Patrik Modijano (Patrick Modiano) rođen je u Parizu 1945. godine. Jedan je od najvažnijih savremenih francuskih pisaca. Njegovi najpoznatiji romani su Mesto za zvezdu, Tužna vila, Porodična knjižica, Ulica mračnih dućana, Jedna mladost, Tako vrsni momci, Izgubljeni kraj, Skraćenje kazne, Svadbeno putovanje, Avgustovske nedelje, Dora Bruder, Te neznanke, Mala princeza, Horizont, Noćne trave i Da se ne izgubiš u kraju. Dobitnik je najznačajnijih nagrada među kojima su Dijamantsko pero, Velika nagrada za roman Francuske akademije, Nagrada knjižara i izdavača Francuske, Gonkurova nagrada, kao i Nobelova nagrada za književnost. U Engleskoj je svojevremeno za najbolji film proglašen Lisjen Lakomb Luja Mala, za koji je Modijano napisao scenario.
24.02.19 Danas
Patoš pre Patrika Modijana
Kratke forme, vođena sigurnom rukom, svedena do krajnosti. Na korak da postane pesma. Magija Modijano nije nikada prazna reč. Iz knjige u knjigu, francuski autor traži formulu koja otvara vrata prošlosti i sećanja i ostavlja svakome od nas da odluči kako će sa tugom kad je kutija jednom ispražnjena.
Okolina Pariza sredinom pedesetih godina, sad već prošlog veka. Dva dečaka, ostavljena su na čuvanje grupi čudnih ljudi, površnih poznanika svojih roditelja koji, ili ne mogu, ili neće da se staraju o njima. Evokacija detinjstva i odmah prva od opsesivnih Modijanovih tema. Detinjstvo, ali nesvakidašnje, sa gomilom neprozirnih, neizgovorenih tajni. Patoš, narator, ima mlađeg brata sa kojim je združen u pripovedačkom licu mi. Brat, međutim, nema ni jednu jedinu repliku sugerišući već time veliko naratorsko umeće Patrika Modijana da jednostavnim umetničkim sredstvima i na maestralan način dočara odsustvo. Kao retko ko. Poručuje li on to da se od rana detinjstva ne može prezdraviti? Pokušaj izlečenja našao se u središtu Modijanovog romana obeleženog smrću dve godine mlađeg brata, Rudija, 1957, u desetoj godini života. I da nismo čitali Frojda, znamo da jedan takav događaj vodi u nepodnošljivu krivicu za čitav život i neurotičnu potragu za nečim što se ne može vratiti. Snaga tog naratorskog postupka očituje se dalje u načinu na koji autor restituiše pogled deteta na svet odraslih uopšte, a posebno na grupicu ljudi kojima su okružena:
„Da, deca često imaju taj pomalo čudan način da posmatraju stvari… Ona vide događaje preuveličano, a u isto vreme ne sagledavaju celinu. Razdvojene pojedinosti se zatim javljaju u snovima. Dečja sećanja su stvarno fragmentarna, sa ponekim detaljima koji su odskočili. Tako sasvim banalna mesta kao što su garaže ili liftovi dobijaju najednom čudne i zabrinjavajuće razmere… Jedino što se bolne stvari iz detinjstva vraćaju nakon mnogo godina, kao bumerang… kao bomba sa naknadnim dejstvom…“
Sablasti okupacije sa likovima iz ulice Loriston, iskrsavaju u pravom vidu na stranicama ove knjige. Prošlost se jedva može razlučiti od životnih priča autorovih roditelja, posebno oca, Albera Modijana, tajanstvenog poslovnog čoveka, jevrejskog porekla. Uhapšen u jednoj raciji 1943, bio je upućen u logor Dransi odakle je kasnije misteriozno oslobođen na intervenciju jednog člana iz družine iz ulice Loriston, sedišta francuskog Gestapoa. Kako i zbog čega? U Uslovnom otpustu nameće se neprestana zapitanost autora o sopstvenom ocu koji je umro 1978. a da se nikad nije objasnio sa svojim sinom o tom mutnom i sramotnom periodu koji će ovoga opsedati još od prve objavljene knjige i navesti ga da prvi u svojoj generaciji načne bolnu temu kolaboracije, uspešno guranu pod tepih do tada. Potragu za očevim pravim likom, Modijano povezuje sa još nemilosrdnijom potragom za sopstvenim životom stvorenim na trulom tlu okupacije. Potreba za istinom ističe se ovde koliko i potreba koju možemo svesti na ideju o polaganju računa. Mesta detinjstva i mladosti predstavljaju ključeve tumačenja. Modijana iznad svega motiviše da pronalazi tragove. Nikada se neće upustiti da govori o stvarima i događajima na direktan način, već samo na onaj koji ih ostavlja enigmatičnim do kraja. Tragovi, cilj sam po sebi, jedino su sredstvo da se životu ne suprotstavi direktno. Povešće brojne ankete, pod uslovom da ne pokažu dobre rezultate. Zato u Modijanovim romanima prepoznajemo prigušenu atmosferu filmova crnog talasa sa strukturom policijske istrage, ali dekonstruisane. Ipak, taj literarni polar koji se neprekidno poigrava žanrom a da ga nikada ne parodira, diktiran je odlučnom i čvrstom namerom da odbaci pozitivističku koncepciju po kojoj autor poseduje sveznanje i isključivo pravo na istinu.
Čuvena družina iz ulice Loriston intrigira malog Patoša i ispunjava ga nemirom. Kao ni njega, ta prividno bezazlena formulacija, neće sprečiti ni čitaoca da nasluti senke crnih dana okupacije ispunjene mračnim osećajem krivice. Zebnja koja bolno odjekuje u utrobi, tuga tragično i definitivno napuštenog, sinonimi su detinjstva kakvo je pripalo Modijanu. Neveselo detinjstvo na živom pesku, bez oblika i središta, koje ga je izbacilo pravo u adolescenciju bez identiteta, bez korena, kao psa bez pedigrea. Nepomućenu je zadržao samo jednu sigurnost: spasonosnu ulogu koju je njegov život dodelio književnosti.
Mirjana Ouaknine