Ole Hejris (autor)
„Nedostatak interesovanja za stanovnike Ognjene zemlje vidi se i po tome što su ih tek sporadično hvatali da bi ih izložili u evropskim zoološkim vrtovima. U Londonu je 1889. godine predstavljena jedna manja grupa ovih domorodaca, a tokom predstave su ih hranili sirovim mesom! Od njih jedanaestoro, koliko ih je bilo uhvaćeno, jedva se četvoro živo vratilo kući. Ista stopa smrtnosti zabeležena je i 1881, kada je od jedanaestoro urođenika, koje je naručilo Berlinsko društvo za antropologiju, etnologiju i praistoriju, preživelo samo četvoro, koje su izlagali širom Evrope. Ova grupa je bor
avila i u Parizu, gde su ih članovi Pariskog antropološkog društva merili uzduž i popreko i još su se žalili što domoroci ne dopuštaju da im izmere genitalije. Najmanje dve žene su umrle od sifilisa, koji su dobile nakon što su ih čuvari silovali.
Evropljani su počeli da kolonizuju ovu oblast krajem XIX veka i bavili su se pre svega gajenjem ovaca i sečom šume. Kada je pronađeno zlato 1883. godine, počelo je masovno doseljavanje i trajalo je do 1909. Ognjena zemlja je tako postala mesto na koje se ide, a ne mesto pored kog se prolazi. Interesovanje za putopise iz egzotičnih krajeva oslabilo je u drugoj polovini XIX veka pošto je pažnja bila usmerena ka unutra, što je bila posledica romantičarske konstrukcije nacionalnih država. Uz to su domoroci već do 1910. bili uglavnom istrebljeni usled obolevanja od bolesti koje su za njih bile smrtonosne, kao i zbog brutalnog ubijanja. Ubijani su masovno jer su pripadnici velike grupe "lovaca na blago" za svakog ubijenog urođenika dobijali po jednu funtu sterlinga. Naročitu vrednost su imale njihove glave, a Antropološki muzej u Londonu je npr. plaćao i do osam funti za jednu glavu domoroca sa Ognjene zemlje. […]
Mogao sam da izaberem narode koji su još udaljeniji, koji žive najdalje od nas, ali oni su istrebljeni za tako kratko vreme da ideje o njima nisu ni stigle da prodru u evropsku intelektualizaciju pojma ljudskosti. To bi npr. mogli biti Tasmanci, tako efikasno istrebljeni za kratko vreme, između 1820. i 1840, da je pedesetih godina XIX veka preostalo samo nekoliko staraca i starica. Kada su i poslednji pripadnici ovog naroda umrli, započela je borba brojnih muzeja oko njihovih posmrtnih ostataka, pošto su mnogi smatrali da su oni prelazni oblik između majmuna i čoveka. Čak su se i renomirane institucije poput npr. The Royal College of Surgeons iz Londona upuštale u pljačkanje grobova kako bi došle do njihovih skeleta. […]
Pokušaćemo da dokažemo tezu da je evropska misao još od antike povezivala geografsku udaljenost sa udaljenošću među ljudima, i/ili u vremenu, ili po stupnju razvoja. Analiziraćemo predstave naroda koji su, iz evropske perspektive, živeli veoma daleko na istoku, zapadu, severu i jugu kako bismo dokazali da su bili kategorizovani kao ljudi nižeg ranga, a povremeno čak i kao čudovišta na rubu ljudskosti, što je često bio odraz nas samih kao gospodara istine i određenja čoveka.
Knjiga je zamišljena kao istorija ideja, a ne kao istorija i stoga se bavi predstavama ljudskosti kod drugih koje su poslužile kao motiv za iživljavanje nad urođenicima i davale legitimitet maltretiranju kojem su ih Evropljani izlagali, a ne surovom istorijom samog zlostavljanja. U tekstu koji sledi nameravam da dokažem, polazeći od velikih geografskih otkrića i načina na koji su urođenici bili kategorizovani, kako se razvoj određenja novootkrivenih naroda odvijao u dramatičnoj interakciji hrišćanskog, antičkog i naučnog autoriteta.“
Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Evropa , Južna Amerika
Ostali naslovi iz oblasti: Antropologija
Izdavač: Karpos; 2023; Broširani povez; latinica; 22 cm; 266 str.; 978-86-6435-204-8;
