De Profundis

Izdavač: Karpos

Opsežno pismo De profundis koje je Oskar Vajld (1854?1900) napisao u zatvoru Redingu, dok je služio dvogodišnju robiju zbog "užasne nepristojnosti“, po prvi put se sada pojavljuje u celini u srpskom prevodu (deo je prevela već 1915. Isidora Sekulić). De profundis nije samo ispovest i razračunavanje sa lordom Alfredom Daglasom, ono je i iskreno samopreispitivanje, pismo o ljubavi, hrišćanstvu i prirodi umetnosti. Zbog svoje višeslojnosti i oštroumnih uvida, De profundis spada među najčitanija epistolografska dela moderne književnosti.
"Svakom suđenju ulog je život, baš kao što su i sve presude presude na smrt, a meni su tri puta sudili. Prvi put sam napust

io optuženičku klupu da me uhapse, drugi put da me vrate u pritvor, a treći put da me smeste u zatvor na dve godine. Društvo, kakvim smo ga mi ustrojili, neće imati mesta za mene, neće mi ga ponuditi; ali u prirodi, čije blage kiše padaju jednako na pravednike i nepravednike, biće pukotina u stenama u koje se mogu sakriti, i tajnih dolina u čijoj tišini mogu neometano ridati.“

2011; Broširani povez; latinica; 18 cm; 199 str.; 978-86-85941-41-2;

Novi prevod znamenitog dela

De Profundis, Oskar Vajld

Srbija, u gotovo svim aspektima svog bitisanja vazda zagledana u rikverc, bogatija je za novi prevod znamenitog dela De Prolundis čuvenog Oscara Wildea. U srži ovog izvanrednog dela se nalaze upravo pogled unazad, pokušaj da se posle izgubljene bitke svedu računi i da se na prvom mestu sebi pojasni trenutak kada je stradanje postalo neizbežno.
Da podsetimo, reč je o svojevrsnom oproštajnom pismu koje je Wilde sročio u zatvoru u Redingu gde je služio dvogodišnju kaznu zbog „užasne nepristojnosti“. Primalac pisma bio je Wildeov zlokobni ljubavnik lord Alfred Douglas, a prva polovina De Profundisa protiče upravo u rečitom i gotovo trilerski uzbudljivom i napetom razračunavanju s bivšim ljubavnikom zbog čije je osionosti, sebičnosti isveopšte nepodopštine Wilde i završio među zidinama zatvora. Ovaj deo ostavlja utisak silovite emotivnosti i iskrene povređenosti prezrenog ljubavnika, a može još jednom posvedočiti o mnogo puta potvrđenoj istini: istopolne ljubavi izložene su gotovo istovetnim izazovima kojima i heteroseksualne romanse, s tim što kod prvopomenutih tešku prepreku predstavljaju društvene uslovljenosti i često nužna konspirativnost.
Posle ove neodoljive parade autodramatizacije uz ponešto samoijublja, De Profundis neosetno, diskretno, bez upadljivih šavova na spoju ta dva komplementarna, ali u suštini oprečna segmenta ovog dela, prerasta u polivalentnu i istinski neodoljivu kontemplativnu studiju o životu, ljubavi i umetnosti. Wilde ovde prefinjenim jezikom progovara o okrutnosti opresivnog društva (koje je, kako će autor i sam primetiti, omeđeno pogubnim sadejstvom neznanja i moralizatorstva), umetnosti kao varljivoj ali preko potrebnoj utehi, Hristu kao vrhunskom pesniku, individualizmu, poimanju slobode, agnosticizmu, površnosti kao najcrnjem od svih grehova, slobodi kao imperativu... Svi ovi osvrti i sad, stotinu i više godina kasnije, oduševljavaju uznesenošću i promućurnošću autora i u teškim uslovima kadrog za najfinije kontemplativno nijansiranje i precizno i smisleno poentiranje, a sve u okvirima lepe književnosti koja je inako prvenstveno određivala Wildeov doživljaj sveta i potonje delanje.

Zoran Janković