24.05.04
Stidljiv sa Ženama
Čarls Bukovski
Čarls Bukovski godinama je živeo od danas do sutra, obavljajući svakojake poslove i opijajući se do besvesti. Radio je kao vozač kamiona, poštar (opisaće to u romanu “Post Office”), radnik na benzinskoj pumpi, liftboj, čuvar... Pisanje ga je spaslo od potpune propasti u alkoholizmu.
Prvu pesmu objavio je u 35. godini, a prvu pesničku zbirku “Cvet, pesnica i zverski jauk” u 40. U pedesetoj, posle 12 godina noćnog rada u pošti, dao je otkaz i rešio da živi od pisanja. Slavu je stekao najpre u Evropi, a onda i u SAD. Postao je kultna ličnost pretežno mlade i intelektualne publike.
Ovo su delovi intervjua koji je sa Bukovskim uradio glumac Šon Pen, u septembru 1987. godine.
O ALKOHOLU:
- Osim mene, alkohol je verovatno jedna od najboljih stvari koje su se desile na ovoj planeti. Alkohol je krajnje razoran za većinu ljudi, a ja ne spadam u tu grupu. Celo moje stvaralaštvo se dogodilo u stanju pijanstva. Sa ženama sam uvek bio stidljiv u vođenju ljubavi, pa me je alkohol seksualno oslobađao. Ja sam u suštini povučena osoba, a alkohol mi omogućava da postanem heroj koji juri kroz vreme i prostor, čineći sve te smele stvari.
O PISANJU:
- Napisao sam kratku priču sa gledišta silovatelja koji je silovao devojčicu. I ljudi su me optužili. Imao sam intervju i novinar je pitao: “Volite da silujete devojčice?” Odgovorio sam: “Naravno da ne. Ja fotografišem život.” Imao sam mnogo problema zbog svog sranja. Sa druge strane, problemi su rasprodali neke moje knjige. Ali kada pišem, sam talog je jedino za mene. Nikad ne pišem danju. To je kao kada bi čovek go trčao kroz rafove u prodavnici. Samo noću. Tada počinje magija.
O LJUDIMA:
- Moguće je voleti ljudska bića ako ih ne znate suviše dobro.
O SLAVI:
- Slava razara! Ona je kurva, kučka i uništitelj svih vremena. Mada ja imam sreće, jer sam slavan u Evropi, a nepoznat u Americi. Slava je zaista užasna.
O CINIZMU:
- Uvek su me optuživali da sam cinik. Mislim da je cinizam kiselo grožđe. Smatram ga slabošću. Cinizam uvek poručuje kako je sve pogrešno. Cinizam je slabost koja sprečava čoveka da se prilagodi okolnostima trenutka. Da, definitivno je to karakterni nedostatak, kao i optimizam. Istina leži negde između. To ti je što ti je. Ako nisi u stanju da se suočiš sa njom, baš mi je žao!
O GENIJIMA:
- Genije je u stanju da najsloženije stvari kaže na jednostavan način.
O STILU:
- Jovanka Orleanka je imala stila. Isus je imao stila.
BILO JEDNOM...
- BILA je zima. Pokušavao sam da budem pisac u NJujorku. Nisam ništa jeo tri ili četiri dana. Mislio sam da ću umreti od gladi. Na kraju sam rekao: “Idem da kupim veliku kesu kokica.” Toliko dugo nisam okusio hranu, pa mi se činilo da su kokice nešto najukusnije što sam probao. Svaka pucka bila mi je kao odrezak. Žvakao sam ih halapljivo, a moj stomak je sa svakim zalogajem govorio: “Hvala ti, hvala, hvala!” Činilo mi se da sam u Raju. Koračao sam ulicom i prošao pored dva momka. Jedan je uzviknuo: “Isuse Hriste!” Drugi ga je pitao šta se desilo.
- Da li si video ovog tipa što jede kokice? Gospode, što je grozan!
Odmah su mi presele kokice. Mislio sam, šta mu to znači da sam grozan? Pa, ja sam na sedmom nebu. Pretpostavljam da sam bio malčice prljav. Umesto toga mogli su da kažu da sam sjeban.
OPASNO PUŠENJE
- VOLIM da pušim. Pušenje, sa jedne, i alkohol, sa druge strane, dovode čoveka u ravnotežu. Često mi se dešavalo da se probudim iz pijanstva, pogledam svoje požutele ruke kao da sam navukao rukavice i kažem sebi: “Sranje, na šta li ti tek liče pluća?”
NEGATIVNE KRITIKE
- SVIĐA mi se kada me napadaju. Članci tipa “Bukovski je odvratan” me zasmejavaju. Kada pročitam da sam užasan pisac, smejem se još više. Prijatelji mi kažu da o meni uče na tom i tom fakultetu, a ja zinem od čuda. Ne znam... biti suviše prihvaćen je užasavajuće. Tada se osećam kao da sam uradio nešto pogrešno.
V. PANTELIĆ
18.06.07 Think Tank
Rekvijem za kapetana
Dnevnik 1991-1993, Čarls Bukovski
Ekscentrični svako na svoj način, gorki ali i satirični, u zavadi sa svetom oko sebe, jedan je bio alkoholičar i mizantrop a drugi narkofil i mizantrop, jedan je pisao knjige a drugi crtao stripove... Obojica ponikli u turbulentno vreme porađanja „Nove Amerike“, vreme Dženis Džoplin i hipi pokreta, precenjenog Ginzberga i dosadnog Keruaka, stvari pored kojih su prošli ravnodušno, stvarajući svoju sopstvenu umetnost, unikatnu i atipičnu.
Čarls Bukovski i Robert Kramb ostali su samosvojne institucije andergraund Amerike, ljudi koji se nisu dali nikom, živeći svoju život i svoju umetnost na jedini način na koji su to mogli: uprkos svima.
Iako knjigu Čarlsa Bukovskog The Captain Is Out to Lunch and the Sailors Have Taken Over the Ship (u nas prevedenu kao Dnevnik 1991–1993, izdao ju je beogradski LOM) kao ilustrator potpisuje upravo Robert Kramb, njih dvojica nikada nisu radili zajedno na istoj. Kramb je ilustracije uradio tek nakon smrti Čarlsa Bukovskog, koji je preminuo od leukemije marta 1994. godine.
Ovi dnevnički zapisi, nastajali u periodu od avgusta 1991. do februara 1993, predstavljaju Bukovskog ogoljenog do srži, sličnog onom kojeg imamo u kultnoj knjizi Zabeleške starog pokvarenjaka, samo starijeg, mudrijeg, pomirenijeg sa sudbinom. U njoj Bukovski govori bez frustracije i nervoze, ređajući pasijans od svakodnevnih nebitnih događaja: odlaska u prodavnicu, kod automehaničara, na hipodrom, ispijanja vina, gluvarenja po barovima, sedenja u džakuziju, hranjenja mačke... Događaja u kojima Buk pronalazi neverovatno obilje mudrosti i filozofije. Svaki zapis, svaki pasus, zgusnuta je celina nabijena sentencama, esencija književnosti koju pisac dosegne tek onda kada uspe da bude potpuno iskren prema samom sebi. Ona britkost Bukovog izraza, koja je znala da se pretvori u brutalni anarhizam, prepustila je mesto čudnoj melanohiji u kojoj pisac vidi dalje, iza, ali i ispred sebe, svestan da je sve ono najbolje u životu prošlo, da je sve piće popijeno, sve drkadžije ubivene od batina, sve kurave pojebane, da je kraj žurci i da novi dan sviće iza horizonta... S tom razlikom što u tom novom danu možda neće biti Henrija Hinaskog da pijan, češući stomačinu, čita svoje skaredne stihove dok frajle, usedelice i feministkinje dobacuju: „Šovinisto! Seksisto! Prljava muška svinjo!“
Ponekad osećam kako smo svi zarobljeni u nekom filmu. Znamo svoj tekst, gde da hodamo, kako da glumimo, samo što nigde nema kamere. Pa ipak, ne možemo napolje iz filma. A to je loš film.
Prosto je dirljivo videti Bukovskog, večitog oportunistu, kako se miri sa nerazumevanjem sveta koji ga okružuje. Kako sa indignacijom prihvata pošizele fanove, lažne novinare, fotografe prevarante, rokernol zvezde... Kako prima u svoju kuću frikove i ludake, svestan da sa sobom nose sikspek piva ili flašu jeftinog iva, misleći da se njima mogu kupiti odgovori na večita pitanja. Bukovskom nije komotno u tom svetu čije laži vidi sada jasnije nego ikada pre, ali on ne pizdi zbog toga, ne preti da će pretući šankera ili razbiti njušku ribi koju je pokupio te večeri u baru... On jednostavno piše.
Osećam se kao beli medved u julu, osim što je oktobar.
U knjizi postoji scena u kojoj Šon Pen vodi Bukovskog i njegovu ženu Lindu na kocert U2, gde mu Bono, inače veliki Bukov fan, posvećuje jednu pesmu. Ravnodušnost sa kojom Bukovski prima ovu posvetu ravna je i njegovoj ravnodušnosti prema rokenrolu uopšte, baš kao i vremenu u kome je živeo. Gotovo pa opipljiva blizina smrti, prema kojoj se Bukovski odnosi sa smirenošću mudraca i koju kontemplira na razne načine, gledajući na nju kroz prizmu svakodnevnog. Upravo to je ona fina linija koja razdvaja „Kapetana...“ od ostatka njegovog opusa.
Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima... Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju... Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.
Robert Kramb, legenda američkog andergraund stripa, uradio je za ovu knjigu ilustracije bogate detaljima, savršeno ukomponovane i izvedene, bez viška prostora, uspevši da u njih prenese Bukovu reč i atmosferu samog dela. Birao je određene citate i situacije, a onda, pišući Bukove misli u kepšn, tipično stripovski, uspevao da na savršen način interpretira srž same poruke i ideje. Tako smo dobili kadrove iz nikad do kraja nacrtanog stripa. Ali ubedljive kadrove, pune života, melanholije, mudrosti... Kramb zarobljava Bukov svet u sličice pune zgusnutog života, toliko upečatljivo da one funkcionišu kao integralni deo rukopisa.
Nije slučajno što se Kramb ovako dobro snašao ilustrujući Bukovskog. Iako čak dvadeset i četiri godina mlađi (Bukovski je rođen 1920, a Kramb 1944) on je delio neke sličnosti sa njim. Obojica su odrasli u nesrećnim porodicama, uz dominantnog oca (Krambov otac bio je narednik u marincima), osuđeni da se potucaju po tuđim stanovima i tezgare da bi preživeli. Kramb je u početku crtao razglednice za „American Greetings Corporation“ (neke od njih su i danas u opticaju), a onda je, preselivši se u San Francisko, tadašnji centar kontrakulture, objavio samizdat svog „Zap“-a, čiji potonji uspeh ga je probio među priznate andergraund strip umetnike. Na sličan način je i Bukovski prvo objavljivao po fanzinima i andergraund časopisima kao što je to bio „Otvoreni grad“. Krenuvši od dna ka vrhu, obojica su krčili svoj put ostvarenjima koja su šokirala tada još previše puritansku Ameriku, terajući ljude da ih mrze i obožavaju, ali da nikako ne budu ravnodušni prema njima. Interesantno je da je rad i jednog i drugog obilovao onim što su dežurne baba-devojke zaposlene kao megacenzori nazivale „muškim šovinizmom“, „prljavim“, „neameričkim“... Opet, bolje od kosijanera u zvonarama, zaluđenih halucinogenima i utopijom hipi kulture, bolje od utripovanih rok-mesija, bolje od političara oportunista, Kramb i Bukovski znali su šta to zaista ne valja u tadašnjoj Americi... I to servirali pred zbunjenu i zgroženu javnost „zemlje slobodnih i doma hrabrih“ bez pseudohrišćanske finoće i holivudske šminke.
Nešto od toga je moć rutine, moć koja drži većinu nas. Da negde odeš, da nešto radiš. Izdresirani smo od početka. Izađeš, upustiš se u toč. Možda se napolju krije nešto zanimljivo? Kakvi snovi neznalice. Kao kad sam odvajao ženske po barovima. Mislio sam: možda je ova ta. Pa ipak, čak i tokom seksualnog akta, pomislio bih: još jedna rutina. Radim ono što treba da radim.
Gospodin Prirodni i Mačak Fric svakako spadaju među najpopularnija Krambova ostvarenja, međutim, vinjeta „Keep on trucking“ za koju mu je bila plaćena neka mizerija od kinte verovatno je njegov najprepoznatljiviji art-work. Paradoksalno, on je za istu izgubio prava sedamdesetih, zbog čega je njegov rad u tom periodu postao znatno gorči i sarkastičniji. Tako se establišment osvetio jednom od svojih najrevnosnijih kritičara.
Među poznata ostvarenja svakako treba pomenuti i omot za album benda Cheap Thrills, značajnog pre svega po tome što na njemu peva izvesna Dženis Džoplin. Na „Rolingstounovoj“ listi najboljih LP omota on se nalazi na 9. mestu, Kramb je za njega dobio 600 dolara, a isti je kasnije na aukciji prodat za 21 hiljadu zelenih novčanica, što Kramb u jednom dokumentarcu jetko komentariše: „Zajebali su me... Đubrad!“
Zanimljivo je reći da je Kramb odbio da Stonsima uradi omot za ploču uz obrazloženje da mu se njihova muzika ne sviđa.
Baš kao i Bukovski, Kramb nije voleo rokenrol; postoji jedna njegova ilustracija koja prikazuje raspamećenog čoveka kako izlazi iz kluba uz reči: „Ovo nije muzika nego buka. Ne mogu to da podnesem!“
Otuđen i nepoverljiv prema ljudima, živi povučeno sa svojom suprugom i veoma hvaljeni dokumentarac sjajnog režisera Terija Zvigofa (strip zaluđenika i Krambovog dugogodišnjeg prijatelja) prikazuje ga kao dobroćudnog ekscentrika ambivalentnog prema buci i besu modernog sveta.
S druge strane, Čarls Bukovski je poslednje godine svog života proveo živeći sa ženom i devet mačaka.
U mislima sam video Gorkog u nekom bednom ruskom prenoćištu, kako traži duvan od čoveka pored sebe. Video sam Robinsona Džefersa kako govori sa konjem. Video sam Foknera kako ispija poslednji gutljaj iz boce. Naravno, naravno, sve je budalasto. Mlad je budalast, a star je budala.
Zbog poetske srodnosti i životnog stava, kao i iz nekih drugih razloga, Kramb je bio savršen izbor za ilustrovanje dnevnika Čarlsa Bukovskog. On je jednostavno i, čini se, bez imalo muke na papir prenosio ono o čemu je Bukovski na isti takav način pisao u knjizi. Prosto je neverovatno videti dva srodna umetnika kako stupaju u interakciju potpuno odvojeni jedan od drugog, tvoreći savršenu harmoniju između teksta i slike. Kramb je, crtajući ilustracije, uspeo da ostane veran svom strip izrazu (nije poznato da li je Bukovski preterano cenio strip, najverovatnije da nije s obzirom na to da je pred smrt čitao Sartra i Dekarta) iako sama poetika literarnog izraza knjige nije nimalo stripovska. Odgovor zašto je Kramb uspeo da obavi taj posao toliko dobro leži upravo u činjenici da je između njega i Bukovskog postojalo toliko sličnosti i nevidljivih veza.
Postaješ pisac radeći instiktivne stvari koje brane tebe i reč, koje te štite od smrti u životu. Za svakog je drugačije. I kod svakog se to menja. Za mene je to nekad bilo teško opijanje, do ivice ludila. To mi je oštrilo reč, izvlačilo je iz mene.
Postoji nekoliko izdanja knjige The Captain Is Out to Lunch and the Sailors Have Taken Over the Ship, među njima su i ona luksuzna sa potpisanim otiscima u malom tiražu. „Black Sparrow Press“, izdavač knjige za američko područje, uradio je nekoliko verzija, tako da svaka sadrži različite ilustracije. Srpsko izdanje pak, objavljeno u ediciji „Izabrana dela Čarlsa Bukovskog“, u broširanom povezu, izgleda dosta siromašno i sadrži svega nekoliko ilustracija, štampanih na recikliranom papiru.
Ova posthumna kolaboracija Bukovskog i Kramba, dvojice majstora u svom poslu, koje beskrvno pragmatična američka kultura nikad nije u potpunosti prihvatila zbog njihove iskrenosti i nezavisnosti, primer je kako dva umetnika, potpuno odvojeni jedan od drugog, mogu da dođu do iste suštine i izraza.
„Jebi se, druže!“, kaže na kraju Bukovski odgovarajući na dugo besno pismo čoveka koji mu poručuje da nema pravo da kaže kako ne voli Šekspira, i dodaje:
„A ne volim ni Tolstoja!“
Dejan Stojiljković
