Dr Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor na Univerzitetu u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svetskog rata. Došao je na poziv srpske vlade kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, nemačkim i bugarskim zverstvima u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Svoje izveštaje o tome objavljivao je u evropskim listovima. Ali, sudbina se poigrala sa njim. Zavoleo je Srbiju i postao veliki prijatelj naroda i vojske, nikada se više nije odvajao od njih.
Pokušao je modernizuje beogradsku policiju i smatra se osnivačem Prve policijske škole u Srbiji. Pred smrt se zamerio dvoru. Umro je u Beogradu 1929. godine nakon verbalnog duela sa bivšim ministrom Kepetanovićem, ratnim profiterom. Imao je jednu - želju da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu "najopasnijem vrhu srpske zemlje, blizu drugova koji su stradali za slobodu otadžbine". Iako neobična, njegova poslednja želja je uslišena i obezbedila mu put u nezaborav.Dr Rudolf Arčibald Rajs rođen je 8. avgusta 1875. godine u Badenu. Bio je profesor na Univerzitetu u Lozani, doktor prava i hemije, kriminolog i publicista.
U Srbiju je došao avgusta 1914. godine, u toku Prvog svetskog rata. Došao je na poziv srpske vlade kao neutralni posmatrač i ratni dopisnik i da sprovede anketu o mađarskim, nemačkim i bugarskim zverstvima u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. Svoje izveštaje o tome objavljivao je u evropskim listovima. Ali, sudbina se poigrala sa njim. Zavoleo je Srbiju i postao veliki prijatelj naroda i vojske, nikada se više nije odvajao od njih.
Pokušao je modernizuje beogradsku policiju i smatra se osnivačem Prve policijske škole u Srbiji. Pred smrt se zamerio dvoru. Umro je u Beogradu 1929. godine nakon verbalnog duela sa bivšim ministrom Kepetanovićem, ratnim profiterom. Imao je jednu - želju da mu srce bude sahranjeno na Kajmakčalanu "najopasnijem vrhu srpske zemlje, blizu drugova koji su stradali za slobodu otadžbine". Iako neobična, njegova poslednja želja je uslišena i obezbedila mu put u nezaborav. Doktor Rudolf Arčibald Rajs zadužio je srpski narod i bio njegov veliki prijatelj za vreme Prvog svetskog rata.
Da biste očuvali patriotizam, kultu svojih nacionalnih junaka dodali ste još jedno, skoro isto toliko delotvorno sredstvo. Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu tradiciju. Istina, vi osećate, poput svakog čoveka koji zaista razmišlja, da postoji nešto neodredljivo, nešto suviše uzvišeno da bi se pojmilo, nad nama, nešto što natkriljuje svet i upravlja njime. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja. Popovi vam nisu bili niti jesu crkveni ljudi, već vatreni rodoljubi sa svim vrlinama i manama vašeg naroda. (...)
Nerad
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. Često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da uradite danas.
Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! I vaš seljak gubi, zbog nedovoljnog zalaganja u radu, dobar deo onoga što bi mogao dobiti od svoje mnogo plodne zemlje. On ne primenjuje savremene i racionalne postupke u poljoprivredi pošto bi ga oni, bar dok se ne bi na njih privikao, terali da više radi. "Tradicija" mu je izgovor što ih ne primenjuje. (...) Ksenofobija vladajuće klase
Bije vas glas da ste ksenofobi. Pravi srpski narod to nije. Obazriv je prema strancu, a ta obazrivost ponekad ide do podozrivosti. Nije ni čudo kad su vas tokom dugih vekova iskorišćavali strani ugnjetači. Ta obazrivost, pa čak i podozrivost nisu mane, nije to ksenofobija. Međutim, oni među vama koji bi hteli da se smatraju vladajućom klasom jesu ksenofobi i, što je još gore, ksenofobija im nije posledica preteranog nacionalizma, već nakaradne zavisti. (...)
Politički kadar - bezvredan
Ta ljubomora kaste zvane "inteligencija" srpskog naroda ne iskazuje se samo prema strancima već i prema sunarodnicima. "Otmeno društvo" tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Svim sredstvima nastoji da prepreči put onome ko se osmeli i poželi da istupi iz njegovih redova. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama. Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju mediokriteti, čak i ljudi bez ikakve vrednosti. Zato vam je i politički kadar kukavan.
I pored svega, zavist nije svojstvena srpskom narodu. On je ambiciozan, a hrabar narod i treba da bude ambiciozan, ali nije ljubomoran. Ljubomora je tekovina onog izrođenog dela stanovništva, dela koji čini "inteligenciju", kako se ona neopravdano naziva. (...)
Grabljenje za vlast
Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Ni na pamet im nije palo da bi prve redove trebalo prepustiti onima koji su se žrtvovali za otadžbinu. Naprotiv, svim mogućim sredstvima su nastojali da sa značajnih položaja uklone sve veterane. Oni su, pak, još bili previše umorni od natčovečanskih napora koje su uložili, pa su im to dopustili. Elem, političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar!Od rata do danas (1928), video sam najmanje pedesetak ministara i, s retkim izuzecima, svi ti ministri su se obogatili. Kao što sam već rekao, svojevremeno se pričalo kako je bugarski kralj Ferdinand, da bi ga pridobio, jednog značajnog političara postavio za ministra na šest meseci, što je pomenutom političaru bilo dovoljno da kupi lepu vilu u jednoj od najlepših sofijskih ulica. Kod vas je, međutim, dragi moji srpski prijatelji, sada još gore. Pogledajte kakvo je pravo kraljevsko imanje vaš ministar Ninčić stekao. Pogledajte mu kuću u gradu! Zar zaista verujete da je sve to plaćeno štednjom od imetka koji je Ninčić imao pre rata i od ministarske plate? A basnoslovno bogatstvo Stojadinovića, bivšeg ministra finansija, sina čestitog čoveka bez ikakvog bogatstva? A Boža Maksimović, pre rata samo sitni siromašni nameštenik koji je bez završenih studija? Da li je onu lepu kuću vrednu nekoliko miliona i onaj nakit i druge beskorisne stvarčice koje je njegova žena nakupovala u Parizu platio svojim novcem kad tog novca nije ni bilo? Pašić, kome je bavljenje politikom već bilo mnogo donelo, posle rata je postao jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini. A pop Janjić i svi ostali s ove i one strane Save i Dunava?
Ne, ti političari su iskoristili svoj položaj da bi se lično obogatili, ponekad i nimalo poštenim sredstvima. Time su pokazali da je njima politika samo sredstvo za brzo sticanje velikog novca.
