06.01.12
Sa Čarnojevićem na pustoj obali
Dinko Davidov
Srpska akademija nauka i umetnosti, novosadski „Prometej” i Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, objavili su izuzetno luksuznu monografiju Dinka Davidova (1930), pod naslovom „Sentandreja srpske povesnice”. Dinko Davidov je istoričar umetnosti, redovni član SANU od 2006. godine, dugogodišnji direktor Galerije SANU, autor je knjiga: „Studije o srpskoj umetnosti XVIII veka”, „Srbi i Jerusalim”, „Gornja zemlja”, „Ogrešenja”, „Znamenja seoba”, „Parusija”, „Srpske privilegije”...
Koliko je Srba 1690. godine, s Arsenijem III Čarnojevićem, prešlo Dunav i otišlo u Ugarsku i kako su se zaustavili baš u Sentandreji?
U Čarnojevićevoj seobi bilo je oko 40.000 Srba, koji su se u „Gornjoj zemlji” raspoređivali po selima i varošima, gde su ih dočekivali njihovi sunarodnici, doseljeni u periodu od HV do HVII veka. Tako je bilo u Baranji (manastir Grabovac), u Mohaču, Pečuju, na Čepelskom ostrvu (manastir i naselje Srpski Kovin,) u Pešti i Budimu. Jedino ih je u Sentandreji dočekala pusta dunavska dolma. Pitate me zašto su zastali i ostali na negostoljubivoj priobalnoj utrini. Istorijskih vesti o tome nema. Ostaje samo naslućivanje. Za vreme zadržavanja Čarnojevićevog zbega kod Beograda, u leto 1690. godine, pojavila se opaka kuga koja je morila iznemogli narod. Kad su iscrpljeni Rascijani stigli do Budima, austrijska carska vojna vlast je donela odluku da se jedan deo srpskog zbega, za koji se sumnjalo da prenosi kugu, naseli na pustoj sentandrejskoj obali – pa šta im bude. Ipak, oni koji su stigli do ovog odredišta bili su zdravi. Već s proleća iduće 1691. mladići su regrutovani u carsku vojsku da, za obećane privilegije, „krv prolivaju”, kako su Srbi na krajnjem severu svojih seoba često, i s razlogom, govorili i pisali.
Srbi su sa sobom poneli i mošti kneza Lazara. Kakva je simbolika ovog čina?
Prenos kivota sa moštima svetog kneza opisao je monah, daskal Stefan Ravaničanin: „Opet da kažemo da je našem manastiru Ravanici konačno pustošenje bilo... 40 dana smo po putu hodili... i uselili smo se u nekoje mesto više Budima zvano Sentandreja... Tu sagradismo kuće, kako koji može, i crkvu od drveta podigosmo... tu položismo mošti svetoga cara Lazara srpskog”. Daskal nije izričito napisao zašto su poneli mošti kneževe u neizvesnost i bestragiju. Naslućujem da su se ravanički monasi plašili da će Turci spaliti svetog kneza, kao što su nekad spalili svetitelja Savu na Vračaru. Ostaje samo pitanje: kako su Ravaničani u Sentandreji doživeli onu tužnu parabolu koja se izvila od Ravanice do Sentandreje. Kneževe mošti u kivotu ispred oltara monumentalne i duhovno uzvišene Ravanice i ovde, posle bega, u sentandrejskoj kućici-crkvici, brvnari? Translacija kneževih moštiju jedna je od dramatičnih epizoda velikog seobnog pozorja srpske povesnice. Naposletku, to su u biti istorijske realnosti, koje na svoj način ukrašava simbolika kneževog kulta. A realnost je i u tome da su baš tu, kraj crkvice brvnare, monasi manastira Rače na Drini sagradili konak, takođe „ot dreva” i u njemu nastavili svoje knjigopisanije. I tu napisa Kiprijan Račanin svoj „Sabornik”, gde su „Služba” i „Stihira” svetome knezu Lazaru.
Srbi su u Sentandreji sagradili velelepne građevine, poštujući važeće umetničke pravce: barok, rokoko i klasicizam? Koji su najvažniji kulturni spomenici u Sentandreji i u kakvom su stanju?
Zbog stalnih presija rimokatoličke crkve i početnog unijaćenja, patrijarh Arsenije Treći izdao je neposredno posle seobe cirkularno pismo – naredbu o hitnoj gradnji prvobitnih bogomolja. Otud crkve brvnare. Tek sredinom HVIII veka počeo je svekoliki preobražaj srpskog naroda u Ugarskoj, a za tada se vezuje i pojava graždanstva, mahom trgovaca, zanatlija i vinogradara-podrumara, koji u rodoljubivom raspoloženju postadoše „ktitori i priložnici” sentandrejskih baroknih i klasicističkih hramova. Gradili su ih na istim, osvećenim, mestima gde su bile crkve brvnare. Podigli su Sabornu ili Beogradsku crkvu sa raskošnim ulaznim kamenoklesarskim portalima i još raskošnijom duborezbarijom oltarske pregrade, na kojoj su barokne ikone novosadskog slikara Vasilija Ostojića. U centru varoši je Blagoveštenska crkva sa prelepom zapadnom fasadom u stilu baroka-rokaja i sa ikonostasom vrsnog slikara Mihaila Živkovića. Na severnoj strani varoši majstori kožarskog zanata podigli su Preobražensku crkvu sa ikonostasom slikara iz Male Rusije. Četvrta je crkva Požarevačka, u kojoj je ikonostas temišvarskih zografa. Ostale sentandrejske crkve, Ćiprovačku, Opovačku i Zbešku – zbog pomanjkanja svojih vernika – budimska eparhija ustupila je drugim veroispovestima. Sentandrejske crkve su naš kulturnoistorijski, ali i nacionalni ponos.
Šta srpska država čini na njihovoj zaštiti i očuvanju?
Arhitektonsko-građevinsku zaštitu pokriva mađarska stručna služba – Državni zavod za zaštitu spomenika kulture. Sve ostalo, obradu i zaštitu slikarskih, knjižnih i arhivskih spomenika obavljaju ustanove iz Srbije: Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Galerija Matice srpske, Biblioteka Matice srpske, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine. Istorijskoumetničkim istraživanjima pretežno se bavi Sentnadrejski odbor Srpske akademije nauka i umetnosti. Ministarstvo kulture Srbije i Vlada Vojvodine finansijski su pomogli da se objavi moja knjiga „Sentandreja srpske povesnice”. Sada očekujemo njihovu pomoć za štampanje popularno-naučne monografije „Sentandreja” na mađarskom, engleskom, ruskom i nemačkom jeziku. To je plan Sentandrejskog odbora SANU, koji treba da bude ostvaren ove godine. Napominjem da je zamišljena monografija Sentandreje neophodna zbog stranih, a mnogoljudnih, posetilaca Sentandreje, koji o negda srpskoj varoši i njenim istorijskim spomenicima ne znaju baš ništa.
Milan Kašanin je govorio da su Sentandreja i Hilandar veoma slični. Šta spaja ova dva spomenika srpske kulture?
Milan Kašanin je vazda pisao u nadahnuću tradicijom. Čuo je najtiše, kao lahor, šumove, nazirao je jedva vidljive odsjaje davne prošlosti. Poznavao je spomenike, ali ne knjiški, već njihovo zračenje u prošlosti, i od prošlosti do naših dana. Tako je sagledao i one niti hilandarske i sentandrejske: „Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentanadreji, ni srpski srednji vek, kroz vizantijsku i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru”, zapisao je, uznemireni, Milan Kašanin.
Kolika je srpska zajednica danas u Sentandreji i kakvi su joj odnosi s maticom?
Broj Srba u Sentandreji je, blago rečeno, sada simboličan. Asimilacija, zapravo pomađarivanje, počelo je davno, posle Bune 1848. godine. Jaša Ignjatović je 1884. napisao onaj svoj nekrolog o Srbima, Sentandrejcima: „Kad u Sentandreji jednom nestane Srba, a jedared će ih nestati, onda će im obronak divnih planina biti grob, pokrov mirisano zelenilo, a zvuk zvona njihovih hramova propratiće ih u večnost, a hramovi ostaće kao spomenici njihovog duha i života”. A za odnos matice, dakle Srbije prema Sentandreji, moraćemo se raspitati u našem Ministarstvu za dijasporu. Mislim da je njihova briga o Srbima u Sentandreji i o njihovim, zapravo našim, srpskim spomenicima skromna, neznatna!
Zoran Radisavljević
