Dr Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor na Univerzitetu u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svetskog rata. Došao je na poziv srpske vlade kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, nemačkim i bugarskim zverstvima u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Svoje izveštaje o tome objavljivao je u evropskim listovima. Ali, sudbina se poigrala sa njim. Zavoleo je Srbiju i postao veliki prijatelj naroda i vojske, nikada se više nije odvajao od njih.
Pokušao je modernizuje beogradsku policiju i smatra se osnivačem Prve policijske škole u Srbiji. Pred smrt se zamerio dvoru. Umro je u Beogradu 1929. godine nakon verbalnog duela sa bivšim ministrom Kepetanovićem, ratnim profiterom. Imao je jednu - želju da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu "najopasnijem vrhu srpske zemlje, blizu drugova koji su stradali za slobodu otadžbine". Iako neobična, njegova poslednja želja je uslišena i obezbedila mu put u nezaborav.Dr Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor na Univerzitetu u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svetskog rata. Došao je na poziv srpske vlade kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, nemačkim i bugarskim zverstvima u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Svoje izveštaje o tome objavljivao je u evropskim listovima. Ali, sudbina se poigrala sa njim. Zavoleo je Srbiju i postao veliki prijatelj naroda i vojske, nikada se više nije odvajao od njih.
Pokušao je modernizuje beogradsku policiju i smatra se osnivačem Prve policijske škole u Srbiji. Pred smrt se zamerio dvoru. Umro je u Beogradu 1929. godine nakon verbalnog duela sa bivšim ministrom Kepetanovićem, ratnim profiterom. Imao je jednu - želju da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu "najopasnijem vrhu srpske zemlje, blizu drugova koji su stradali za slobodu otadžbine". Iako neobična, njegova poslednja želja je uslišena i obezbedila mu put u nezaborav. Doktor Rudolf Arčibald Rajs zadužio je srpski narod i bio njegov veliki prijatelj za vreme Prvog svetskog rata.
Da biste očuvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno, skoro isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. (...)
Nerad
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas.
Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! I vaš seljak gubi, zbog nedovoljnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlje. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u poljoprivredi pošto bi ga oni, bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. "Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje. (...) Ksenofobija vladajuće klase
Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kad su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija. Međutim, oni među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti. (...)
Politički kadar - bezvredan
Ta ljubomora kaste zvane "inteligencija" srpskog naroda ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. "Otmeno društvo" tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan.
I pored svega, zavist nije svojstvena srpskom narodu. On je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini "inteligenciju", kako se ona neopravdano naziva. (...)
Grabljenje za vlast
Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Oni su, pak, još bili previše umorni od natčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar!Od rata do danas (1928), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Kao što sam već rekao, svojevremeno se pričalo kako je bugarski kralj Ferdinand, da bi ga pridobio, jednog značajnog političara postavio za ministra na šest meseci, što je pomenutom političaru bilo dovoljno da kupi lepu vilu u jednoj od najlepših sofijskih ulica. Kod vas je, međutim, dragi moji srpski prijatelji, sada još gore. Pogledajte kakvo je pravo kraljevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuću u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basnoslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavljenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini. A pop Janjić i svi ostali s ove i one strane Save i Dunava?
Ne, ti političari su iskoristili svoj položaj da bi se lično obogatili, ponekad i nimalo poštenim sredstvima. Time su pokazali da je njima politika samo sredstvo za brzo sticanje velikog novca.
14.04.06
Srbi, čuvajte se sebe
Duško Anđić: Šta je greška Arčibalda Rajsa
Reditelj i pisac govori o iskušenjima stavljanja na scenu života jedne od najintrigantnijih ličnosti koja je volela Srbe
U beogradskom pozorištu „Ogledalo” igra se teatarska inscenacija knjige Arčibalda Rajsa „Čujte Srbi, čuvajte se sebe!”, testamentarnog dela čoveka koji je voleo Srbiju, borio se za istinu o njoj, ostavio joj srce na Kajmakčalanu a telo na Topčideru, kuću u korovu koja je našom nebrigom zarasla... I knjigu koja je prevedena s francuskog jezika i objavljena na srpskom tek 1996. godine.
Autor dramske obrade Rajsove knjige, i reditelj predstave Duško Anđić, dobitnik je mnogih nagrada i pripada retkim umetnicima koji može da se pohvali da se predstava „Omer Paša Latas” u njegovoj režiji prikazuje i danas u Sarajevu u Narodnom pozorištu, više od tri decenije, odnosno više od 500 puta! Umetnik u šestoj deceniji života, rođen je u Šapcu, mladost proveo u Sarajevu, već 15 godina živi i radi u Beogradu.
INTERVJU
Podsetili ste na jednu, najblaže rečeno bizarnu, činjenicu da je knjiga čekala toliko dugo da bude prevedena...
– Te 1996. godine prvi put je preveden integralni Rajsov tekst. Pre toga, Crkva je knjigu fragmentarno prevodila. Radeći na predstavi ja sam, pak, mnogo više vremena provodio tražeći u čemu je Rajsova „greška”? Rajs u svojoj knjizi nije nimalo sentimentalan, konačno, bio je profesionalni kriminolog koga je pozvala srpska vlada da istraži zločine nad civilnim stanovništvom u Mačvi u Prvom svetskom ratu, 1914. godine. Svetu je upravo Rajs poslao prve istinite informacije o tragičnom stradanju Srba. Posle rata, nastavio je da živi u Srbiji a zatim je, zgrožen naličjem našeg naroda, napisao neku vrstu svog testamenta. Dva-tri meseca kasnije, umro je posle povrede koju mu je naneo izvesni kapetan Kapetanović, udarivši ga sabljom u grudi. Ožiljak na Rajsovoj duši bio je takav da je ubrzo umro od tog poniženja.
Zanimljivo je scensko rešenje knjige koja se u poglavljima bavi koliko vrlinama toliko i manama Srba?
– Dramaturški sam to rešio tako što mlada, ambiciozna tv-novinarka priziva mrtvog Rajsa „na razgovor”. A Rajsa sam ja izabrao za junaka predstave jer je on, prema mom mišljenju, pored cara Dušana, Svetog Save i vojvode Mišića u onoj maloj grupi ljudi koji su voleli Srbe. Bio je napor da sa glumcima spojimo ta dva vremena, Rajsovo i naše, razgovor sa čovekom iz prošlog veka a iz današnje perspektive, da spojimo ne samo vekove, nego „prvu” i „drugu” istinu, i dva medija, pozorište i televiziju...
Koliko ste sebe, možda, našli u sudbini Arčibalda Rajsa?
– Veoma mnogo. Knjigu sam, inače, sasvim slučajno kupio, jer je bila jevtina a ja sam imao taman toliko novca. Bez obzira što sam i pre toga znao dosta o Rajsu, počeo sam da kopam po arhivama, da kontaktiram ljude koji su se bavili njegovim životom.
Moj najveći problem u toku rada na predstavi bio je da odgovorim na pitanje zašto je on toliko bio privržen Srbima, kada sam i ja već pomalo izgubio nadu za svoj narod. Kako je moguće da čovek koji nije sa ovog tla, rođeni Nemac a švajcarski državljanin, koji je osnovao bar desetak policija od Brazila do Rusije, izuzetno obrazovan i bogat, koji je, konačno, ustanovio policiju u Beogradu baš u ovoj zgradi u Gračaničkoj ulici u kojoj je i naše pozorište, bude toliko opsednut Srbima? Rajs u meni ponovo budi nadu da je bio u pravu kada je tvrdio da Srbi imaju neku energiju koja vodi napred i da će se, kad-tad, ona pojaviti. U finalu predstave Rajs poručuje: „Skinite tu prljavštinu, vi imate dušu, vi ste čist narod. I, ako ste preživeli sve ono što jeste u istoriji, nemoguće je da takav narod postane samo siva mrlja na mapi planete.” Rajs ima argumente u to što veruje. Nije imao potomaka, ima neke prijatelje koji žive u okolini Niša i zastupnici su njegovih prava. Nikola Pašić ga je nagovorio da primi naše državljanstvo i, tim povodom, Rajs kaže da je postao bogatiji za ceo jedan narod.
Koliko, i da li i svet zna za delo Arčibalda Rajsa?
– Hvala Vam na ovom pitanju! Da li mi verujete da svet ignoriše Rajsa, i Švajcarska u kojoj je školovan, pa čak i Francuska kojoj je bio okrenut...
Stručnjak na svetskom glasu
Arčibald Rajs (Reiss Rodolphe Archibald) rođen je 8. jula 1875. godine kraj Hauzaha, u južnoj Nemačkoj, u pokrajini Baden. Otišao je u švajcarski kanton Vo i sa 22 godine stekao zvanje doktora hemije. Na Univerzitetu u Lozani bio je asistent za fotografiju, a 1906. je postao vanredni profesor za kriminalistiku. Pažnju je usmerio na primenu fotografije u kriminalistici. Objavio je knjigu „Sudska fotografija” koja je u potpunosti promenila način kriminalističkog izveštavanja. Na Mirovnoj konferenciji u Parizu posle Prvog svetskog rata, kao neutralni posmatrač i ekspert svetskog glasa, ostao je upamćen po svedočenju o stradanju Srba kazavši da „pred zločinom nema neutralnosti”.
Mirjana Radošević
26.07.13 Blic
Nismo cenili Rajsa zato smo sad sami
Čujte Srbi, Arčibald Rajs
O nemcu koji nas je voleo i njegovom delu „čujte, Srbi“
A. Nikolić
Vi (Srbi) ste jedan od najbistrijih naroda koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje nazivate inteligencijom, sprečavaju vas da to postignete.“
Ovo su reči dr Rudolfa Arčibalda Rajsa, ispisane u knjizi „Čujte Srbi“, u čijem podnaslovu piše „Čuvajte se sebe“. Rajs je knjigu napisao 1928. godine i ona predstavlja ubedljivi politički testament srpskom narodu. Šta nam je to Arčibald Rajs poručio davne 1928. godine i jesmo li uspeli da se sačuvamo sami od sebe?
Istoričar Predrag J. Marković istakao je potrebu srpskog naroda da uživa u sopstvenoj narcisoidnosti, što je uz nekoliko promašaja političkih elita kumovalo lošoj sudbini našeg društva u 20. veku.
- Arčibald Rajs je čovek koji je napustio karijeru čuvenog forenzičara kako bi pomogao borbu jednog malog naroda za opstanak i slobodu. Nikakvog interesa nije imao za to, sem vere u istinu i pravdu. Umesto da zajedno s njim podele plemenitu ideju o veri, istini i pravdi, Srbi su mu uzvratili nezahvalnošću i zaboravom. Valjda zato sada nemaju skoro nikakve prijatelje, a kamoli takve kao Rajs - kaže Marković.
Kao veliki prijatelj srpskog naroda, Arčibald Rajs je u svojoj knjizi ukazao na vrline i mane srpskog naroda, opisao je tadašnju srpsku inteligenciji, političare i omladinu...
Istoričarka Branka Prpa smatra da srpski narod u proteklih osam decenija nije uspeo da se spase slabih, neobrazovanih i neodgovornih političkih elita koje su ga mnogo koštale u istorijskom i ekonomskom smislu.
- Kontinuitet vladanja sve gorih političkih elita u Srbiji traje od kraja 19. pa kroz celi 20, a evo i sada u 21. veku. Umesto da postaju sve obrazovaniji, odgovorniji, plemenitiji, pripadnici naših političkih elita su ignorisali moderne tokove razvoja u Evropi i vodili naše društvo u izolaciju. Skoro svaki proces modernizacije Srbije ugušen je u strahotama i krvi. Političke elite su stvarale i rušile identitet i integritet države i naroda i nikada nisu imale sluha za istorijski kontekst i pozicioniranje Srbije u njemu - kazala je za „Blic“ Branka Prpa.
S druge strane, njen kolega Čedomir Antić smatra da je Arčibald Rajs pred srpski narod postavio prevelike zahteve, jer u vrtlogu istorije u 20. veku ni mnogo modernija i organizovanija evropska društva od srpskog nisu uspela da izbegnu raznolika posrtanja.
- Verujem da je srpski narod mogao da izbegne Jugoslaviju, ali ne i komunizam. Pitanje je da li bi se drugačijom politikom prema velikim silama izbeglo ogromno stradanje stanovništva u svetskim ratovima. Rajs je bio veliki humanitarac, ali je voleo Srbiju i Srbe na isti način kao što je razvijenom delu Evrope simpatičan folklor i društvene osobenosti njenih manje modernizovanih krajeva - pojasnio je Čedomir Antić.
