Mini predavanja o maksi stvarima

01.01.00

Politika
06.07.2002.
Mini predavanja o maksi stvarima

Briga bez kraja

U svojoj novoj knjizi Lešek Kolakovski piše o vlasti i slavi, patnjama i smehu, Bogu i terorizmu, dokolici i svecima

Bilo je to poprilično davno (1956) kada je dvadesetosmogodišnji docent za filozofiju Lešek Kolakovski skresao u brk poljskom partijskom Politbirou pravu lekciju: prikačio je na oglasnu tablu Varšavskog univerziteta 48 teza u kojima je bez ustezanja kazao da zadatak intelektualaca u komunističkom pokretu nije da samo bespogovorno provode "mudre partijske direktive" nego da i sami proveravaju da li su "te direktive zaista mudre". Jer: komunizmu su potrebni intelektualci zbog njihove sposobnosti da misle, a ne zbog njihovog oportunizma. I kakav je to, na kraju, socijalizam gde filozofi i pisci uvek kažu isto što i generali i ministri, ali uvek posle njih; zaključio je - režim koji nije sposoban da osigura dobrovoljnu saradnju inteligencije mora se osloniti isključivo na "moć policije i vojske".

Kolakovski tada nije bio usamljen: na savetovanju poljskih pisaca Jan Kot je grmio da je "pred našim očima, i sve više savremena istorija postajala mitologija", a mladi pisac Vitold Virpša postavio je pitanje - kako se moglo dogoditi to da su on i njegovi drugovi "svakodnevno gutali žabe", tj. gutali neistine, iako su znali da se radi o izmišljotinama.

Nekadašnji "neprijatelj"

Odmah je usledila, dakako, i žestoka kritika sa najzvaničnijih mesta: Kolakovskog je, najpre, Gomulka nazvao "opasnim revizionistom", a orkestrirani napadi partijske štampe "neprijateljem" koji hoće da "zameni akciju pobožnim snovima, a revolucionarnu strategiju moralnim načelima" itd.

Sve to Kolakovskog ni najmanje nije uplašilo. Naprotiv, deset godina kasnije (1966) prilikom proslave poljskog Oktobra, tada već oslobođen svih komunističkih iluzija, bez ustezanja rekao je: "Drugovi, okupili smo se da proslavimo desetogodišnjicu Oktobra, ali i nemamo šta da slavimo". Ubrzo je isključen iz partije i s Univerziteta (1968); napušta i Poljsku, da bi se, nakon Montreala i Berklija, konačno skrasio u Oksfordu gde i danas živi.

Njegova najnovija knjiga "Mini predavanja o maksi stvarima" (izdavač: "Plato") u stvari je zbirka mini predavanja, održanih na poljskoj televiziji tokom poslednje dve-tri godine, koja, veli autor, imaju dve vrline: kratka su i "gledaoci ne uspevaju da zaspu, gledajući ih" i drugo, u njima se uopšte ne govori o politici. Najneposrednije su vezana za život: o vlasti, o slavi, o patnjama, o smehu, o vrlini, o nasilju, o zavisti, o Bogu, o savesti, o terorizmu, o putovanjima, o dugovima, o dokolici, o smrtnoj kazni, o svecima, o pravednosti, o slobodi i sl.

Ovo, naravno, nisu teme o kojima se piše prvi put, ali je novost to što se obrađuju u osobenom žanru, atraktivno i vrlo seriozno. Najtiražnije poljske novine "Gazeta viborča" objavljivale su ih, iz nedelje u nedelju, do poslednje. Dovoljno je, uostalom, da dolaze iz pera Lešeka Kolakovskog. Nedavno se žalio i piscu ovih redova na pravu poplavu piratskih izdanja njegovih knjiga u južnoameričkim zemljama.

Bez pogleda na svet

Njegovo filozofsko stanovište? Nema ga! Uporno, naime, odbija da prizna pripadnost bilo kojem postojećem pravcu ili školi mišljenja. On je filozof, kako sam priznaje, koji nema svoj filozofski pogled na svet; svoju poziciju, veli, nikako ne može odrediti i nazvati, niti je u kratkim crtama može opisati, niti naći odgovarajuću reč da objasni sebe kao filozofa ove ili one orijentacije; ne veruje čak ni to da bi mogao pronaći tačan izraz da obeleži sebe kao misleću egzistenciju, niti smatra da mu je to uopšte važno; nije mu, u krajnjoj liniji, važno ni da ima svoju filozofiju, niti mu je, kaže, tako nešto uopšte potrebno.

Bilo kako bilo, Kolakovskom pripada nemala zasluga što je toliko doprineo razaranju skleroze u marksističkom mišljenju; kao malo ko uporno je potkopavao ideološke stereotipe totalitarnih režima, suprotstavljao se svakom monopolu na istinu, neumorno krčio puteve toleranciji, kompromisu, pluralizmu mišljenja; već odavno raščistio s tim da, posle tolikih užasnih razočaranja, utopističko poverenje u plemenite namere istorije definitivno iščezava. Ostao je uveren da ne postoji recept za društvo bez zla, bez greha, bez konflikta; priznati to, ipak, ne znači zapasti u očajanje. Nemamo izbora između potpunog savršenstva i potpunog samouništenja. Naša ovozemaljska sudbina jeste briga koja nema kraja (večita nezavršenost).

Za pogovor i odličan prevod Biserki Rajčić puno priznanje.

Risto TUBIĆ