Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja

25.05.14 Danas

Od Filosofskih eseja, objavljenih 60-ih godina prošloga veka u poznatoj Nolitovoj biblioteci Sazvežđa, pa sve do poslednje objavljene knjige u našoj sredini pod naslovom Da li je Gospod Bog srećan, u biblioteci Alef čačanskog Gradca, koju je posle autorove smrti priredio jedan od njegovih najautoritativnijih tumača Zbignjev Mencel, a obuhvata tekstove koji su pisani ili izgovoreni u različitim prilikama i povodima, u dugom vremenskom rasponu od 1984. do 2008. godine.
U prilogu O sreći. Da li je Gospod Bog srećan, kako glasi i naslov ove knjige, Kolakovski ističe da je po našem konvencionalnom rezonovanju „sreća emotivno stanje duha“, pa se pita da li u tom slučaju i Bog ima emocije. Pomenutom prethodi pitanje šta je uopšte sreća. Najznačajniji mislioci prošlosti imali su različite poglede na pojam sreće, ali su, važno je istaći, bili saglasni u uverenju da svaki čovek teži ka sreći.
U svakodnevnom govoru možemo često čuti za nekoga kako je „imao sreće“ i pri tome se pre svega misli na nepredviđene okolnosti ili događaje u kojima smo se pukim slučajem obreli, ali uprkos tome ostali smo pošteđeni nekog gubitka ili nam je nešto potpuno neočekivano išlo u prilog.
Jedan savremeni britanski istoričar filozofije ustanovio je da su u trećem veku pre Hristovog rođenja pronađena 284 učenja o sreći. Zaista impresivno.
Starogrčke filozofske predstave o sreći polazile su od stanovišta da su sreća i nesreća neuhvatljivi entiteti kojima čovek ne može raspolagati. Utoliko se sreća, odnosno njeno značenje razotkriva u pojmovima tyche i agathos daimon (nadčulno, božansko biće dobrote). Dakle, ono što smo već prethodno naveli - reč je o slučajnoj, odnosno trajnoj sreći, ili povoljnim, odnosno nepovoljnim okolnostima za naše delanje. Saobrazno pomenutom, eutychia znači imati naklonost boginje Tyche, odnosno dystychia biti prepušten nemilosti poznate mitske figure. Rečju, sličnog su značenja eudaimonia (imati naklonost bogova) i kakodaimonia (biti u nemilosti bogova). Razume se, stari Grci su sem „slučajne“ sreće, koja je zavisila od bogova, istu razumevali u ontološkoj ravni kao sveprožimajući logos sveta pneumos, misterioznu silu koja je povezivala čovekovu individualnu egzistenciju s kosmičkim poretkom stvari. To je onaj slučaj kad za nekoga kažemo da je rođen pod srećnom zvezdom.
Sasvim je izvesno da Kolakovski nije imao u vidu mitsku tradiciju starih Grka, već hrišćanskog Boga, Isusa Hrista, koji nije bio srećan. „Živeo je u telu, bolovao sve bolove, umro je na krstu i sa ljudima delio nesreću.“ Ma koliko pomenuta saznanja upućivala na puteve čovekovog egzistencijalnog tragizma, ona, ipak, po autoru ove knjige, „jačaju naše postojanje, čine da smo duhovno zdraviji i bolji“.
Ipak, kritičko preispitivanje povesnih relacija svetog i profanog stalno se provlači kroz filozofsku misao Lešeka Kolakovskog. U ovom spisu autor navodi da su dva činioca po mnogim istraživačima i javnim delatnicima doprinela ubrzanom procesu tzv. sekularizacije: Pre svega spektakularni napredak nauke i društva hiperorganizovane racionalnosti u kome više nema mesta za Boga, i s druge strane, „nesposobnost hrišćanstva, posebno rimokatoličke crkve da izađe na kraj sa velikim društvenim problemima koje je izazvala industrijalizacija u našem veku“. Okrenutost ka nebu i Bogu, ali i „u večnoj napetosti između njegovog zemaljskog i sakralnog samorazumevanja, u tretiranju hrišćanstva kao repozitorijuma Božije milosti, a istovremeno ono u svetu ostaje kulturno, istorijski promenljiv organizam koji se koristi svetovnim sredstvima“. Korišćenje svetovnih sredstava odnosi se na nastojanje hrišćanske vere da se takmiči sa naukom i „koristi njene kriterijume“, veli Kolakovski. Utoliko je ovakva težnja osuđena na sudbinu pseudonauke, neretko može da legitimizuje različite oblike sujeverja i time ozbiljno pokoleba hrišćanskog vernika u sadašnjoj situaciji. Takođe, Kolakovski dobro zna da hrišćanstvo, iako je monoteistička religija, nije i monolitna u svom delatnom poslanstvu. Utoliko se, primera radi, kritički obrušava na hilijastičko učenje i pokret koji u načelu „ćutke prihvata da je Bog oruđe koje nam služi za odbranu stvari poput doktrine, ideologije ili političke partije i da je u osnovi maskirano bezbožništvo“.
Raspravljajući o metafizičkom i moralnom zlu, Bogu, teokratiji, veri, istini i pravdi, klasičnim i modernim misliocima - Kolakovski vrlo pregnanto saopštava svoj kritički stav o politici, moći, tržištu, liberalizmu, demokratiji, totalitarizmu, imperijalizmu, nauci, obrazovanju, univerzitetu, globalizaciji, ekološkoj problematici, biotehnologiji itd.
Iako je ova „slučajna knjiga“ kratkih rasprava napisana u esejističkom stilu, s onu stranu akademskog rigorizma i metodski strogo izložene argumentacije, ona će svojom dijaloškom dinamikom i provokativnim polemičkim profilom biti pravi izazov za obrazovanog čitaoca.
Naposletku, Lešek Kolakovski po svemu sudeći spada u one mislioce za koje filozofija nije samo puki „izraz“ svoga vremena, već obrnuto - vreme kao „horizont očekivanja“ - organon suštinskog saoblikovanja sveta, i to u znaku glasovitog silogizma Martina Hajdegera: Wege - nicht Werke/Putevi - ne dela. Putevi su „muze“ kritičkog mišljenja, dok su zgotovljena dela petrificirani suveniri sadašnjeg trenutka, bez izgleda na budućnost. Uostalom, autentično mišljenje je uvek na nekom novom putu pa nam delo Lešeka Kolakovskog ostaje kao opomena vlastitoj savesti.

JOVO CVJETKOVIĆ

23.02.14 Politika

Poljski filozof je isticao da Poljska nije imala izbora, i da nije ušla u NATO i u EU ubrzo bi se našla u orbiti Rusije

Polemička misao o tome „Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja” naslov je knjige poljskog filozofa Lešeka Kolakovskog (1927–2009), dela koje je objavljeno neposredno posle njegove smrti, a koje kod nas čitamo u prevodu Biserke Rajčić, i u izdanju čačanskog „Gradca”. Reč je o tekstovima pisanim u razdoblju od 1984. do 2008. godine, u vidu predavanja, govora, istupa autora na naučnim konferencijama i kongresima, predgovora i pogovora knjigama koje je čitao.
Kako u pogovoru ističe Biserka Rajčić, ovi tekstovi su objavljivani najčešće u poljskim listovima i časopisima „Gazeta viborča”, „Kultura”, „Znak” i drugima. Glavne rasprave u knjizi posvećene su pitanjima Boga i ljubavi, koja Kolakovski posmatra u dijalogu sa Lajbnicom, Hegelom, Kartezijem, Šopenhauerom, ali su česta razmišljanja Kolakovskog usmerena i na probleme savremenosti, održanja ili gubljenja vere, postojanja zla u svetu, slobode izbora, Evropske unije, identiteta, promene klime. „Još kao marksista Kolakovski je počeo da se interesuje za teološku, poljsku i svetsku literaturu i proučava je. I kao ozbiljan mislilac mnogim teološkim pitanjima bavi se i u knjizi duhovito naslovljenoj ’Da li je Gospod Bog srećan i druga pitanja’. Pojavljuje se u ulozi pažljivog čitaoca i komentatora dokumenata katoličke crkve, razmatra poslanice Jovana Pavla Drugog, koji se pored teologije bavio i filozofijom”, piše Biserka Rajčić, uz vrlo važnu napomenu:
„Kolakovski posebno ustaje protiv sadašnjih ’učenja’ crkve koja koristi termine poput ’dijalog’ i ’susret’. Jer oni se odnose na nov savez s Bogom, a ne na osnove hrišćanstva, na ljubav i milosrđe, odnosno put ka Tvorcu koji vodi preko bližnjeg. Bog nas je stvorio da se radujemo svom postojanju, da u svemu vidimo smisao i dobro, ljubav, veru i nadu”.
Upravo zbog diktata uspešnosti i sreće po svaku cenu, a zatim i kulta ličnosti koji je danas jači nego u doba totalitarizma, a koji opet izostavlja humanost, moralnost i duhovnost, Kolakovski je nagovestio ideju da Bog i nema mnogo razloga da bude zadovoljan svojom tvorevinom. Ipak, veliki filozof nije bio ogorčen. Smatrao je da je krajnji cilj lečenje, a ne uništenje.
Kao tumač i kritičar ideologija koje su svetu nanele nemerljivo zlo, Kolakovski u jednom od eseja poredi nacizam i komunizam, pa zaključuje da je Staljin „u proizvodnji leševa postigao mnogo bolje rezultate nego Hitler , mada ih je globalno i statistički teško upoređivati, s obzirom na to da je nacistička država postojala samo dvanaest godina”. Kolakovski je smatrao da je dobro to što se u Poljskoj posle 1989. godine uvećavala literatura koja analizira epohu komunizma, i što su o njoj pisali i američki, ruski, francuski teoretičari.
Oproštaj da, ali zaborav ne, poručivao je ovaj mislilac. U sažetoj analizi Gorbačovljevog doba Kolakovski zapaža da ovaj političar nije želeo da uništi komunizam, već da ga učini uspešnijim tako što će uvesti slobodu izražavanja i slobodne medije. „Za vreme Gorbačova posetio sam Moskvu... ljudi su se izražavali bez kočnica, bez straha pričali o svemu. I ko sme da tvrdi da je sloboda izražavanja koja je srušila komunizam beznačajan detalj? Komunizam sa slobodom izražavanja nije mogao da opstane, iako znam jednog teoretičara komunizma koji je tada izjavio da, prema njegovoj teoriji, ne mogu postojati ni Gorbačov ni Valensa, napisao je Kolakovski za „Gazetu viborča” u maju 1999. godine.
Smatrao je da proces ujedinjenja Evrope postepeno smanjuje suverenost pojedinih država, i u eseju „Može li Evropa zaživeti?”, posmatrao je pokret za ujedinjenje Evrope naporedo sa cvetanjem separatizma, nacionalizma, osvajačkih pretenzija prema susedima. Isticao je da Poljska nije imala izbora, i da nije ušla u NATO i u EU nesumnjivo da bi se za kratko vreme našla u orbiti Rusije... Kao najveću dobit od evropskog ujedinjenja Kolakovski je video trajni mir, posle nepoverenja kojem su težili napoleonovski, hitleristički ili moskovski pokušaji ujedinjenja, a hrišćanstvo je razumevao kao jedan od korena evropske kulture. Ipak, po njegovom mišljenju, istorija Evrope vredna je hvale samo na trenutke zbog totalitarizama 20. veka.

Marina Vulićević