Danonoćnik

18.05.14

Miro Vuksanović o novoj knjizi "Danonoćnik", "zavođenju" čitalaca, našem vremenu površnosti... Zavladala je lakoća, otkrila se prostota. Najčitanija je pernata literatura koja ume da odvede u krevet.

JOŠ od prve knjige "Kletva Peka Perkova" (1977) Miro Vuksanović ne prestaje da iznenađuje čitaoce nudeći uvek nešto drugačije i novo. Ovoga puta to je "Danonoćnik", koji se pojavio pre nekoliko dana u izdanju kuće "Dosije studio". Knjiga se prosto opire svrstavanju u bilo koji žanr, jer su u njoj izdvojeni zapisi, komentari, izreke, male priče, pesme u prozi, sećanja, kratki eseji, razni osvrti, anegdote...

Romansijer, pripovedač i pesnik Miro Vuksanović (1944) je stekao veliku naklonost kritičara i čitalaca, nekolikim delima, među kojima se izdvajaju "Semolj gora", "Točilo", "Semolj zemlja", "Semolj ljudi" za koje je dobio pregršt nagrada: "Miroslavljevo jevanđelje", "Prosvetinu" i "Borbinu" nagradu, "Laza Kostić", "Meša Selimović", "Đura Daničić", "Janko Šafarik"...

* Poznati ste kao pisac koji pronalazi zapostavljene reči, ali i kao "kovač" novih. Da li ste to uradili i u naslovu nove knjige?
- Često čujemo i govorimo da se nešto dešava danonoćno, a to znači svakočasno, bez prekida, dan i noć. Međutim, nisam video da je neko našao i zapisao reč - danonoćnik. To sam doznao pre tridesetak godina i u srpskom najstarijem časopisu, u dva broja, objavio pod takvim naslovom rukoveti zapažanja. Tako je ta imenica obnarodovana. Ove godine, dok sam proveravao ime svojoj knjizi, nisam u rečnicima i na internetu pročitao reč danonoćnik. Tako sam je primio kao svoju jedinicu, svoju miljenicu. Gledam je s radošću kao i svaku rečitu reč. Nije, razume se, važno da nađemo novu reč. Važno je da ona deluje kao da smo je uvek imali.

* Kako birate naslove za knjige? Da li pritom hoćete da primamite čitaoca, da ga "zavedete"?
- Dobro je ako naslov "otvara" knjigu, ako čitaoca gleda u oči kao što to čini - danonoćnik, sa dva "O" kao sa dva oka koja ne umeju da žmure. Naravno, bez velikog ogrešenja mogli bismo da kažemo kako je to tek pronađeno drugo ime za dnevnik, jer upravo dnevničke beleške uglavnom nastaju noću. Pisac nikad ne zna u koje doba će ga zateći želja da nešto ispriča ili speva, da ostavi o tome zapis. Pisanje dolazi bez najave. Zato u tom poslu ima zavodljivosti.

* Podnaslov vašeg "Danonoćnika" ima čitav roj reči. Da li tako pomažete čitaocu ili sebi?
- U osamnaestom veku srpski pisci imali su na svojim knjigama po nekoliko redova u naslovu. Kao da tada nije metafora bila središnja poetska pojava. Podsvesno, bez direktne saobraćajnice, primio sam običaj da ispod imena svojih knjiga ispisujem dugačke podnaslove, guste, često s brojevima. Time se samo uzgredno bavio poneki književni kritičar. Ali, to je delić moje poetike do koje mi je stalo, koju bih voleo da neko razjasni. Ne radi mene, to je bez zadatosti, no radi dostignuća da nema niti jednog dela knjige koji nije važan.

* Da li ste prebrojali književne oblike koje ste koristili u svojoj najnovijoj knjizi?
- Nisam nabrojao sve pojave književne i srodne, nisam ni hteo da skupljam opiljke žanrova pa da ih podnosim za razvrstavanje. Ali tačno je da sve imenovano postoji u knjizi. Bez reda. Bez sistema. Bez napornog ujedinjavanja. Svaki zapis dolazi kao kiša, sunce, vetar ili bilo kakva prirodna pojava. Brojevi odvajaju celine, ali ih s veoma lepom namerom ukupno ima 725. To je kraj prvog dela knjige koja je odatle mogla i da počne. Kao što je mogla da počne sa bilo koje stranice.

* Opet ste primenili svoj "semoljski način" pisanja. Da li verujete u književnost u delovima, u nagoveštajima celine?
- Jeste. Primenjen je "semoljski model" kada je govor o fragmentima i njihovoj završenosti. Takvo pisanje, u "malim obrocima", nastalo je kao posledica savremenog brzog življenja i još bržeg čitanja u njemu, kao ponuda da se u sažetim literarnim pojavama okupi što više značenja i pojava. Međutim, semoljska fragmentarnost povezuje se u "alke i lance", u romaneskne celine otvorene strukture. Danonoćna fragmentarnost nema takvu nameru. Skokovita je. Brzo menja teme i vremena. Na istom mestu su ljudi koje su delile stotine godina. Odvojeni su i zajedno su u isti mah. Tamo su stubići sećanja koji su korenom u velikoj dubini, a cvetom među nama. Tamo su razna doba pomirena u književnom saoštavanju.

* Neke priče iz "Danonoćnika" po svojoj zanimljivosti mogle su da prerastu u veće prozne celine?
- Da. Recimo, opis prve posete dubrovačkim zidinama i tamošnjem akvarijumu ima osobinu razbijenog putopisa: grupa mladih biologa sa svojim srednjoškolskim profesorom prvi put stiže u grad gde su stopala izlizala kamene ploče, gde se svakog meseca menjala vlast a da to nije škodilo poretku, gde su glumci imali ključeve oba ulaza i gde su lirske pesme zapljuskivale vrh Srđa nad gradom u kojem je izlazio srpski list "Srđ".

* Kako ste u knjizi kratkih formi davali likove ljudi i da li su to zapravo likovi?
- U knjizi je mnoštvo ljudskih likova, od deteta koje na letovanju svim gostima govori "mama" i skadarlijskog pesnika koji sebe čašćava pićem što je uspeo da razmine kafanu do starice koja priča bez prestanka i opisuje koliko ima posla rečenicom: "Nemam se kad za nos uhvatiti", čija je glavna kletva: "Zemlje mi u koju ću". Smenjuju se smeh i kao olovo teška tuga, snevano i šumsko, sunce, magla, bulevar i putić između visokih stena. Prvi zapis je o muzici, a poslednji o naučniku koji celog života pronalazi isto kao što pisac stvara samo jednu knjigu s mnoštvom imena.

* U nekoliko zapisa samo ste otškrinuli vrata vaše stvaralačke radionice. Čitaoci su uvek živo zainteresovani kako pisac dolazi do ideja i kako ih oživljava u knjigama?
- Ništa nije samoniklo. Nije ni ovakva knjiga. Nisu ni zapažanja, izreke, misli, esejići, pesme u prozi i drugi osvrti u njoj. Sve je to stiglo s dva izvora - iz maternje reči i književnog iskustva. Kada pisac odmakne na svom putu, stiče pravo da objavljuje ovakve zbirke misli. Kako ne priliči dečacima da mudruju, tako ni starijim osobama ne pristaje da pišu erotske sastave. Sve u svoje vreme, po redu koji je davno uspostavljen.

* Beležite da je nastupilo doba površnosti, što se najbolje vidi po tome što o knjigama pišu i govore ljudi koji za to nisu kvalifikovani i koji to čine uzgredno i po stranačkim preporukama. Verujete li u "smrt književnosti" koju pesimisti najavljuju?
- Naše doba postaje neprijatelj književnosti. Zbirke pesama čitaju jedino pesnici. A što je više takvih knjiga sve manje imamo istinskih pesnika. Pripovetka kao nekadašnji glavni deo srpske književnosti sada postaje retka pojava. Trka za pisanjem romana poklapa se sa željom za nagradom koja donosi ugled i prihod. Istoričari književnosti su zatvoreni u naučnim ustanovama kao "tajkuni" koji nisu ništa uzeli, ali moraju da tamnuju za primer. Književni kritičari ne mogu da pomognu knjizi jer nemaju čitalaca. Esejisti su osamljenici koji broje zrnca u krvi. Zavladala je lakoća. Otkrila se prostota. Najčitanija je pernata književnost koja ume da odvede u krevet. Književnost izumire zajedno s nama. Uzaludne su erotične slike i prilike o kojima svuda čitamo kada popisivači stanovnika imaju sve manje posla. Još nije napisana knjiga koja je rodila dete.

Dragan Bogutović