Oskar Vajld (1854-1900) spada u red velikana svetske književnosti, poput Servantesa, Vijona ili Bajrona. Do 1891. godine poznat je kao mlad pesnik-esteta, ekcentrični putujući predavač i bučni polemičar, ali je istovremeno bio opštepoznat kao jedan od najvećih govornika i najduhovitijih salonskih zabavljača koje je svet ikad video. Godine 1891. objavljuje Namere(kod nas prevednih i sakupljenih u knjizi Propast laganja), zbirku eseja koja će mu doneti i priznanje kao pisca. Proslavio se i pozorišnim komadima.
09.07.06 Blic
Zatvorenik o tragičnom
Pisma iz zatvora, Oskar Vajld
Nedavno je izdavačka kuća „NNK International“ izdala knjigu pod nazivom „Pisma iz zatvora“. Sto stranica, u okviru Edicije drame, sadrže do sada kod nas neobjavljena četiri pisma Oskara Vajlda iz zatvora „Reding“, njegov prvi put necenzurisani ispovedni tekst „De profundis“ i ko zna koji po redu prevod drame „Saloma“, uključujući i moj za JDP, ovoga puta u prevodu Jasne Mitić. Drama „Saloma“, koju ju Vajld napisao na francuskom jeziku za vreme svog sužanjstva, prikazana je 1896. godine u Parizu, a bojkotovana u Londonu.
Impresivno je koliko je Vajld bio zanesen pozorištem kao umetnikovim izrazom da je njegova dirljivo pokajnički tekst „De profundis“ prošaran i razmišljanjima o dramskoj književnosti.Verovatno je najoriginalnije njegovo manje poznato stanovište, da Aristotel nije bio u pravu kad je u svojoj „Poetici“ tvrdio da bi bilo nemogućno izdržati gledanje nedužnog kako pati. Vajld tvrdi da od Eshila, preko Šekspira, do keltskih mitova i legendi, „nema ničega što bi čistom jednostavnošću patosa, spojenim i sjedinjenim sa uzvišenošću tragičnog efekta, moglo da se meri, ili se čak moglo približiti poslednjem činu Hristovog stradanja. Kada čovek sve ovo sagleda sa čisto umetničkog stanovišta, onda ne može a da ne bude zahvalan što najsvečanija služba u hramu prikazuje tu tragediju bez prolivanja krvi... Poslednji ostaci grčkog hora, koji su inače izgubljeni za umetnost, mogu se pronaći kod ministranta koji, tokom liturgije, pojanjem odgovara svešteniku“. Zvuči gotovo neverovatno da to piše pokajnik, koji priznaje da nije vernik, već agnostik, koji smatra da treba da se stvore i rituali i liturgija za nevernike. Isto je tako važno za istoriju svetske dramaturgije da je „Salomom“ Vajld, uz ogromne otpore javnosti, bio prvi koji je sebi dozvolio da napiše dramu koja je inspirisana jednom epizodom iz Biblije.
Ko nabavi ovu zanimljivu knjižicu moći će da pročita još neka sveža zapažanja o pozorištu posejana po tekstu bolne ispovedne sadržine. Trebalo bi da je poseduje svaka zatvorska biblioteka. Kad se uporede sa Vajldom, sužnji će shvatiti da je bolje da čitaju nego da pišu.
Jovan Ćirilov