POŠTAR
Ako bih mogao da vam kažem samo jednu jedinu stvar o svom životu, rekao bih vam sledeće: kada sam imao sedam godina poštar me je pregazio preko glave. Što se tiče onih događaja koji oblikuju nečiju ličnost, ni jedan drugi nije ni prići ovome; moje vrludavo, cik-cak postojanje, moj povređeni mozak i vera u Boga, moji sudari sa radošću i nesrećom, sve je to, na ovaj ili onaj način, poteklo od tog trenutka jednog letnjeg jutra kada je zadnji levi točak poštanskog džipa Sjedinjenih Država prikovao moju sićušnu glavu za vreli šljunak apačkog rezervata San Karlos.
Bio je to tipičan julski dan, deset sati izjutra, a temperatura je već bila blizu četrdeset stepeni, dok je čitav svet bio obasjan bleštavom belom svetlošću. Naša kuća je naročito bila podložna uticaju toplote jer je, za razliku od ostalih kuća u kraju koje je sagradila Savezna direkcija za urbanizam i građevinarstvo, bila prekrivena nakatranisanim papirom – daske nikad nisu ni stavljene preko njega – a nigde nije bilo ni drveta, pa čak ni žbuna da zakloni sunce. U dvorištu je stajalo staro, gromom pogođeno stablo topole, ugljenisani skelet drveta koji nije mogao da pruži nikakvu senku dok moja majka nije počela da o njegove nagorele grane kači prazne pivske konzerve pomoću najlona za pecanje. Konzerve bi – bilo ih je na stotine, a svakog dana je dodavano još petnaestak novih – zveckale umirujuće na povetarcu, ali nisu mnogo doprinosile tome da u kući bude hladnije.
Kada se poštar tog dana zaustavio ispred naše kuće, moja majka se nalazila u kuhinji u kojoj je bilo mračno kao u pećini, doručkujući sa apetitom (četiri pabst blu ribon piva i desetinu kockica leda), a baka Pol je bila iza kuće pod zaklonom od juke u svojoj tradicionalnoj indijanskoj suknji i majici bez rukava sa Miki Mausom, meljući žir i uspevajući da se ne oznoji. Ja sam bio negde napolju, zavirujući u travu kraj puta ili, možda, uništavajući mravinjak crvenih mrava – pretpostavljam da i nije mnogo važno gde sam bio niti šta sam radio.Ono što je važno je to da je poštar, niski čovek kostiju kao u ptice i znojave, narandžaste kose nalik na unutrašnjost bundeve, parkirao svoj džip u dvorištu i otišao da porazgovara sa mojom majkom. Ono što je bitno je to da me je tokom njegovog odsustva nešto – sam Bog zna šta – nateralo da se zavučem ispod tog džipa. Možda sam tamo video nešto što me je zaintrigiralo – stranicu iz nekog kataloga ili otkačenu radkapnu – ili je možda trouglasta senka ružičaste boje izgledala kao dobro mesto da se čovek rashladi. Moram da se zapitam: da li je moguće da je sedmogodišnji Edgar, sa neprekidno pijanom i utučenom majkom i ocem koji je nestao – da ni ne pominjem njegovu ludu babu, vešticu – možda razmišljao o samoubistvu? Da li je moguće da je Edgar, star sedam godina i umoran od svega, jednostavno položio glavu pod točak tog džipa i čekao? Sudeći na osnovu ono malo stvari što znam o svom životu do tog trenutka, to i nije mogućnost koju bih mogao u potpunosti da otpišem. Bez obzira na to što nisam imao baš tako idealno detinjstvo, jedna od svari zbog kojih mi je i danas žao je to što su veliki delovi sećanja na to kakav je taj dečak bio za mene zauvek izgubljeni; u najboljem slučaju, imam neke isprekidane, iscepkane uspomene na njega. Pretpostavljam da to nije važno većini ljudi – ko se još uopšte seća kakvi su sedmogodišnjaci? – ali za mene, opsednutog sećanjima, činjenicama, neposrednom prošlošću, opsednutog ne samo pitanjem zašto, već i jednostavnim ko, šta, gde, za mene je to praznina koja me muči, poput rupe koja ostaje za izbijenim zubom. Više znam o potpunim strancima nego o sedmogodišnjem Edgaru; nikada neću saznati koja mu je bila omiljena televizijska reklama, ni gde je krio sve one beznačajne drangulije koje je skupljao, niti čega se najviše plašio kada je morao u klonju usred noći. Nikada neću saznati zašto se zavukao pod taj džip.
Međutim, znam šta se desilo kada se poštar kostiju kao u ptice vratio za volan svog poštanskog džipa, spustio ručnu i zgazio papučicu za gas. Kada je osetio neki otpor pod točkovima – možda je pomislio da je u pitanju neka izbočina na putu ili pak kamen – dodao je gas. Zadnji kraj džipa se naglo podigao, zatim spustio i motor je utihnuo. Poštar je izašao da ispita stvar, a kada je ugledao moje malo telo ispod branika džipa, moje lice nabijeno u šljunak na putu, krv koja već kulja među krhotinama crnog kamenja kao da izvire iz nekog mesta duboko pod zemljom, zavrištao je tako glasno da su psi u blizini, uglavnom lutalice kratke dlake, navikle na najgore i najglasnije vikanje i svađe pijanaca, počeli da zavijaju od straha.
Duž puta, tek nekoliko ljudi je izašlo iz svojih kuća, rukama zaklanjajući sunce. Baka Pol se bez žurbe kretala pored gomile naslaganih, iscepanih drva i uz put: znala je da je neko umro ili umire, samo je trebalo otkriti ko je u pitanju. Videla je petoro-šestoro okupljenih ljudi i još nekoliko njih kako izlaze iz svojih kuća i shvatila da mora da je u pitanju neka vrlo teška nesreća kad je naterala ljude napolje po takvom danu. ^ak je i nekoliko ogromnih vrana, ugojenih od mesa sa lešina pregaženih životinja, sletelo na drvo na kome su bile okačene pivske konzerve da posmatra šta se događa.
„Prokleti poštar je pregazio nečije dete“, kazao je veliki Emerson Taskogi, ne upućujući te reči nikome posebno, srčući poslednje kapi koka-kole iz konzerve kroz slamku. Emerson Taskogi je bio čuven u rezervatu kao neko ko vladu smatra odgovornom za sve.
Do trenutka kada je baka Pol stigla do mesta dešavanja, desetoro ili dvanaestoro ljudi je posmatralo poštara koji me je, jecajući, okrenuo na leđa i skinuo košulju, držeći je umotanu oko moje glave, pokušavajući da zaustavi krv koja mi je liptila iz ušiju.
Kada je poštar shvatio da ne može da zaustavi krvarenje samo pomoću tanke košulje koju mu je dala vlada, skinuo je pantalone – gotovo nemoguć podvig s obzirom na to koliko su mu se ruke tresle – i pritisnuo ih oko moje glave kao da se trudi da nekako zadrži krv unutra, tamo gde joj je i mesto. Svi su buljili u njegovu vatrenu kosu i žućkastu kožu, koja kao da se sijala, odajući neku svoju sopstvenu svetlost.
„Hitna pomoć?!“, povikao je, osvrćući se unaokolo izbezumljeno. Stara Uni Nil je već bila poslala svog unuka da pozove plemensku policiju, ali niko se nije potrudio da mu to i kaže.
Poštar je prislonio uvo na moj grudni koš i ništa nije čuo, a onda se zagledao u moje oči čije su beonjače postale intenzivno crvene, kao u demona, od kapilara koji su popucali od tog silnog pritiska. Pogledao je prema suncu, kao da će tamo naći neki odgovor, ali to kao da ga je još više dezorjentisalo. Na kraju je, još uvek držeći moju glavu umotanu u delove odeće, nadneo svoja usta nad moja i počeo da mi daje veštačko disanje, iako je sa mojim plućima i respiratornim sistemom sve bilo u redu – problem je bio sa mojom glavom.„Hitna pomoć samo što nije“, neko je rekao, ali poštar je nastavio, duvajući u mene iz sve snage. Krv mi je pošla na usta, onemogućavajući da vazduh uđe u mene.
Emerson Taskogi je uljudno kucnuo skoro golog poštara po ramenu i rekao: „Mali je mrtav.“ Uglavnom su se svi složili sa Emersonom po ovom pitanju; čak i baka Pol; ne može čovek da pređe preko glave nekog klinca poštanskim džipom i da se nada da će ga održati u životu dajući mu veštačko disanje. Vrane su gledale nadole i kao da su se došaptavale, sunce je peklo, a jadnom poštaru nije preostalo ništa drugo do da kleči na oštrom kamenju, delimično zaklonjen senkom drveta na kome su bile okačene pivske konzerve, polunag, podrhtavajući, lica prekrivenog suzama i slinama, usta umrljanih mojom krvlju, držeći svoju odeću oko moje glave, čekajući da dođe hitna pomoć i odvede me.
