23.12.14 Vavilon
Patrik Modijano: Prust našeg vremena
Prust našeg vremena, tragač za zatomljenom prošlošću, francuski Zebald, poredjenja su koja opisuju ovogodišnjeg dobitnika Nobelove nagrade, Patrika Modijana. Izvan svih lista, kalkulacija, tih i neprimetan, nesklon da se i u rodnom Parizu pojavljuje u javnosti, Modijanova dela su ipak ovenčana svim nagradama. Skromnost ume da pobedi i u vremenu u kome se to ne očekuje.
Skromnost koja prati delikatnost ovog pisca do neke mere objašnjava, Rodoslov, jedan od Modijanovih najpoznatijih romana. Nastao iz potrebe da se sopstveno poreklo, teško i nesigurno detinjstvo i pokušaj da se prateći nespokoj analizira i razume tokom čitavog života, ovaj roman u autobiografskom kodu otkriva rane jade deteta čiji su roditelji skromnog porekla, slučajno zatečeni brakom u haosu poratnih pariskih godina. Čitava galerija likova, ljudi sumljivih profesija ostavljenih da se snalaze u smutnim vremenima, marširaju kroz bolne uspomene jednog emotivno preosetljivog čoveka koga će poreklo i najmladje godine obeležiti za ceo život.
U naporu da odgonetne sopstveni sastav i uzroke tihe anksioznosti, Patrik Modijano svoju prozu piše uvek kao Prustovski detaljnu analizu prošlosti, ali često u detektivskom ključu što je i razumljivo ako se traganje za uzrocima vidljivih posledica označi kao potraga za razumevanjem proteklih vremena koja su uticala na sadašnjost. U Rodoslovu će to, dakle, biti potraga za sopstvenim identitetom, u romanima Ulica mracnih ducana ili Izgubljeni kraj, inicijalna kapisla koja pokreće romane je ubistvo, ali potraga za počiniocem iako se odvija u ritmu krimi-romana, takodje predstavlja sredstvo za otvaranje teme identiteta i egzistencije. U možda najprovokativnijem Modijanijevom romanu Dora Bruder, detektivsko istrazivanje podstaknuto jednim novinskim oglasom postaje opsesivno, ali na kraju, poput Zebaldovog Austerlica, vodi do bolnih pitanja sudbine nestalih Jevreja u Parizu i tog naroda u okupiranoj Francuskoj.
Kao i njihov autor i Modijanovi romani su tihi ali uporni otkrivaoci istorije koja bi radije ostala skrivena. Obeležen poreklom polujevrejina, pisac progovara nenametljivo iz senke ne dopuštajući da se zaborave progoni Jevreja, gubljenje identiteta da bi se očuvao život kao i nečasna uloga mnogih kojima empatija nije bila bliska.
Zato se i čuo po koji paranoični glas da je i ovoga puta dodela Nobelove nagrade politizovana i iz ugla raznih teorija zavere tumačena kao destabilizacija Francuske, favorizacija jevrejstva, igra na kartu emigranata itd.
Prava istina je da Modijano živi izvan svih društveno-političkih tokova, a da su njegove knjige, suptilne i emotivne evokacije teških istorijskih trenutaka, zapravo proizašle iz borbe sa očajavanjem pred lavirintima ljudske psihe koji skrivaju i dobro i zlo. Zato su njegovi romani pisani kao detektivska potraga za tajnom, nikad preuzetom iz žanrovskog koncepta, već za tajnama kompleksne prirode proisteklim iz želje da se otkrije u vremenu zatomljena istina. Napor da se prevazidje nesavršenost i krhkost memorije bliska je Modijanu, a njegovi romanu dokazuju da je književnost dostojan i nezamenljiv posrednik u približavanju tajni.
Jasmina Vrbavac
01.01.00
Rec #50 - oktobar 1998. Dragana Besara Proslost kao zadatak "IMALI STE PRAVO kad ste mi rekli da u zivotu nije vazna buducnost, vec proslost", kaze junak Modianoovog romana Ulica mracnih ducana, formulisuci tako jedno od osnovnih kreativnih nacela ovog francuskog pisca. Proslost, sopstvena ili tudja, jeste ona konfuzna arhiva cijim prelistavanjem mozda mozemo da dokucimo ko smo i kuda idemo, ali arhiva u kojoj su mnoga odeljenja unistena, spaljena, bespovratno izgubljena. Na osnovu Modianoovih romana koji su nam dostupni u prevodu (Ulica mracnih ducana /1978/, Izgubljeni kraj /1985/ i Dora Bruder /1997/), moze se naslutiti obris jedne literarne konstrukcije, i odrediti cilj jednog knjizevnog poduhvata: proslost, jer ona nudi odgovor. Patrik Modiano, medjutim, ostaje dosledno i svesno na poziciji projektanta koji zna da njegova gradjevina nikad nece biti sazidana, stavise on postaje svestan da najlepse zgrade nikad nisu postale opipljive. U romanu Dora Bruder akcija popunjavanja lakuna iz proslosti dobila je svoje konkretnije usmerenje: otkriva se sudbina jedne jevrejske devojcice. Kao sto je u Ulici mracnih ducana ili Izgubljenom kraju laka prica, u ritmu kriminalistickog romana, predstavljala sredstvo za otvaranje teme identiteta i egzistencije, tako i u Dori Bruder istrazivanje na tragu jednog novinskog oglasa vodi do pitanja jevrejstva, odnosno sudbine tog naroda u okupiranoj Francuskoj. Problem identiteta i samospoznaje dobio je svoju istorijsku dimenziju, sto bi moglo da predstavlja zaokret u piscevom opusu, da ne kazemo "novu fazu". Fokusiranje na "jevrejsko pitanje" kod Modianoa jeste zadrzavanje pogleda na velikoj i mracnoj temi. Knjizevni postupak doziveo je modifikaciju uslovljenu specificnoscu materijala. Pomenuti obrazac krimi-romana, uocljiviji u prethodnim delima, koriscen je i u Dori Bruder, sto nije bezrazlozno: i u ovoj prici je rec o zlocinu, o ubistvu naroda. Kao sto svaki detektiv polazi od istrgnutih i nepotpunih podataka, da bi kroz istrazivanje i razgovor sa svedocima rekonstruisao pravi tok dogadjaja, pripovedac polazi od jednog suvoparnog oglasa. Nizu se nepouzdana svedocenja, kratki i hladni izvodi iz raznoraznih kartoteka, navode se sve moguce pretpostavke da bi se eliminisale one manje verovatne, traze se odgovori u opstim uslovima zivota, u naredbama koje su u odredjenom trenutku vazile, cak i u vremenskim prognozama, a sve da bi se dobio odgovor na pitanje sta je bilo sa Dorom Bruder. Kao u krimicu, kraj je rezervisan za odgonetku: "I oboje, otac i kcer, napustili su Dransi 18. septembra, sa jos hiljadu muskaraca i zena, u transportu koji je upucen u Ausvic." Struktura citavog zlocina, nacin njegovog izvrsenja i zlocinac -- sve je sadrzano u imenu logora. Ritam kriminalistickog romana, sa svojstvenim ubrzavanjem u skladu sa brojem prikupljenih podataka, ostaje u Modianoovom romanu ona metalna konstrukcija koja cini celinu obuhvatnom. Na taj skelet dodaje se malter smesan od asocijativnog, pretpostavljenog, zamisljenog, proosecanog. Svaki sturi detalj se boji, ozivljava, pokrece: "Neki policijski sluzbenik izdao je 18. ili u toku 19. juna nalog kojim se Dora Bruder salje u logor Turel. Da li se to desilo u prostorijama komesarijata Klinjankur ili na keju Zevr? Nalog je morao biti napisan u dva primerka i prosledjen sprovodniku kola za prevoz zatvorenika, sa pecatom i potpisom. Da li je ovaj sluzbenik u casu stavljanja potpisa odmerio posledice toga cina?" Goli fakti se okruzuju nizom pitanja, koja pokusavaju da zatrpaju te goleme rupe u znanju, odnosno u slici sveta. Pitanje tako postaje jedini suvisli odgovor koji covek moze da pruzi onim mracnim mestima. Na toj nejasnoj slici proslosti, na kojoj su se slike ljudi pretvorile u blede konture, posmatrac se hvata za retke jasnije detalje. Ulice, trgovi, imena starih zdanja nizu se u nekom sopstvenom ritmu, dobijajuci funkciju ucvrscivaca fluida proslosti. Vidjeno i nasluceno, registrovano i neuhvatljivo (zabelezeno, mozda, negde, u necijem nejasnom secanju), mesaju se da bi stvorili novu, literarnu, cinjenicno-fiktivnu dimenziju. Odgovor na konkretna pitanja, smatra Modiano, pruza izgleda samo fikcija: "Progonila me je izuzetna preciznost nekih detalja: Bulevar Ornano 41, 155 centimetara, ovalno lice, sivosmedje oci, sivi sportski kaput, bordo dzemper, teget suknja i sesir, ravne braon cipele. A tama, nepoznato, zaborav i nistavilo svuda okolo. (...) Zato me je nedovoljnost koju sam osecao podstakla da napisem jedan roman, Svadbeno putovanje, kao mogucnost da i dalje posvecujem svoju paznju Dori Bruder, i, mozda, pomislio sam, da osvetlim ili odgonetnem nesto o njoj, neki kraj kojim se kretala, nekakvu pojedinost njenog zivota." Najzad, knjizevnost postaje jedino sredstvo priblizavanja tajni, a Modiano na pojedinim mestima otkriva i zasto: knjizevnost jeste razumevanje i komunikacija. Zato je mogao u Igoovom delu da nadje jos neke dragocene podatke vezane posredno za Doru Bruder, zato u piscevu vizuru i dolaze imena nekih drugih pisaca, koji su neposredno pre Modianoovog rodjenja "iscrpli sve zalihe patnje", i sa kojima ga povezuju neke cudesne koincidencije. I pored cvrstine nekih nepobitnih dokaza, svi oni, u Modianoovom romanu, ostaju nekorisni, sve dotle dok ih ne oplodi mocna sposobnost empatije. Traganje za Dorom Bruder ukrsta se sa traganjem za sopstvenom prosloscu, da bi se dalje disperzivno prostiralo na sudbine svih onih imenovanih ili samo oznacenih brojevima koji su na ivici zaborava. Svi podaci ostaju nesigurni sve dok ih ne potkrepi "osecaj": "Toga popodneva, ne znam zbog cega, imao sam utisak da hodam po necijim tragovima." Sazivljavanje sa sudbinom drugih da bi se ona konacno osvetlila, pisanje fikcije da bi se dobio odgovor na postavljena pitanja, jeste ona problematicna pozicija na kojoj Modiano stoji, cini se cvrsce i odlucnije nego u Izgubljenom kraju i Ulici mracnih ducana. Medjutim, sada se ne radi vise samo o tome da se proslo otkrije, da se sazna, da se popune praznine; u Dori Bruder to postaje neka vrsta obaveze, koja ipak nailazi na sopstvene granice. Upravo na tom "pogranicnom podrucju" pisac razvija strategiju "resavanja slucaja" na nacin koji mu je jedino dostupan. Pomenuta istoricnost je, cini se, odgovorna za stvaranje nove, tvrdje, izrazitije nijanse u piscevom odnosu prema proslosti. Jer, radi se o zlocinu velikih razmera, i zlocin je predati ga zaboravu: "Izgradili su autoput, srusili niske kuce, izmenili pejzaz tog severoistocnog predgradja da bi postalo, kao i nekadasnje ostrvce 16, sto je moguce vise beznacajno i bezbojno." Hvatanje proslosti nije vise samo put u traganju za identitetom, vec odgovornost, teska duznost generacija koje su ipak zivele u periodu kada su sve nedace izgledale kao parodija patnji iz 40-ih. Na kraju Ulice mracnih ducana junak ipak ne uspeva da potvrdi do kraja svoj identitet, i rezignirano se miri sa tim; na kraju Dore Bruder ne dolazi do pomirljive racionalizacije besmislenog traganja za necijim tragovima, vec do neceg sto pre lici na pomirenje, odnosno na "kompromis". Pisac nikada nece saznati neke detalje iz Dorinog zivota, i mnogo toga ostace zauvek tajna: "mala i dragocena tajna koju dzelati, naredbe, vlast koja se zove okupacijskom, zatvori, kasarne, logori, Istorija ili vreme -- sve ono sto nas prlja i razara -- nikada nisu bili kadri da joj ukradu." Ovaj zavrsetak sa pomalo pateticnim prizvukom krije u sebi onaj ambivalentni karakter citavog dela koji se ispoljava kao dominantni kvalitet Modianoovih romana. To je melanz solidne faktografske gradje i rasipne mastovitosti koja svoju snagu crpe iz nedovoljnosti cinjenica. I kao sto su neki tajnoviti delovi Dorinog zivota, za utehu, jedini netaknuti, tako su i fikcionalni pasazi dela, stranice satkane od slutnji i predosecanja, zalog njegove snage. Odnosno, ta snaga je upravo onoliko relevantna koliko je zaista utesna cinjenica da je Dora Bruder, ubijena u Ausvicu, nesto uspela da sacuva od svojih krvnika.
