč. Vidimo se za dva. Pozvaću te za pet. Ponekad je mislila na minute, ponekad na sate, ponekad na dane. To ga je izluđivalo. Kao da nema vremena da dovrši rečenicu. Kao da je u nekoj strašnoj žurbi. Kao da je ne pitaj koliko važna, ne pitaj koliko tražena. Ipak, bila mu je potrebna. Bila je jedina koja može da razume, jedina na kugli zemaljskoj. „Mama je u pitanju.“
„Kako to misliš?“
„Čudno se ponaša.“
„Naravno da se čudno ponaša. Muž joj leži u komi, a ona sedi u onoj bolničkoj sobi dan za danom i gleda ga nepomičnog.“
„Nije to.“
„Jeste to.“
„Ponaša se čudno u drugačijem smislu.“
„U kakvom ? plače, doživljava nervni slom, besni ? prolazi sve faze jada? Pročitao si knjigu koju sam ti poslala, jesi li?“
„Jesam. Nije to. Nije to to. Ponaša se čudno u drugačijem smislu.“
„Daj, Stivi! Pređi na stvar! Rekla sam ti da moram da budem tamo za...“
„Da, za tri. Neka bude i za dva... u redu?“
„O-kej, u redu.“ Tu uze vazduh.
Čuo ju je kroz slušalicu, a mogao je i da je zamisli sa tim majušnim pljosnatim čudom ? najnovijim od najnovijih među najnovijima, tehnologija nje dostojna ? prislonjenim na uvo, ututkanim pod glatku bob-frizuru. Tako je tu frizuru nazivala njihova mama, ali mu se odnekud činilo da bi Kejt na taj izraz samo prezrivo šmrknula. „Dušo“, izgovori ona drugačijim tonom, „možemo li da prekratimo sve ovo bespotrebno jedenje govana? Šta se to događa s mamom?“
„Izgleda sjajno.“
„Izgleda kako?“
„Odjednom izgleda sjajno. Niti plače, niti besni. Sedi tamo mirno, iz dana u dan, takoreći radosna. Ali, nije ni samo to. Stvarno izgleda, kako da kažem, lepo.“
„Pa šta. Uvek je i bila lepa.“
„Ne, sad se doteruje.“
„Kako to misliš?“
„U stvari, mislim da šminka oči. Tako mi deluje.“
„Ta ti vest ima bradu. Jaka stvar.“
„Možda i nije, ali se i farba.“
„Šta radi?! Sada?! Bože, to stvarno jeste čudno. Uvek sam je ganjala da se ofarba. Stalno sam je zavitlavala da ona i tata izgledaju kao oni blizanci sa reklame ? s onim jednakim sedim kosama.“
„A ima i nešto još čudnije.“
„Zar?“
„Sve to radi nasred bolnice.“
„Kako to misliš ? radi tamo?“
„Farba se upravo tamo, u njegovom kupatilu, dok on leži u potpunoj komi. Zatekao sam je na delu, znaš, sa sve zamazotinama u smeđoj boji, po celom čelu. I usred onog odvratnog smrada. Zbog njega sam i zavirio. Otišao sam juče u bolnicu i nisam je zatekao u sobi, a onda sam nanjušio taj čudni miris, miris hemikalija, pa sam virnuo u kupatilo i video je tamo sa peškirom preko ramena i s onim smeđim govnima po glavi. Nije me videla. Bar mislim da nije.“
„Isuse! O tome ništa nisam našla u onoj knjizi, a ti?“
Nasmejaše se istovremeno.
„Možda se kreše sa doktorom. Ne izgleda loše.“
„Pobogu, Kejt!“
„Izvini. Samo sam se šalila.“
„Jeste, lako je tebi. Nisi ti ovde da to gledaš.“
„U redu. Kapiram. Imaš sve adute. Hoćeš da skoknem do vas?
„Ako možeš.“
„Sačekaćeš da vidim mogu li bar nešto da otkačim. Probaću da dođem ovog vikenda, bar na jedan dan.
Sranje. Imam toliko posla. Ali, uvaliću ga već drugima.“
„Javi mi broj leta i dolazim po tebe. Možda ti je zgodnije sa Burbanka. Laks* ti je luda kuća. Naravno, odavde je lakše kad se vraćaš u univerzitetski centar.“
„Razumem. Zvaću te kasnije. Poljubi mamu umesto mene. I tatu.“
Nastade tajac. Ona pričeka da brat kaže bar još nešto. „Oprosti, Stivi. Znam da ti je teško. Doći ću.“
