15.12.09
Balkan je mikrokosmos Evrope
Vesna Goldsvorti
Mi jesmo u Evropi i nemamo gde da idemo; ne možemo da se prebacimo na severni ili južni pol i zato treba da gledamo kako da taj položaj iskoristimo. I kako da tu gde živimo, živimo najbolje što možemo, kaže poznata književnica koja živi u Londonu
Uvek sam govorila da su Evropa i Balkan jedno. Balkan je mikrokosmos Evrope. Ono što oni pokušavaju – oni! Oni i Mi! – da pripišu nama istovremeno je i crta ostatka Evrope. I nema ništa na Balkanu što ne postoji u Španiji ili u Belgiji, recimo, a ipak je lakše kada se kaže „to je negde drugde”, jer se onda taj koji to kaže bolje oseća.
Ovako, o stereotipima koji vladaju u dvosmernom odnosu Evrope i Balkana, u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, govori Vesna Goldsvorti, vanredni profesor engleske književnosti na Univerzitetu Kingston u Londonu, koja je u Beograd stigla na dvodnevnu konferenciju „Posle zida dvadeset godina: evropeizacija iz ugla bivše Jugoslavije”. Konferenciju koja je počela juče u Palati Srbije organizovali su francuska institucija Notre Europe i Kulturni front iz Beograda, a Vesna Goldsvorti će danas da govori na temu „Narativi za budućnost: glasovi jugoslovenskih emigres”, budući da je rođena u Beogradu a živi, i svoju naučnu i umetničku karijeru gradi u Velikoj Britaniji.
Vesna Goldsvorti je i pisac svetskog bestselera „Černobiljske jagode” i naučne studije „Izmišljanje Ruritanije/Imperijalizam mašte” koja se nalazi u nastavnim programima 60 zemalja u svetu (izdavač na srpskom „Geopoetika”). Analizirajući stereotipe koji vladaju u Evropi kada je u pitanju Balkan, Vesna Goldsvorti ipak konstatuje da je sasvim jasno da su oni danas na vrlo klimavim nogama, a sa humorom primećuje kako „iz britanske perspektive sve vrlo često izgleda kao da je cela Evropa Balkan”.
Kakvom se čini evropeizacija iz ugla bivše Jugoslavije, posle dve decenije?
Konferencija je tek počela, ali se već po naslovu vidi dvosmislenost tog termina. Jer, pad Berlinskog zida za Jugoslaviju značio je i početak njene strateške marginalizacije. Onog trenutka kada je Istočna Evropa postala važna Zapadu, Jugoslavija je marginalizovana. Iz moje perspektive, posebno kada se pogleda na 1989, kao godinu kada je Milošević držao svoj čuveni govor na Kosovu i kao godinu kada je Ante Marković postao premijer, i nema se tu mnogo šta proslavljati kada je Srbija u pitanju. A, kada razmišljamo o 1989. ne možemo a da ne razmišljamo i o 1999. pa je to dvostruko tužna godišnjica. Međutim, ipak nalazim razloga za optimizam: proces evropeizacije, proces polakog prilagođavanja Evropi i prilaženja EU, za Srbiju je pozitivan i dobro je započeo.
U tom procesu, da li se i Evropa prilagođava Balkanu?
Mislim da Evropa zaista shvata da je prošlo ono vreme protektorata, u kojem vi ovamo pošaljete nekoga pa, u određenim diskusijama, on ima poslednju reč, i da se zaista oseća da je došlo vreme ravnopravne diskusije. Jeste da ste, što ste bliže Evropi, nekako ciničniji u odnosu na nju, ali razgovor se vodi u domenu međusobne koristi, bez ideala, sa puno pragmatičnosti.
Da li to znači da su prevaziđeni i stereotipi o Balkanu?
Mojom naučnom studijom „Izmišljanje Ruritanije” i ja sam bila deo talasa koji je pomogao da se stereotipi prevaziđu. To ne znači, naravno, da oni više nisu tu. Pre više od dve decenije, kada sam pisala „Ruritaniju...”, zapadni Balkan bi bio termin koji ne bi imao mnogo smisla, a njegovo kreiranje meni upravo pokazuje da su stereotipi tu. Ali, da postoji i napor da se prevaziđu. Jer, šta znači zapadni Balkan? Ko je, onda, na istoku Balkana? U stvari, zapadni Balkan vam je kao neka mala nagrada. U smislu: vi jeste Zapad, to je pozitivno. Ali, ali još uvek ste Balkan, i sada ste na prvoj stepenici prema Evropi. U tim terminima se, u stvari, vidi da iako želimo da prevaziđemo stereotipe, kojih smo svesni, oni su tu, i još mašemo tim zapadom Balkana kao šargarepom.
A šta je sa našim viđenjem Evrope? Ima li i u njemu slične priče?
Teško mi je da to ocenim jer ne živim ovde, ali mislim da postoji doza samoodbrane ali i doza nepotrebne konspiracije. Mi, nekako, stalno postavljamo pitanje šta to Evropljani rade, šta nameravaju, šta nam kumuju. A na Evropu treba gledati praktičnije, i pitati šta oni mogu da dobiju od nas a šta mi od njih. Zašto je nama to korisno? Znači – sasvim praktično i bez stereotipa. Jer, u pravu ste, stereotipi o Evropi kao nekome ko nama možda radi o glavi, zaista su nekorisni i upravo nam mogu štetiti. Mi jesmo u Evropi i nemamo gde da idemo; ne možemo da se prebacimo na severni ili južni pol i zato treba da gledamo kako da taj položaj iskoristimo. I kako da tu gde živimo, živimo najbolje što možemo. To, vidite, nije pitanje politike. To je pitanje baštovanstva...
Odnosno, uspešne evropeizacije?
Termin evropeizacije se promenio, i o tome ću danas govoriti na konferenciji. Znate, evropeizacija je u 19. veku značila nacionalno samoopredeljenje, stvaranje nezavisne nacije, odvajanje od Otomanske imperije, od Austro-Ugarske. Sada, evropeizacija znači nešto sasvim drugo: smanjivanje nacionalnog i pripremanje za priključivanje jednom telu koje je nadnacionalno. U poslednjih dvadeset godina Balkan i Evropa – govorim u znacima navoda i zaista simbolički – nekako ponovo, po ko zna koji put u istoriji, razmenili su mesta. Dok je moja bivša domovina postala grupa nacionalnih država, Evropa je sad višenacionalna sredina u kojoj postoji anksioznost zbog mogućih nacionalnih sukoba. Pariz, Amsterdam, London... su višenacionalni na način koji nas, iz bivše Jugoslavije, ponekada brine a ponekad zasmejava, a koji je u stvari vrlo prepoznatljiv. Sada u Evropi postoje neke kvote, tabui, oprez da iz svake nacije po jedno, dvoje-troje bude uključeno i predstavljeno u određenim telima. Mi to tako lepo prepoznajemo! I zato mislim da svoje jugoslovensko iskustvo, pozitivno i negativno, treba da iskoristimo u Evropi a ne da ga zaboravimo.
Približavamo se Evropi, a kako vidite približavanje nas, iz bivših republika SFRJ?
Imam utisak da je ono dominantno u predelima kulture. Ali, imam utisak i da kada se pomene reč približavanje, ono nekako postaje mač sa dve oštrice. Nekima to odgovara, neki od približavanja beže kao đavo od krsta. Mislim, međutim, da i na njega treba gledati neutralno. Odnosno, ako vaš komšija kopa bunar ili krene da zida neku kulu u dvorištu, vi treba da znate šta je taj bunar ili ta kula. Znači, da znamo, da pratimo i koristimo ono što nama iz toga odgovara. I onda se ne treba bojati približavanja.
A šta sa podsećanjima na, ne baš uvek etička, ponašanja mnogih u ratu, pa i umetnika? Kako ne povrediti rane?
Mislim da to nije moguće izbeći ali vidim da već u vašem pitanju postoji implikacija dovoljne doze osetljivosti u pozitivnom smislu prema tome. A to znači, ako već otvaramo stare rane, otvarajmo ih sa pažnjom a ne sa željom da se ponovo nešto truje i razara; ne stvarajmo novu sepsu već samo pogledajmo kako je ta rana nastala. Nisam za to da se stare rane otvaraju na ritualan način, samo radi otvaranja, jer to mi miriše na želju da se nekom ponovo nanese bol a ne da se nešto reši. Znači, da upotrebim medicinsku analogiju: ako rane otvaramo da se nikada ponovo ne povređujemo, onda je to dobro. Ali, ako se to čini iz nekog sadističkog impulsa da se, eto, neko povredi, onda zaista nije dobro.
-----------------------------------------------------------
Jugonostalgija kao čista uspomena
Da li je jugonostalgija postala pojam ili je samo žal za nečim starim, jer se novo ne dopada, i bojimo ga se?
Znate šta, ovo je neverovatno komplikovano pitanje. Jedan od gostiju na ovoj konferenciji, britanski novinar Tim Džuda, stvorio je termin jugosfere koja se ponovo stvara i koja već, unekoliko, već postoji kao sfera zajedničkih, interesnih, tržišnih pa i političkih pitanja. Možda se ta jugosfera ponovo stvara zato što je Jugoslavija i prvi put, i drugi put u svojoj istoriji nastala zbog istinske potrebe, kao što se i prvi i drugi put raspala zbog istinske težnje. Baš kao centrifugalna i centripetalna sila. Stvara se iz pravih razloga, ali se i raspada zbog nečega što je stvarno. Problem sa terminom jugonostalgija jeste da on uvek izgleda kao da neko polaže pravo ili iskazuje želju da se Jugoslavija ponovo stvori. I, to je ono što meni smeta. Ja osećam jugonostalgiju, ali bez ikakve političke težine, jer je Jugoslavija bila zemlja u kojoj sam provela najlepše godine svoje mladosti. To što se ja sećam te zemlje na najlepši način, ne znači da želim da nekoga bijem o glavu idejom Jugoslavije. Znači, „da” jugonostalgiji kao sećanju, kao čistoj uspomeni. Ali, onog trenutka kada jugonostalgija postane politički program, onda se već pomalo pribojavam tog termina. Ne toliko zato što se bojim politike, već što ne želim da mi se pripisuje nešto što ne osećam.
Anđelka Cvijić
15.02.09
Predrasude ne smeju biti opravdanje
Vesna Goldsvorti
Ako je Srbiji stalo da nešto učini, onda treba koliko može da neguje rad ozbiljnih naučnika i ovde i tamo, ne samo onih koji joj daju najglasnije komplimente. Njihova reč godi ali nije nužno najefektivnija
Predrasude ne smeju biti opravdanje
Pogled stranaca na Srbiju i na njenu istoriju, kulturu i tradiciju vrlo često može biti zanimljiv pokazatelj za stvaranje slike o nama. Ta slika može biti subjektivna, pogrešno stvorena na osnovu nekih lažnih mitova, ali može biti i plod iskrenog pokušaja da bude objektivna. Može se desiti da nama ne odgovara ni jedna ni druga: prva, naravno, više jer za sobom nosi ozbiljne posledice po našu sadašnjost i budućnost, a druga zato što nam i istina, ako je kritička, može zasmetati. Knjiga nemačkog istoričara Holma Zundhausena „Istorija Srbije od 19. do 21. veka” u izdanju „Clio” spada u ovu drugu vrstu knjiga, koja je provokativna i polemična, koliko za nas toliko i za svet koji je, dobrim delom, naučio da na nas gleda na osnovu predrasuda.
Upravo o tim predrasudama i lažnim mitovima Zapada u odnosu na nas, o tome kako nastaju i kako ih valja razbijati da bi svet stekao koliko-toliko pravu sliku o nama razgovaramo sa Vesnom Goldsvorti, autorkom izuzetnih knjiga: „Izmišljanje Ruritanije: Imperijalizam mašte” i „Černobiljske jagode” (biografija). Vesna Bjelogrlić-Goldsvorti (1961), Beograđanka koja živi u Londonu, vanredni je profesor engleske književnosti u Kingstonu u Londonu, a po pozivu predaje na američkim univerzitetima Sent Lorenc u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji. Od prošle godine, član je Odbora za dodelu jedne od najuglednijih svetskih književnih nagrada, IMPAK Dablin.
Proslavila se knjigom „Izmišljanje Ruritanije...” u kojoj analizira Balkan kroz vizuru anglosaksonske književnosti koja je uglavnom Balkan videla kao „anti-Evropu”. Prošle godine ovo delo je „proslavilo” deseti rođendan (prvi put je objavljeno u Americi u izdanju „Yale University Press”, 1998) koji je obeležen skupovima na nekoliko univerziteta u Britaniji, Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama. U pripremi je novo britansko izdanje, a knjiga se nalazi u obaveznoj lektiri na šezdesetak svetskih univerziteta. „Ruritanija” se prevodi na španski (izdavač „Akantilado” iz Barselone); „Černobiljske jagode” upravo su izašle na portugalskom (izdavač: „Pedra da Lua” iz Lisabona). Razgovor sa Vesnom Goldsvorti vođen je elektronskom poštom.
Vaša knjiga „Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte” postigla je veliki uspeh na Zapadu. Kako ga objašnjavate, s obzirom na to da ona pruža i kritički uvid u zapadnjačke stavove prema Balkanu?
Prve nagoveštaje videla sam već početkom devedesetih dok sam završavala doktorat koji čini potku mojih analiza zapadnog viđenja Balkana. Dva znamenita izdavača ponudila su mi ugovor za knjigu koja tada još nije postojala: o tezi se pričalo dugo pre nego što sam je završila. Kada je „Ruritanija” izašla, „Vašington post” je pisao da bi obimom istraženog materijala mogao da se podiči i čitav univerzitetski odsek. Bavila sam se uglavnom devetnaestim i ranim dvadesetim vekom, radeći pre početka kraja Jugoslavije, ali bilo mi je jasno da sve to važi i dalje, da se o Balkanu govori uglavnom samo dok se tamo ratuje, i da se poseže za relativno skučenim repertoarom stereotipa, stenografskih skraćenica koje omogućuju da u malo reči dočarate „bure baruta na pragu Evrope”. Moja knjiga ponudila je jedan potreban korektiv, počela sam od ideje Balkana u slikovnicama za decu a završila sa nekim od najkapitalnijih dela prošlog stoleća. Sama činjenica da je predstavljala kritiku duboko usađenih ideja otvorila joj je medijski prostor. Nijedan urednik vredan svog zanata ne želi da mu svi pevaju istu melodiju, zar ne? Mislim da sam u tom kontekstu nešto i postigla: ne toliko u smislu da izmenim stavove, koliko da se oni ne ponavljaju refleksno, da oni koji ih iznose duguju i neka objašnjenja.
„Balkanske arhetipove” bilo je lakše crpsti, kažete, iz velikog broja popularnih romana kojima je Balkan neretko služio kao uzgredno mesto radnje nego iz dela pisanih na osnovu bogatog iskustva i temeljnog proučavanja ovog područja. Zašto su oni bili značajni?
Vidite, meni je inspiracija bio Edvard Said i teorija orijentalizma, odnosno predstava Drugog na istoku – egzotičnog, lenjog, fatalističkog – kao pandana racionalnom, praktičnom i superiornom zapadu. Nismo se u svemu slagali. Pitala sam ga jednom zašto piše o britanskom imperijalizmu, a ne i o otomanskom, iako je deo istorije njegovog palestinskog naroda koliko i mog srpskog. Za mene je međuigra umiruće otomanske imperije i udaljene a moćne Britanije, koja je podržava iz straha od ruske snage, ključ cele priče. Onog trenutka kada isplivamo iz amorfne mase otomanske raje, vide nas čas kao orijentalce, čas kao nekakve mini-Ruse. Kada sam počela da pišem o Balkanu u tom kontekstu, imala sam osećaj da izranjam ispod debelih naslaga leda u pravcu nečeg novog. Inspirisao me je i važan članak Milice Bakić i Roberta Hajdena o orijentalizmu i Jugoslaviji. Negde pred kraj moga rada pojavilo se „Izmišljanje Istočne Evrope” Larija Vulfa. Mariju Todorovu i njen „Imaginarni Balkan” otkrila sam u prvom zajedničkom prikazu: pojavila se, bukvalno, nekoliko meseci pre „Ruritanije”.
Već i po naslovima vidite da smo svi izašli ispod istog šinjela, da smo osetili nešto što je bilo u vazduhu koji su pročistile postkolonijalne studije. Međutim, Vulf i Todorova su istoričari, ja se bavim književnošću. Mene od istorije više zanima imaginacija, a u tom kontekstu i popularni žanrovi, efemerna a ogromna i moćna industrija zabave. Smatram da ona trajno utiče na način na koji posmatramo svet, da ma koliko je prezirali iz naših akademskih kula od slonovače, ona ostavlja dublji trag od radova istoričara. I mi o Americi više „znamo” iz Holivuda nego iz pera De Tokvila. Zanima me znači šta o Balkanu misle oni milioni koji vam kažu da o njemu ništa ne znaju. Taj talog, supstrat osnovnih i često pogrešnih predstava nije beznačajan. On utiče na stvaranje javnog mnjenja, njemu podilaze i političari i mnogi drugi koji bi trebalo da znaju bolje, posebno u naše vreme. Bil Klinton nije kretao na letovanje a da ne konsultuje fokusne grupe o tome gde da ide a da ne ugrozi popularnost.
Koji su to arhetipovi koji se (ako se) i danas ponavljaju?
Mislim da postoje nijanse ali ne i konceptualne razlike između predstava o Balkanu i generalnih predstava o Istoku kao prostoru na kome živi neki iracionalan svet kome treba pomoći da svoju kuću dovede u red, kome treba podviknuti kao detetu ako se ne može drugačije, svet u kojem se ljudi rađaju sa atavističkim mržnjama prema svojim susedima, gotovo genetski predodređenim, svet čije senke onima na zapadu – ma kakve bile njihove muke – i dalje omogućavaju da sebe vide u najboljem mogućem svetlu. Bitna razlika je to što ako ostanete na „Bliskom istoku” – kako su nekada zvali Balkan – o svemu se tome možete mnogo slobodnije izražavati nego u odnosu na „Srednji istok” (koji na srpskom zovemo „Bliskim”), gde su takve priče malo opasnije. Ja sam Balkan nazvala poslednjim uporištem prihvatljivog rasizma. Taj „Balkan” se danas smanjio, ali još uvek je tu i mi smo još uvek na njemu.
Postojanje takvih stereotipa razumljivije je kod neupućenih, ali, sme li ozbiljna politika od koje, velikim delom, zavise sudbine balkanskih naroda da sebi to dopusti? Tačnije: ne liči li to na svesno zbunjivanje „glasačke mašine”?
To je kao da me pitate da li je starija kokoška ili jaje. Ne znam ko koga zbunjuje, svesno ili nesvesno. Ako urednik britanskog tabloida „San”, koji se prodaje u tri miliona primeraka i koji čita oko sedam miliona čitalaca, zaključi da mu je Bosna dosadila, onda premijer zna da bi dalje trošenje novca ili ne daj Bože britanskih života na Bosnu moglo da ga košta fotelje na sledećim izborima. Političari se udvaraju urednicima i vlasnicima medija, a ovi se preporučuju mogućim pobednicima tako što im unapred pogađaju želje i namere. „Ozbiljna” politika – ma šta to bilo – vodi se u uskom procepu između događaja i njegovog odjeka, „dok se Vlasi ne dosete”. U prirodi je medija da jedna priča o kojoj istoričar napiše dvesta hiljada reči do tabloida dopre svedena na dvadesetak. U procesu svođenja učestvuju vlada i opozicija, zavisni i nezavisni, lobisti, novinari, vladine i nevladine organizacije, strani i domaći. Kakofonija grupa i glasova traje sve dok se ne izgube nijanse, dok se ne začuje nešto što liči na melodiju. Onda, kada se ona pojavi, teško ju je promeniti.
Koliko se ozbiljno radi na razbijanju takvih predstava o Balkanu i Srbiji? Kako savremena istorija Britanije danas gleda na Balkan, posebno na Srbiju?
Ne znam. Ko bi na tome trebalo ozbiljno da radi? Ovde ili tamo? Britanija ima prvorazredne istoričare Balkana, a ima i dosta onih koji su – kad god se na mapi pojavila neka nova država – videli u tome šansu za izdavački poduhvat sa solidnom akontacijom. Takvi se upuštaju u pisanje „Kratke istorije Hercoslovakije” posle nekoliko meseci u biblioteci. Oni su glasni, rukopise isporučuju na vreme, pišu jednostavnim a tečnim stilom, deluju ubedljivo. Usput se ponekad zaljube u Hercoslovakiju kao da im je rođeno dete. Za mene su obe grupe znak zdravog izdavaštva koje odgovara na potrebe tržišta, jer ima dosta čitalaca koji iz principa ne čitaju ništa što ima fusnote. Ako je Srbiji stalo da nešto učini, onda treba koliko može da neguje rad ozbiljnih naučnika i ovde i tamo, ne samo onih koji joj daju najglasnije komplimente. Njihova reč godi ali nije nužno najefektivnija.
Treba pogledati šta rade susedi i šta od toga funkcioniše. Učestvovala sam u debatama koje je nedavno organizovala rumunska vlada u Švedskoj i u Britaniji. Tema je bila „Brend Rumunija”: kako popraviti sliku Rumunije na zapadu. Rumuni su u celini bili kritičniji prema sebi od nas stranaca i veoma zabrinuti što se o njima piše svašta recimo u Italiji i Španiji. Na britanski skup pozvani su studenti diplomatije u Londonu, bukvalno iz stotinak različitih država. Mnogi jedva da su čuli za Rumuniju, mada su svi bez razlike čuli za Drakulu i za balkanske vampire. Rumuni su govorili da je Drakula heroj borbe protiv Turaka a ne vampir, i da oni nisu na Balkanu već negde drugde. Poznata je moja šaljiva definicija: ako osetite potrebu da poričete da ste na Balkanu onda ste sasvim pouzdano na njemu. Veče je bilo provokativno, zabavno, dobro posećeno. Koštalo je, koliko znam, nekoliko hiljada evra: čini mi se da se isplatilo.
Šta valja činiti da se predrasude drugih o nama, ali i obrnuto, naše o drugima, izmene?
Mislim da sam na prvi deo pitanja upravo odgovorila. Kada je „Ruritanija” objavljena, poželela sam da mogu da napišem dve verzije knjige, jednu za zemlju iz koje potičem, drugu za onu u kojoj živim. Srbi imaju mnogo predrasuda o Englezima – da su hladni, bez srca, perfidni, prevrtljivi, koristoljubivi, da ne umeju da se obuku, da su u proseku ružni – svaki čitalac može ovde da dopiše svoje...o tome sam u šali pisala u „Černobiljskim jagodama”. Međutim, kako mi malo utičemo na sudbinu Britanaca, a oni na našu utiču, važnije mi je bilo da pogledam šta oni misle o nama, mada vidite da se kod mene „oni” i „mi” pomalo i pretapa. Bojala sam se da bi „Ruritanija” mogla da doprinese potvrđivanju naše predrasude da nam „velike sile” rade o glavi po liniji neke davno smišljene konspiracije, koja se onda na neki način – istovremeno narcisoidan i mazohistički – koristi kao opravdanje da se ne popravlja čak ni ono što bi se lako moglo popraviti. To ne bih nikako želela, ne samo zato što smo mi mnoge stereotipe o primitivnom Balkanu prihvatili svesrdnije od zapadnjaka, već i zato što verujem da su predrasude objašnjenje za mnoge stvari, ali ne smeju biti opravdanje, ni ovde ni tamo, za nedostatak samokritičnosti.
Anđelka Cvijić
05.12.08
Bez novih radikalnih trendova
Vesna Goldsvorti
IMPAK Dablin je po novčanom iznosu najveća nagrada na svetu koju možete dobiti za jednu knjigu, preciznije jedan roman – sto hiljada evra. Veća je od Bukera; Nobel je veći, ali se dodeljuje za životno delo
Među članovima žirija za izbor prestižne književne nagrade IMPAK Dablin ove godine nalazi se i Beograđanka Vesna Bjelogrlić-Goldsvorti, profesorka na Univerzitetu Kingston u Londonu, gde predaje savremenu englesku književnost i kreativno pisanje. Našim čitaocima Vesna Goldsvorti je poznata po memoarskoj knjizi “Černobiljske jagode” i studiji “Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte”, kod nas objavljene u izdanju “Geopoetike”.
Irska književna nagrada IMPAK Dablin dodeljuje se već 14 godina, a među prethodnim laureatima nalaze se i Orhan Pamuk, Mišel Uelbek, Havijer Marijas, Kolm Tojbin. Među predloženim knjigama koje su ove godine u izboru ima i naslova prevedenih i kod nas: “Hiljadu čudesnih sunaca” Haleda Hoseinija, “Bekstvo” Helen van Rojen, “Padač” Dona De Lila, “Plameni sjaj” Trejsi Ševalije, “Čezil Bič” Ijana Mekjuena, “Slapovi spasenja” Džozefa O’Konora, “Zakucavanje” Nika Hornbija, “Avanture nevaljale devojčice” Marija Vargasa Ljose, “Okupljanje” En Enrajt, “Šta je izgubljeno” Ketrin O’Flin, “Svet bez kraja” Kena Foleta. U konkurenciji su i knjige poznatih pisaca, kao što su: Filip Rot, Majkl Ondaatje, Haruki Murakami, Džojs Kerol Outs, Artur Perez-Reverte, Tomas Kenili, Majkl Čabon, Čak Palahnjuk, En Pačet, Suzan Vriland, Nurudin Farah, Ali Smit, Penelope Lajvli, Piter Heg, Rouz Tremejn, Ričard Zimler, Dženet Vinterson.
Sredinom novembra u Dablinu je održana ceremonija na kojoj su proglašeni članovi žirija i predstavljene knjige u konkurenciji za nagradu IMPAK Dablin, a dobitnik će se znati u maju sledeće godine. Pod zastavom Srbije, koju su nosili vatrogasci Dablina u svečanim uniformama, nalazila se i Vesna Goldsvorti. O pravilima glasanja za nagradu IMPAK Dablin, o aktuelnoj britanskoj književnoj sceni, ona je za naš list govorila iz Londona.
Kako je došlo do poziva za učešće u ovom žiriju?
- Poziv na učešće dobila sam posle nekoliko nastupa u književnim debatama u Irskoj. Ja sam, rekli su u obrazloženju, pravi čovek – odnosno prava žena – za ovaj posao, pošto su retki pisci koji su ujedno univerzitetski profesori engleske književnosti a koje pri tom živo zanima prevedena književnost, najpre slovenska, naravno, ali i skandinavska, nemačka, francuska. I u Britaniji me izdavači pitaju za recenziju kada im neko preporuči knjigu za prevođenje, posebno ako dolazi sa teritorija bivše Jugoslavije. Moram, međutim, priznati da se to ne dešava onoliko često koliko bih ja želela. Britanci objavljuju relativno malo prevedene književnosti. Kada se sabere ogroman broj knjiga koje mogu da čitaju na engleskom – od Kanade i Amerike, preko Afrike i Indije, do Australije i Novog Zelanda – sasvim je jasno zašto je to tako, ali je meni ipak žao što se prevedena književnost ne “probija” u onoj meri u kojoj to zaslužuje. Zato je za mene lično IMPAK posebno važna nagrada, pošto pomaže plasman prevedene književnosti.
Reklo bi se da posle Man Buker nagrade, priznanje IMPAK Dablin ima veliki odjek na engleskom govornom području. Zašto je tako?
- IMPAK Dablin je najveća (po novčanom iznosu) nagrada na svetu koju možete dobiti za jednu knjigu; preciznije, jedan roman – sto hiljada evra. Veća je od Bukera; Nobel je veći, ali se dodeljuje za životno delo. IMPAK Dablin može da dobije i veoma mlad pisac. Novac, naravno, nije presudan, ali je tu i velika reklamna mašinerija. IMPAK-ova nalepnica na knjizi podiže prodaju nagrađene knjige širom sveta – zarada od te prodaje često je veća i od same nagrade – zato što je do sada bila pouzdan znak književnog kvaliteta. Sa jedne strane, romani za IMPAK-ovu nagradu prolaze kroz više “filtera” nego Buker – prvo za njih glasa gotovo dve stotine biblioteka širom sveta, po književnoj vrednosti a ne popularnosti, a tek onda se sastaje žiri. Sa druge strane, konkurencija je mnogo veća nego za Bukera, pošto se za IMPAK kandiduju i Amerikanci, i romani prevedeni na engleski. Ove dve ogromne grupe pisaca ne konkurišu za Bukera.
Da li se žiri sastajao, koliki je broj knjiga u izboru?
- U izboru ove godine je 146 romana, koje ja treba da pročitam do maja iduće godine! Moram priznati da sam značenje te činjenice u potpunosti shvatila tek kada se kamionet “Kraljevske poštanske službe” zaustavio pred mojim vratima u Londonu. “Gde da unesemo isporuku, gospođo?”, pitao je poštar iza koga je stajalo šest ogromnih kutija punih knjiga. Međunarodni žiri se sastao prvi put u Dablinu desetog novembra: ceremoniji investiture, imenovanja sudija, koja je zaista bila svečana, prisustvovali su novinari, diplomatski kor, poznati irski pisci. U žiriju je pet pisaca: osim mene, jedan Kanađanin, jedan Irac, jedna Britanka i jedna Švajcarkinja. Predsednik žirija, koji nema pravo glasa ali je zadužen da prati ispravnost postupka, bio je vrhovni sudija Apelacionog suda Sjedinjenih Američkih Država: dokaz da se pravila kojih se pridržavamo uzimaju veoma ozbiljno.
Da li je moguće izdvojiti neka originalna ostvarenja?
- Među takmičarima ima dva nobelovca – Doris Lesing i Dž.M.Kuci, dobitnika Pulicerove nagrade, Bukera, vodećih imena svetske književnosti, ali i meni nepoznatih pisaca koji se takmiče svojom prvom knjigom. Naišla sam već na nekoliko zbog kojih sam sedela i čitala čitavu noć. Nije mi jasno kako ću se odlučiti za koga da glasam. Ne smem, međutim, da kažem koje su to knjige, jer su članovi žirija zakleti na tajnost. U Dablinu kladionice već primaju opklade za mogućeg pobednika, tako da to nije za šalu! Klađenje na dobitnika Bukera ili IMPAK-a velika je tradicija, naravno i velika zabava. Književno-kritičke opaske ostrvskih kladioničara uvek su mi veoma zanimljive.
S obzirom na to da za ovu nagradu mogu konkurisati i stranci čija su dela prevedena na engleski, ima li kandidata sa naših prostora?
- Da, uslov je da je roman objavljen na engleskom u toku kalendarske godine koja se takmiči (za nagradu 2009. takmiče se dela iz 2007), i da je prevedeno delo originalno objavljeno najranije četiri godine pre toga, znači ne dolaze u obzir novi prevodi starih knjiga. Nema, nažalost, kandidata iz Srbije, Crne Gore, BiH i Hrvatske. Iz Slovenije kandidovan je Vlado Žabot sa romanom “Sukub”, čiji je prevod na engleski objavio slovenački PEN. Kandidovana su i dva bugarska romana čije je prevode objavio izdavač “Hristo Botev”. Dakle, engleski prevod ne mora da objavi engleski izdavač. Veoma je važno, međutim, da prevod bude izuzetan, nema smisla ni pokušavati sa engleskim koji imalo “škripi”. Ako nagradu dobije prevedeni pisac, 75 hiljada evra ide piscu, 25 hiljada prevodiocu.
Da li pratite književnost koja danas nastaje na prostorima bivše Jugoslavije?
- Pratim, koliko mogu, kako književnost koja nastaje na prostorima bivše Jugoslavije, tako i onu koju pišu pisci potekli sa tih prostora na Zapadu. Iz svake posete roditeljskom domu u Beogradu vraćam se sa koferima punim knjiga: samo u proteklih nekoliko meseci pročitala sam nove knjige srpskih pisaca Vlade Bajca, Sanje Domazet, Dragoljuba Popovića i Vladana Matića. Iz Bosne i Hercegovine svoje nove romane mi uvek pošalju Muharem Bazdulj i Nenad Veličković, i tome se veoma radujem: posebno mi je milo što se Nenadov rad konačno pojavio na engleskom, a Muharem i ja “delimo” poljskog izdavača. Pisala sam nedavno izveštaje o romanima “Elijahova stolica” hrvatskog pisca Igora Stiksa, kao i za “Crnca” Tatjane Gromače. Iz Crne Gore Janko Andrijašević mi je poslao svoju knjigu “Moje katedrale” koju sam takođe sa zanimanjem pročitala. Znači, pratim dešavanja i ličnim naporom i srećnim slučajem.
Da li se ta književnost uklapa u aktuelne svetske tokove?
- Nisam sigurna koliko trenutno postoji nešto što se može nazvati “tokom” – sve je sada toliko fragmentovano. Mislim da su postmodernistička intertekstualna poigravanja početkom osamdesetih bila poslednje što bih ja nazvala trendom. Ni u književnoj teoriji i kritici već gotovo dvadesetak godina nema nekih radikalno novih trendova. Naravno, pomalo uprošćavam stvari – to je tema za akademsku debatu, a ne za intervju. Književnost sa naših prostora drži korak po kvalitetu i onda kada je veoma različita od onoga što se piše na Zapadu, što je svakako dobro. Nisam sigurna, međutim, pošto to manje pratim, da li to važi i za šire polje književne publicistike i beletristike – istoriografiju, biografiju, putopisnu prozu – ti žanrovi pune britanske knjižare često zaista izuzetnim delima.
Koji pisci danas dominiraju britanskom književnom scenom?
- Teško je govoriti o dominaciji, pošto se već tridesetak godina književnost zapravo vidljivo raslojava: dovoljno je samo pogledati, sada na kraju godine, liste najboljih knjiga po mišljenju britanskih kritičara, pa da shvatite da se retko koje ime pomene dva puta. Ako biste sudili po prostoru koji im se ustupa u novinskim stupcima, onda je možda to još uvek generacija Ijana Makjuana i Salmana Ruždija koja se pojavila kasnih sedamdesetih. Nekada “manjinski” glasovi, kao sto su Hanif Kurejši, sa kojim predajem kreativno pisanje, ili Zejdi Smit, sada su sam centar književnog establišmenta. Roman i dalje caruje, ma koliko da pričamo o smrti tog žanra. Poezija se jako malo čita, mada je performans – javno izvođenje poezije -ponovo u modi. Veoma je popularna prirodnjačka književnost, nature njriting, tj. pisanje o prirodi (planinama, šumama, pticama) na jedan visokoknjiževni način. Pisci kao što su Mark Koker, Ričard Mejbi, Robert Mekfarlejn koji pišu u tom žanru, osvajaju velike književne nagrade. Oni ne dolaze iz prirodnih nauka već iz književnosti; Mekfarlejn predaje englesku književnost na Kembridžu, Mark Koker je studirao književnost i kreativno pisanje. Koker za londonski “Gardijan” piše kolumnu “Sa sela” (“Countrdž Diardž”) u kojoj beleži promene pejzaža, opisuje životinje i ptice koje viđa na svojim šetnjama. Nedavno me je zamolio da mu za novu knjigu o pticama i ptičarima napišem listu ptica čija se imena na mom maternjem jeziku koriste metaforički (recimo, kada nekoga nazovemo “guska” ili “ćurka”). Smejala sam se pokušavajući da se prisetim srpske ornitologije, i sada se šalim da sam na mala vrata i ja nešto doprinela ovom književnom žanru.
Vaše “Černobiljske jagode” su doživele mnoga strana izdanja i prevode. Kako stranci doživljavaju vašu jugoslovensko-englesku priču?
- “Černobiljske jagode” upravo izlaze na portugalskom. Ove godine sam dosta gostovala po Poljskoj, gde je prevod izašao nedavno, i u Rumuniji. Tamo je knjiga zaista odjeknula. Na promociji je govorio gradonačelnik Bukurešta, a dobar deo je prenela rumunska televizija. Imala sam književne večeri u Kopenhagenu i Geteborgu, i veoma lepo gostovanje u Liverpulu koji je ove godine Grad evropske kulture. Ta knjiga me je uvela u domene reklamiranja bestselera u kojima sebe nisam nikada videla: slikanje za modne časopise, gostovanje u večernjim televizijskim programima gde mi se ne postavljaju ovako ozbiljna pitanja kao danas. Naravno, mojim izdavačima je to veoma milo, a ja pokušavam da sačuvam ironijsku distancu. Milo mi je, međutim, što je u obaveznoj lektiri na kursevima savremene engleske književnosti već na desetak britanskih univerziteta, tako da se njena književna vrednost, nadam se, ne gubi iz vida. “Černobiljske jagode” donele su mi ogromno mnogo zadovoljstva, ali se uvek šalim i da je ta priča o mom životu kidnapovala moj život: taman pomislim da sam odradila turneje, kada se knjiga pojavi negde drugde pa onda – Jovo nanovo. Nije lako pisati nešto novo u toj halabuci, mada bih bila dobar kandidat za pisanje komparativne studije svetskih aerodroma!
Vujica Ognjenović
10.11.05
Vesna Goldsvorti
SUOČAVANJE SA VLASTITIM ŽIVOTOM
Vesna (Bjelogrlić) Goldsvorti (44), pisac svetski popularne knjige o našoj stvarnosti
(piše: Emina Ćirić)
Susret sa piscem, Vesnom Goldsvorti, na Sajmu knjiga bio je prilika da za Lisu govori o svom putu do uspešne književne karijere.
Lisa: Gde vam je dom?
V.G: I tamo i ovde. Negde sam pročitala da su ljudi slični meni srećni jedino kada su u letu, dok putuju prema jednom ili drugom. Mislim da sam srećna i tamo i ovde. U Londonu kažem ,Idem kući, kada idem u Beograd, a u nedelju, kada budem kretala za London reći ću: ,Vraćam se kući,. Vremena odlaska i dolaska kod mene su dvojna.
Lisa: Otišli ste mladi, za profesionalnim izazovom, ali i za ljubavlju. Da li ste sanjali da ćete se tako visoko penjati i naučnim i književnim stepenicama?
V.G: Nisam. Posebno ne na engleskom jeziku. Da mi je tada neko rekao da ću pisati i postati književnik, pomislila bih da ću pisati na srpskom i objavljivati ovde. Ceo ovaj put jeste čudan i neverovatan. Mislim da se radi o hrabrosti svojstvenoj dvadesetogodišnjacima. Ne znam da li bih se sada usudila da uradim ono što i 1984: da sretnem nekoga, da se zaljubim i odlučim da život koji sam istrasirala odjednom promenim iz krajnje romantičnih razloga. Moja razmišljanja o životu u inostranstvu bila su usmerena na Francusku, jer sam taj jezik učila od detinjstva. Engleska mi nije ni napamet padala. Moja generacija je puno putovala Evropom inter–rejlom. Tu Evropu sam prošpartala odozgo do dole, a u Englesku stigla prvi put tek sa budućim mužem, što je, takođe, dokaz mladalačke odvažnosti. Sada sam majka petogodišnjeg deteta i te se odvažnosti užasavam. Pomislim kako je to roditeljima. I moj sin će jednom krenuti negde...
Lisa: Obišli ste skoro ceo svet, ne komfornim paket–aranžmanima, već kao istraživač. Da li su putovanja provocirana vašim pozivom istoričara književnosti?
V.G: Delimično, ali time sam se upisala u porodičnu priču mog muža. On je tako putovao, pa sam i ja to prihvatila. Englezi posebno vole da se malo muče kada negde putuju. Ne vole luksuzne hotele, već da istražuju divljinu raznih krajeva. To je stvorilo i održalo englesku imperiju. Mnogo mi je zadovoljstva to donelo. Bila sam u Pešavaru, na severozapadu Pakistana, kada sam otkrila da se na njihovom jeziku kašika kaže kašuka. Preko te kašuke sam povukla vezu od Avganistana, preko otomanske imperije do nas... Úovek uči neke nepredvidive, neobične stvari na tim putovanjima. Volim i kao dobra, razmažena beogradska devojčica da putujem u Pariz, u Beč, u luksuzne hotele. Taj drugi način putovanja nisam zaboravila.
Lisa: Amerika vas nije fascinirala?
V.G: Tri godine sam bila gostujući profesor na univerzitetu, Sen Lorens u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji. Kada nešto postane posao, onda se to nekako odvoji i nije više zadovoljstvo. Sada kada predajem na engleskom univerzitetu, jedva čekam da me Amerikanci negde pozovu, jer to onda nije više posao. Putovala sam po Americi autobusima nekada i po četrdeset sati u jednom pravcu i mislim da sam od pedeset sjedinjenih država obišla trideset i šest.
Lisa: Kako danas izgleda vaš život budući da imate pristojan status u profesiji, pisac ste čije knjige se prevode na mnoge jezike, imate stabilnu porodicu.
V.G: Svaka žena ima najmanje dve karijere, kod kuće kao majka i na poslu. Ja često pomislim da imam četiri. Posao donosi svoju vrstu pisanja, to je naučna studija, istorvremeno pišem i nešto što je lepa književnost. Zato što sam stalno u nekoj žurbi, London postaje samo pozornica te moje žurbe. Ali...postoje trenuci kada se sve to smiri u nekom londonskom parku nedeljom popodne, kada se sa sinom igramo lopte ili se nalazimo sa nekim svojim londonskim drugarima. London zaista volim. Ume da bude užurban, ali ima neke prostore koje vi nađete i svaka faza života donosi nešto drugo. Sada gledam London iz vizure petogodišnjaka, ponovo obilazim sa sinom sva ona mesta koja sam videla prvi put kao turista.
Lisa: Je li vas London zavoleo?
V.G: Nedvosmisleno–jeste. Ne zavoli on svakoga. Ja sam se potrudila, zbog ove ljubavne priče, i grad sam jako volela. Često sam stajala u odbranu tog grada. Kada su se moji prijatelji žalili na lošu klimu, sumoran grad, uvek sam nalazila nešto, što je moralo značiti više. I na Beograd reagujem slično. Možda je to moja priroda.
Lisa: U vašoj prvoj knjizi „Izmišljanje ruritanije„ objašnjavate kako su i na osnovu čega Britanci gradili mišljenje o nama kroz literaturu, istoriju, nauku...To je ozbiljna knjiga, orijentisana na intelektualnu ciljnu grupu. U drugoj knjizi „Černobiljske jagode„ stvarate lepu književnost. Kakav je ukus tih jagoda?
V.G: Stoje u grlu. Koristila sam naziv kao metaforu, sebe videla kao taj plod. Strašna je stvar kada se čovek suoči sa teškom bolešću. Lečenje je gore nego bolest sama. Rak ne boli, bar ne u početku. Onda sam kroz to lečenje sebe gledala: izvana nepromenjena, a doživljavala sam se kao one naoko lepe jabuke ili jagode, koje zagrizete, a u sredini su otrovne. I svet sam nekako tako doživljavala. Neke su nas jagode i otrovale. ”ta nas truje saznajemo tek deset, dvadeset godina kasnije.
Lisa: U knjizi „Černobiljske jagode„ pominjete zanose koje smo generacijski živeli. Ne glorifikujuete ih, niti pišete sa prezirom o vremenu pionirskog i omladinskog doba?
V.G: Smatram da sam imala izuzetno srećno detinjstvo i mladost u zemlji koja je bila socijalistička Jugoslavija. Može se socijalizam kritikovati na razne načine, ali to ne menja činjenicu da sam imala srećno i lepo detinjstvo i mladost i da sam želela da o tome pišem.
Englezi na taj način isto prilaze prošlosti svoje zemlje. Mogli bi i oni emotivno da investiraju muku i bes i gorčinu u odnosu na tu i tu laburističku ili konzervativnu vladu. Ali to ne rade. Naprosto - to je činjenično stanje, dogodilo se i šta da o tome više kažemo. Ja sam tako govorila mirno o onome što me činilo srećnom. Da ispričam normalnu priču? Kako bismo drugačije i mogli da govorimo o zemlji u kojoj sam odrasla?
Lisa: Da li su vaši roditelji ponosni na ono što ste postigli?
V.G: Nadam se. Pisala sam knjigu pretvarajući se da je oni nikada neće čitati. Ne iz negativnih razloga: ni njih, kao ni svoju zemlju nisam htela suviše da uzdižem i hvalim, ali ni da ih kritikujem. Úesto ljudi pišući knjigu prave ili slavopojke, ili obračun sa roditeljima. Shvatila sam: oni doprineli tom srećnom i bezbrižnom detinjstvu. Sada je knjiga prevedena i oni su je pročitali. Mislim da su ponosni. Ispričala sam istoriju moje porodice, koja inače ne bi bila zabeležena.
UKUS ČERNOBILJSKIH JAGODA
Na sajmu knjiga u Beogradu jedno od hit izdanja je bio roman „Černobiljske jagode„:
– Pisala sam je na hemoterapiji. Bila mi je lek druge vrste. Zamislite ženu koja uz dvogodišnje dete, uz sve obaveze, nađe vreme da sedne za kompjuter, ćelava, sa turbanom i da se seća jednog života koji bi se nekome učinio tužan. Posebno u svetlosti bolesti. I da se stalno smeje pišući. Moj muž je ulazio u radnu sobu da vidi da li sa nekim razgovaram. Posle dve decenije braka sa mnom već je navikao da ga ništa ne iznenađuje.
– Kao projekat zaista bih preporučila takvo suočavanje sa sopstvenim životom mnogima. Možda ne u takvom času kao ja, jer bi neke to i deprimiralo. Ali na neki način shvatate smisao života.
– Kada saznate da imate tešku bolest menja se sve i ništa. Ništa, jer sve obaveze koje imate još su tu.Spremate dete za školu, ono mora imati obroke i kada idete na terapiju. Imala sam pomoć, imala luksuz da sam u imućnoj porodici, ali obaveze su tu, suština se ne menja. Moj odnos prema stvarima se promenio. Svesna da mi se život mogao završiti – sada znam da se zaustavim kada me nešto potrese ili me neko naljuti. Kažem: „To nije važno„. Bila sam veliki perfekcionista, poštovala sve rokove radeći ako treba i danonoćno.Više se ne nerviram ako je zastoj u saobraćaju, ako negde ne stižem na vreme, ali globalno sam mnogo mirnija i mnogo opuštenija. Prioriteti su se promenili jedva vidljivo u početku, ali sad mi je jasno koliko mi je bitnije da više vremena odvojim za svoju porodicu, za sina, tamo gde mogu živim lakše. Sada, svaki teret koji mogu odbacim, sve što ne mora da se uradi - ne radim.
IZ BIOGRAFIJE
Rođena je u Beogradu 1. jula 1961. godine. Studije jugoslovenske i opšte književnosti završila je u Beogradu. Pisala je književnu kritiku. Od 1986. godine živi u Londonu.
Vesna Goldsvorti je doktor engleske književnosti i radi kao istraživač za englesku književnost u Kingstonu u Londonu. nNjen suprug Sajmon je profesor univerziteta, predaje vladine komunikacije, veoma popularan predmet u Engleskoj. Sinu Aleksandru je posvećena knjiga „Černobiljske jagode„ – da zna sve o istoriji majčine familije i zemlji odakle je ona.
Obe knjige su do sada prevedene na nekoliko svetskih jezika i postale su hit u Velikoj Britaniji i drugim zemljama.
27.10.05
Geografija imaginacije
Vesna Goldsvorti
Mi živimo u vremenu kada su mesijanski narativi, velike ideološke matrice, masovni pokreti potrošeni, umorni, cak dosadni. Nisam sigurna šta znaci približiti se istini, ali mi se cini da sam u zbunjenosti nekako najviše svoja. Možda ne umem dobro da odgovorim, ali svakako znam da postavim odlicno pitanje
piše: Jelena Grujic
Vesna Goldsvorti od 1992. predaje englesku književnost XIX i XX veka i savremenu britansku dramu na Londonskom univerzitetu, gde je magistrirala i doktorirala. Na americkim univerzitetima Sent Lorenc u Njujorku i Baknel u Pensilvaniji gostujuci je predavac, a od 2000. godine i viši istraživac za englesku književnost na londonskom Kingston univerzitetu.
Ipak, njena akademska karijera ostala je za širu javnost u drugom planu nakon 1998. godine, kada je Univerzitet Jejl objavio njenu prvu knjigu Inventing Ruritania: The Imperialism of the Imagination; u Srbiji, Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte objavila je 2000. Geopoetika. Ta knjiga se danas cita u paru sa izuzetno važnim delom Marije Todorove Imaginarni Balkan (XX vek, 1999); to dobro znaju, recimo, svi studenti društvenih nauka, a na Zapadu studija kulture.
Dok se Todorova, kao antropološkinja, bavila ukupnim "imidžom" kakav je o Balkanu kreiran van Balkana, Goldsvorti je, kao književnica, analizirala obrasce o poretku balkanske kulture i njenih stanovnika u obimnoj anglosaksonskoj književnosti, potom na filmu i konacno, sve do današnjih dana, u novinskim izveštajima. Pokazujuci da je engleska književnost XIX veka odigrala presudnu ulogu u oblikovanju stereotipa o "Divljem Balkanu" na Zapadu, Goldsvorti je u društvene nauke uvela i nov teorijski pojam "imperijalizam imaginacije", kojim je definisala kulturnu kolonijalizaciju Balkana. O tome da je imerijalizam imaginacije izuzetno ozbiljna i štetna pojava govore i njegove dalekosežne posledice koje svoj krešendo imaju u politici.
O balkanskim narodima se cesto piše kao o deci o kojoj se treba starati, ali od koje se cesto dižu ruke. Recimo, u odjeku jednog takvog stava londonski Gardijan" je nedavno preneo stav jednog anonimnog predstavnika UNMIK-a na Kosovu: ‘To vam je kao kad oblacite dete: pružite mu pantalone privrede, košulju obrazovanja, sako demokratskih procesa, i tako dalje. A dete sve vreme hoce da istrci napolje i da se igra u gacama. Ako ga pustimo, povredice se.’ Taj stereotip o detinjastoj, a divljoj naravi Balkanaca potice iz ruritanskih romana, u kojima zapadnjaci igraju ulogu odraslih i odgovornih roditelja neozbiljne decurlije koja bi se, bez roditeljske brige, uglavnom tukla", rekla je Goldsvorti nedavno u jednom intervjuu. Njena najnovija knjiga Cernobiljske jagode (Chernobyl Strawberries: memoirs; Atlantic Books), koja je po objavljivanju u Evropi naišla na nepodeljeno oduševljenje publike i kritike, i koja se u srpskom prevodu upravo pojavila u izdanju Geopoetike, samo je naizgled od jedne druge sorte. Saznavši da boluje od raka, Vesna Goldsvorti je, sledeci sasvim licnu potrebu, zapocela pisanje pisma svom tada dvogodišnjem sinu o svom životu u zemlji u kojoj je rodena, o svojim roditeljima, rodnom Beogradu, o svom identitetu. Buduci da je njeno dete rodeno u braku sa Englezom i da živi i odrasta u jednom sasvim drugacijem podneblju, Goldsvorti je želela da mu kaže i nešto o sebi, jer se bojala da ce do dana kada on odraste, stereotipi o njenoj zemlji, potpomognuti zaboravom, biti jedina konstanta koja bi mu bila na raspolaganju.
Kako autorka kaže, sa sve vecim izgledima o ozdravljenju rasli su i njeni književni apetiti. Tako su nastale Cernobiljske jagode, jedna intimna, licna prica koja govori o "lepoti života" u jednoj gradanskoj porodici koja se ni po cemu ne razlikuje od jedne engleske gradanske porodice. Goldsvorti kasnije u intervjuima prenosi iznenadenje i zbunjenost citalaca koji nisu ocekivali da ce procitati pricu o životu koji se ni po cemu nije razlikovao od njihovih života.
Zato je poruka koju je Vesna Goldsvorti poslala u svojoj knjizi tako dragocena za nas, i tako naša.
Vesna Goldsvorti je u utorak uvece otvorila jubilarni 50. sajam knjiga u Beogradu.
VREME: To vaše mesto koje je ostalo prazno nakon što ste otišli, da li je to ista tacka na koju slecete na dan kada otvarate Sajam knjiga? Ili svoju poziciju danas tražite drugde? Verujete li uopšte, imajuci u vidu svoj životni put i svoj uspeh, da možemo da promenimo ono što nam je dato rodenjem, ono što je naš nizak start?
VESNA GOLDSVORTI: Nije to ista tacka – i Beograd i ja smo dvadeset godina stariji nego kada sam otišla i imali smo u meduvremenu raznorazna iskustva, neka loša, neka dobra, neka koja smo sami tražili, neka koja ne bismo poželeli ni neprijatelju. I grad i ja imamo svoje ratne price, ali mislim da se još uvek sasvim dobro prepoznajemo. Možda sam preterani optimista, ali verujem da možemo da promenimo karte koje su nam podeljene rodenjem. Što se mog uspeha tice... jednog jutra se probudim razmišljajuci o tome kako sam srecna što su mi knjige prevedene na strane jezike, ili što sam imala prilike da popijem cašu vina sa nekim od pisaca o kojima sam kao student književnosti u Beogradu samo sanjala, drugog sa mišlju na to koliko bih knjiga tek napisala da nisam ponovo ucila da ih pišem na jeziku koji mi je nekada bio stran, a treceg na sva ona putovanja i i ljubavi koje sam sebi uskratila zato što sam kroz život tako cesto prolazila sa nosom zabodenim u knjige. Najveci je moj uspeh i sreca možda cinjenica da sam najcešce bila u prilici da izaberem cime cu se baviti.
Nosite svoje naslede sa sobom, kako kažete. Kako to naslede diše u Engleskoj? Kako, recimo, na taj nestvaran tretman izuzetno uspešne književnice, koji imate u Engleskoj, reaguje vaša "srpska" strana?
Nestvaran tretman: ocekivala sam uspeh, priznajem. Objavljivanje memoara inace je jedna po prirodi stvari narcisoidna stvar, ma koliko da je u mom slucaju taj narcisoidni impuls dobrocudan. Ja sam sa obe moje knjige, na veoma razlicite nacine, odlucila da im se prepustim po objavljivanju, da uživam u onoj mašineriji koja u Britaniji odredene knjige prihvati i prati, da im dam onu energiju koja je potrebna da nadu svoju publiku, a da ne razmišljam mnogo o tome da bih te iste nedelje i mesece mogla da provedem pišuci nešto drugo. Sa Cernobiljskim jagodama provela sam sedam meseci na festivalima, na snimanjima, potpisivanjima, putovanjima. Svog petogodišnjeg sina vodila sam cesto sa sobom i on je vec navikao na citaoce, postere, na majku koja sedi na podijumu i odgovara na pitanja, na život u stilu "utorak je, znaci da smo u Edinburgu". To sam radila verujuci da je buka privremena stvar, i da cu se uskoro vratiti na fakultet i nastaviti onaj svoj obican život u polusenci. Moja "srpska" strana je upravo ona koja mi je možda pomogla da se upustim u avanturu putovanja, da znam da budem hrabra kada nema drugog izbora i da budem cinicna kada mi se suviše laska. Mi smo odlicni putnici zato što cak i najrazmaženije medu nama život nije preterano mazio.
Da li mi uopšte želimo da promenimo Balkan i ono što taj prostor danas znaci onima koji su njime determinisani, buduci da pokušavamo da ostavimo takav utisak, i treba li po vama tome da težimo?
To je veoma teško pitanje. Ne znam u kojoj meri posle dve decenije imam i dalje pravo na "mi", a ne želim nikome da popujem sa severozapada. Hajde da na trenutak preuzmem to naše "mi" koje je na engleski jezik potpuno neprevodivo... Ne znam da li želimo išta da menjamo, ali mislim da u meduvremenu nije loše ni samo ostavljati utisak. Naravno, pod tim podrazumevam želju da udemo u Evropsku uniju, koja ce nas uskoro geografski okruživati, da joj prodajemo robu koju pravimo. Ako ta želja ne postoji, onda je i ostavljanje utiska manje znacajno. Mislim takode da uzimanje istorije pa cak i geografije za konstantu nije produktivna stvar... Stvari se menjaju brzinom munje, 1903. godine Britanci su na Srbiju gledali sa užasom, a 1914. s divljenjem: šta znaci jedanaest godina razlike?
Šta vidite kao konstantu Balkana, kao nešto što se ponavlja i pojavljuje kod onih koji su sa njim i voljno i nevoljno identifikovani, i kod onih koji su mu nasuprot? Da li je još tu upravo "Anti-Evropa", i za "nas" i za "njih"?
Konstanta Balkana je upravo sažeta u sintagmi "Anti-Evropa", on je "Evropa koja to još nije". U tom smislu se simbolicke granice Balkana pomeraju a da se sama slika Balkana ne menja mnogo. Podela na "nas" i "njih" je retoricka nužnost, ali to gde cemo se "mi" nalaziti podložno je promeni, i mislim da se vec menja. Cak i na svoje mesto na mapi može se gledati veoma razlicito. Geografi su pre nekoliko godina izdali atlas u kome je Australija bila "gore" a Kanada "dole" i to mi je bilo jako zabavno, ali je korisna stvar to što me je to podsetilo na arbitrarnost mnogih mehanizama pomocu kojih zamišljamo svet.
Kako je Balkan oslikan u emigrantskoj književnosti sa ovih prostora, od Vidosava Stevanovica do Dubravke Ugrešic? Da li je i za takvu književnost karakteristicno izmišljanje Ruritanije?
Moguce je da je to tacno, ali nisam sigurna opet da i sama znam kako se to zapravo može izbeci. Kada piše o zemlji iz koje dolazi, pisac-emigrant je uvek suocen sa cinjenicom da je njegovo iskustvo iz te zemlje u jednom trenutku zamrznuto, preseceno; kada piše o zemlji u kojoj živi, uvek u odredenoj meri ostaje stranac. Ako piše na maternjem jeziku, ostaje "prevedeni" pisac, a ti se slabo citaju, ako prihvati novi jezik na njemu je uvek pridošlica. Pogledajte Kunderu, Brodskog... svi su oni izmišljali neke svoje ceške, rusije, ruritanije. Važno je ipak reci da to u ovom našem globalnom svetu ne mogu da izbegnu ni oni pisci koji ostaju kod kuce. I oni lako postaju vrsni u nekakvoj samoegzotizaciji. Kaže mi jedan prijatelj, estonski pisac: "Kad pocnem da citam roman na estonskom u kome nadem recenicu ‘U glavnom gradu Estonije Talinu...’, ja znam za koga je on pisan."
Kojoj slici Balkana danas zapravo možemo da verujemo? Ona koju imamo mi koji smo njim determinisani podjednako je nestvarna kao i slika Zapada. Politika kao podrucje konstantnog dubokog nerazumevanja ta dva sveta takode to potvrduje. Da li je privatna prica, kao u Cernobiljskim jagodama, jedini diskurs koji nas danas može približiti istini?
Možda sam ja suviše zavedena duhom poststrukturalizma, ali živimo u jednom trenutku kada su mesijanski narativi, neke velike ideološke matrice, masovni pokreti potrošeni, umorni, cak dosadni. Možda je to i pitanje mog ženskog pola, ali se jako teško uclanjujem u bilo kakve klubove i grupe, i verujem da je privatna prica relevantna i zanimljiva. Nisam sigurna šta znaci približiti se istini, ali mi se cini da sam u zbunjenosti nekako najviše svoja. Možda ne umem dobro da odgovorim, ali svakako znam da postavim odlicno pitanje.
Kažete da ste, zapocinjuci svoj novi roman, pisali sinu, želeci da upamti i deo nasleda koji mu dolazi od vas. Borili ste se za svoj identitet ili za njegov?
Borila sam se za njegov identitet, ispisujuci svoj, ali ne na neki sebican nacin. Nije mi bilo prvenstveno stalo da li ce me on pamtiti onako ili ovako, vec da to što je jednom polovinom Srbin a jednom Englez bude nešto što ce obogatiti svet njegove mašte, svest o tome ko je i odakle dolazi. Možda sam ja baš tipicna južnoevropska majka po tome što verujem da ce moj sin u svemu biti bolji od mene, pa i u pisanju knjiga. Htela sam da mu ostavim materijala za knjige koje ce on tek napisati.
Bili ste dovoljno iskreni da otvoreno govorite o tome da vas iskustvo srpske nacije boli više od istih iskustava drugih nacija. Zbog svega kroz šta smo prošli, postalo je nekako lakše to priznati kada smo egzilu. Šta mislite, zbog cega je ta distanca egzila tako oslobadajuca?
Ja sam to napisala možda baš i zbog toga što sam, kada je rec o udelu mojih srpskih i crnogorskih sunarodnika u ratu i raspadu bivše Jugoslavije, cesto želela da se jednostavno pravim Engleskinja, da kažem da ja sa tim nemam nikakve veze, da sam otišla pre nego što je sve to pocelo. Znala sam da smo negde bili zlocinci a negde žrtve, i da mi je lakše da govorim o žrtvama. Uzela sam jednostavno svoj krst i pocela da ga razgledam sa svih strana. Nisam sigurna, medutim, da li je meni u Londonu bilo lakše o tome da razmišljam nego nekome na Paliluli.
Kažete da književni memoari u Engleskoj imaju drugaciju tradiciju od one u Srbiji. Možete li to da nam objasnite? Da je uopšte rec o dva ista žanra?
U Britaniji postoji duga tradicija memoarske književnosti, koja je jedna prevashodno književna vrsta, gde je više rec o prirodi secanja, o licnom iskustvu, o privatnom životu, a ne o svodenju velikih istorijskih racuna, ili obeležavanju sopstvenih dostignuca. Mislim pri tom na tradiciju u kojoj je Virdžinija Vulf pisala Skice prošlosti, ili Radjard Kipling Nešto o sebi. Ja sam, dakle, pocela da pišem želeci upravo da proucim prirodu svojih secanja, nacin na koji se iz engleske perspektive secam Beograda. Znaci, nemam pretenzija da stvaram istorijski dokument vec književnu formu.
Zemlja o kojoj ste pisali u novom romanu je nestala, ali regionalna saradnja koja se od svih nas ovde ocekuje i koja se, kako god to sporo i trapavo izgledalo, ponovo uspostavlja, na neki nacin ponovo rekonstruiše tu zemlju koju vi i dalje vidite na mapi, kako kažete. Kako na to gledate, kakva je buducnost tog prostora?
Mislim da je regionalna saradnja nužnost svih prostora pa i južnoevropskog. Naravno da je spora i trapava, ali kako bi i mogla da bude drugacija posle svega što se dogodilo? Secam se kako je neki izraelski pisac kada mu je neko rekao: "Necu da pregovaram s neprijateljima", odgovorio: "A sa kim drugim bi ti hteo da pregovaraš?" Mislim da smo mi vec daleko odmakli od te tacke. Zemlja koju ja i dalje vidim na mapi, kao neku Roršahovu mrlju, nece biti ponovo rekonstruisana, nije verovatno više nikome ni potrebna, ali ja verujem da se za nekakvu suštinu evropskog vredi boriti. Ja i moj engleski muž imamo u porodicnoj istoriji mnogo više onoga što nas spaja nego onoga što nas razdvaja: verujem da se to odnosi i na zemlje iz kojih dolazimo.
23.10.05
Obeleženi smo ratom
Vesna Goldsvorti
Pisac Vesna Goldsvorti o akademskim putevima u Britaniji i Srbiji i porazu generacije šezdesetih
Sada ne strahujemo od Zapada, nego se uporedujemo. Postali smo otvoreniji i zainteresovaniji. Posledice onog što se desilo devedesetih sagledace tek generacije za 20, 30 godina
Vesni Goldsvorti Engleska je izabrana domovina. Tamo živi vec 20 godina, ima "pravu" englesku porodicu sa kolonijalnim bekgraundom, zavidnu profesorsku karijeru, a poslednjih godina postiže i književni uspeh. Njen autobiografski roman "Cernobiljske jagode" (koji je sada objavljen i na srpskom, u izdanju "Geopoetika") doživeo je prilican uspeh u Velikoj Britaniji, zemlji u kojoj se pojavi oko 200.000 naslova godišnje. Sa Vesnom Goldsvorti pricali smo o tome da li je Englezima ikada zasmetalo što nije "njihova", koliko smo se promenili "mi" od osamdesetih, kada je otišla, zašto je njena generacija ili pobegla u svet ili izgubila bitku u Beogradu...
Dubravka Ugrešic kaže da je generacija Jugoslovenki rodenih 50-ih, 60-ih bila ravnopravna sa svojim vršnjakinjama na Zapadu. Da li su i u cemu mladi Britanci danas u prednosti?
- Na izgled meni moji studenti u Engleskoj i ovi mladi sa kojima sam se gurala da udem na Sajam izgledaju potpuno isto. Oblace iste majice, iste farmerke, iste patike, cini mi se slušaju istu muziku, znam da gledaju iste filmove. Ali, ne mogu da procenim
Druženje sa autorima Beopolisa
Autori izdavacke kuce Beopolis, veceras od 17 do 19 sati, na istoimenom štandu (hala jedan Beogradskog sajma) družice se sa citaocima i potpisivati knjige. Medu prisutnima bice: Aleksandar Belcevic (knjiga prica "Dokumenti"), ?urda Kneževic (roman "Gutanje vjatra"), Daniel Kovac (roman "Logika reke, pruge i otpada"), Nenad Rackovic (roman "Aspirin"), Saša Ilic (priredivac zbirke prica "Pseci vek")...
B. B.
A starije generacije, da li ih je i koliko rat promenio?
- Sada postoji veca doza zdravog interesovanja za spoljni svet. Devedesetih je bila na delu paranoja. Ali, što je neki narod nemocniji, to ima više konspiracija, jer one su kompenzacija. S jedne strane se bojite da su vas svi ostavili, a s druge strane va
U Srbiji su na kulturnoj sceni, na fakultetima, konzervativni ljudi koji onemogucavaju prohodnost "drugacijeg"? Kako to izgleda u Britaniji?
- Svet je tamo suviše difuzan, raznolik i velik da bilo ko bilo kome može da zatvori put. U subotu sam pred 500 ljudi predstavljala Džona Banvila, dobitnika Bukera, u Rojal festival holu. I sada zamislite tu situaciju, on je dobitnik Bukera, ovo je njegov
Predavala je englesku književnost 19. veka na Londonskom univerzitetu, pa ako to prevedemo u naše prilike i pokušamo da zamislimo da je jedna Engleskinja došla u Beograd 1986. godine i da predaje srpsku književnost 19. veka na Filološkom fakultetu. Naravno, kaže, to je teško zamislivo, a ona cak nije ni osecala neke teškoce, što je dobra ilustracija sistema.
U Beogradu je najbolje živela Vaša generacija, ali ste ujedno Vi i izgubili?
- Rastuci u komunizmu tih 70-ih i 80-ih, imali smo najbolje od tog poretka, jer smo sazreli u njemu kada je bio najbogatiji. Rasli smo sa svešcu o sopstvenoj ravnopravnosti sa svetom. Moj muž, koji je odrastao u Engleskoj, i ja, imali smo istu mladost. Me
