Dunavski apokrifi

28.04.04

Mirjana Novaković rođena je 1966. godine. Do sada je objavila dve knjige u nekoliko izdanja, zapravo: Dunavske apokrife prvo je objavila Matica srpska u ediciji “Prva knjiga” 1996. godine, a zatim “Narodna knjiga”. Potom se Novakovićeva javila romanom Strah i njegov sluga 2001. godine i, posle uspeha koji je knjiga imala, objavljeno je još pet izdanja. Sa romanom Strah i njegov sluga ušla je 2001. godine u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Za samo jedan glas više, nagradu je dobio Goran Petrović. Za isti roman Novakovićeva je dobila nagradu “Isidora Sekulić”.
Vi ne volite svrstavanje u književne kategorije: “i ja ne bih volela da se roman etiketira kao postmoderan ili tradicionalan, jer svako svrstavanje ograničava recepciju romana,”rekli ste u jednom intervjuu.
- Pa da, što sad neko ko smatra da voli da čita npr. samo tradicionalne romane treba da apriori odbije od sebe roman? Zašto da ga/je ne prevarim i ne navučem da čita i nešto što misli da ne voli. Nikad se ne zna, možda mu/joj se svidi. Osim toga, moja prva knjiga “Dunavski apokrifi” je veoma različita od romana “Strah i njegov sluga”, a novi roman, “Johann’s 501” će biti drugačiji od obe prethodne knjige.

Radnja romana smeštena je u XVIII veku, u Beogradu, kada su njime vladali Austrijanci, a tema je istraga vampira. Roman je inspirisan istinitim događajem iz 1724. godine kada je komisija došla u Beograd da ispituje slučaj vampira.
- Da, radi se o prvom zvaničnom, dakle državnom zapisu o vampirima. Dosijei pripadaju državi Austriji, verovatno se nalaze u Beču, a mesto radnje je Srbija 1724. godine. Posle mnogo žalbi seljaka da ih more vampiri, Austrijanci su poslali komisiju sastavljenu od lekara da ispita stvar. Desilo se da je komisija na kraju iskopavala mrtvace sa lokalnog groblja, a da se lokalno groblje nalazilo na zemljištu vrlo pogodnom za dobro očuvanje tela, te se u najvećoj panici komisija vratila za Beč sa izveštajem da vampiri zaista postoje. Ovo se ne opisuje u romanu, to je istorija, roman je samo roman i bavi se đavolom koji dolazi u Srbiju da bi utvrdio da li su se mrtvi (vampiri) digli i da li se bliži Strašni sud.

Pomeranje sa papirusa

Igra brojeva je i u odlomku “Johann’s 501” (Letopis Matice srpske, april 2002), ali i igra sa kompjuterom. Zar se ponovo ne nazire krimi priča, bar po tom odlomku koji nam je dostupan da pročitamo?
- Između ostalog, postoji i krimi priča u novom romanu. Ni sama ne znam kako bih svrstala roman, ako bih baš nekako morala. Nadam se da neću morati. Nadam se da će roman između ostalog biti i dovoljno zabavan i dovoljno napet da bi držao čitaoce celom svojom dužinom (preko 500 strana) i da će biti dovoljno dubok da može da se čita i više puta. Ko preživi, pričaće, o romanu.

Vi sebe smatrate internet frikom. Da li nove tehnologije utiču na književnost?
- Negde sam čitala da se prosečna veličina knjige povećala otkako su pisci počeli da koriste računare za pisanje. Na zapadu izdaju već i E-books, dakle knjige u elektronskom obliku, što je zgodna stvar za čitaoce koji mnogo putuju, i teško im je da nose knjige-ovako jednostavno u donjnload-uju ono što žele da čitaju. Meni lično smeta da čitam sa ekrana, i dalje više volim crno na belom na papiru, i biće mi krivo ako knjiga kao štampani medij jednog dana (u dalekoj budućnosti) nestane.S druge strane, razvoj tehnologija (internet je najdemokratskiji medij ikad izmišljen) menja život i to svaka umetnost prati, a ponekad ide i ispred. Otvaraju se nove teme, nove dileme, nove mogućnosti i to može samo da koristi umetnostima. Ovo ne znači da forme i naročito mediji koji umetnosti koriste neće biti promenjeni, ali pomerili smo se sa papirusa na papir, pa ćemo se pomeriti i sa papira.

“Osnova ovog ostvarenja je postmodernička -metatekstualnog i intertekstualnost. Ako negde treba tražiti prave mane romana, onda su to ovi momenti”. (Dušica Potić, Dnevnik, 23. maj 2001.)
- Ne mogu da komentarišem samo jednu rečenicu, bez konteksta.
Bez obzira na to, u novom romanu neće biti ni postmodernističke metatekstualnosti, niti intertekstualnosti, mislim, u stvari da će biti vrlo malo od postmodernizma. Ili, biće onoliko postmodernizma koliko mora, s obzirom da sam ja ipak pročitala isuviše postmodernih romana, a da se to nekako ne bi videlo. Uostalom, nije ni važno, važno je da li će roman uspeti da zainteresuje čitaoce, ali će moći da ih podstakne na razmišljanje i da li će uživati da ga čitaju. Neka ga zovu kako hoće, samo da ga ne razbiju.

Đavo nije tema

Ako je u prvoj knjizi, u dvema novelama pitanje boga, ali se onda može, uslovno rečeno, reći da se Vaš roman bavi pitanjem đavola?
- Između ostalog, roman se bavi i đavolom, ali mislim da mu to nije ključna tema. Ako bih morala u jednoj reči da objasnim suštinu romana, onda ta reč ne bi bila ni “đavo” , ni “Bog”, još manje “istorija” ili “vampiri”, ta reč bi bila “razočarenje”. Eto, za one koji su već pročitali roman, možda mala intriga da pokušaju da ga sagledaju ponovo, uzimajući u obzir ovu keyword (kako se to u novim tehnologijama zove), a za one koji ga nisu čitali, blaga reč koja ih poziva da uđu u svet romana bez straha (i bez sluge) od teških i ponekad zaglušujućih reči kao što su đavo, Bog ili istorija.

Vaš odnos prema Bibliji u ovom romanu je zanimljiv i o njemu bi vredelo posebno razgovarati.
- Još ranije su u Americi, kao odgovor na akciju konzervativnih vlasti (kako federalnih, tako, državnih i lokalnih) da se određene knjige zabrane za lektiru, povuku iz biblioteka i slično, analizirali Bibliju da vide šta se u njoj nalazi, a što bi bio osnov da se i ona zabrani. Ne sećam se tačnih podataka, ali broj ubistava, silovanja, mučenja, incesta i sl. je ogroman i jasno je da bi po kriterijumima koji su sami konzervativci nametnuli, prvo trebalo da bude zabranjena Biblija.
Nesumnjivo je da je Biblija bila i biće veliki izvor tema, ona jeste prva knjiga u nekom zamišljenom kanonu zapadne književnosti, ali je to jedna stvar, sasvim druga stvar je zahtevati da ljudi žive po biblijskim (staro ili novozavetnim, svejedno) obrascima i tražiti da se povinujemo i da verujemo u sve što nam Biblija kaže. Roman se između ostalog, tome podsmeva, dakle podsmeva se licemerju konzervativaca i njihovim (u ovoj zemlji) opet obnovljenim pokušajima da nas vrate u prošlost. Pa tamo smo već bili, i nije nam bilo dobro.

Radmila Gikić - Petrović

01.01.00

Recapril 1997#32NOVE PRICE O BUDJENJU DUSE ************************Prva knjiga Mirjane Novakovic donosi nam dve price -- "Gromovsku legiju" i "Jevandjelje po zednoj", koje bivaju ponovo imenovane u naslovu knjige kao dunavski apokrifi. Da li ova dvostrukost imena vec nesto sugerise? Ako autor svoj tekst nazove apokrifom -- u toj intervenciji mozemo da iscitamo izvesno metanarativno distanciranje i ironijsko poigravanje sa "istinom" pripovedanog (ili mozda pripovedanja). Prvi deo naslovne sintagme, dunavski, oznacitelj je bar dve situacije: lokaliteta ukrstanja dve price -- jedne sa pocetka hriscanske istorije (II vek n.e.), i druge sa kraja svake istorije, iz epohe tzv. Otvorenog drustva, I simbolike vode, koja Akvili, junaku iz prve price, priziva mitsko iskustvo plovljenja Stiksom, dok pripovedac druge price stvara diferenciraniji simbolicki kod prema postojanosti njenog trajanja ("mi smo kao male vode, mi ljudi, isparavamo i mrznemo se. Samo neko ili nesto iznad i izvan nas moze da zadrzi svoju pravu prirodu i pravi oblik, bez obzira na vreme. Velika voda"). Dva dunavska apokrifa su naizgled potpuno razlicito oblikovana: prvi apokrif organizuje narativna instanca sveznajuceg pripovedaca kao culima posveceni svet rimskog utvrdjenja, kroz koji se krecu ratnici zvucnih imena i titula, dok drugi izranja iz dozivljaja lika koji u svetu presudno ucestvuije, u sintetickom svetu Otvorenog drustva gde dominiraju zenski likovi i odsustvo imena. Sta poeticki opravdava da jednu knjigu cine dve ovako razlicite "ispisane" price? Kako je oblikotvorno nacelo price kao knjizevne vrste opisivanje jednog dogadjaja, koji tezi razresenju sa "poentom", u dogadjanju cuda prepoznajemo ono bitno zajednicko ovim pricama. Takodje, autor vrlo pazljivo bira vreme u koje smesta price tj. pojavljivanje cuda -- oba istorijska trenutka pripadaju civilizacijama apsolutno materijalistickog koncepta. Time se stvara napetost konteksta, u kojem treba da se desi ono o cemu price svedoce -- budjenje coveka iz samozaborava i pocetak prevrednovanja izgubljenih ljudskih vrednosti. Kontekst druge price jeste svet bez imena: ljudi, jos pre rodjenja preventivno genetski zasticeni od nedozvoljenog razlikovanja, svi jednaki i prazni, nemaju sta da ponesu kao svoje ime. Snaga potrebna da se stupi u vlastito Ime stice se suocavanjem sa samim sobom. "U imenu se duhovno bice coveka saopstava Bogu", kaze Benjamin, a u "Jevandjelju po zednoj" pripovedac sebe prepoznaje/imenuje kao Judu u trenutku pocinjene izdaje. Prva prica "Gromovska legija" u naslovu otkriva metaforu za cudo koje je Hrist izveo u bezizlaznoj situaciji za Rimljane, a sve na vapaj molitve Justina, paganina, jednog od zapovednika legije. Justin spoznaje sebe u trenutku protivljenja principu sile i krvi, na kome pociva rimska imperija, i, ne zeleci da ubija -- izgovara svoje pravo ime: "Ja sam hriscanin". Vrlo slojeviti, "zaobljeni" likovi jesu idejni nosioci obe price i njihov odnos (jedan centralni i tri glavna lika) je jos jedna tacka medjusobnog ukrstanja. Legat Feliks, glavni zapovednik rimske vojske i lik koji fokusira paznju pripovedaca, na samom pocetku prve price, posmatrajuci sa utvrdjenja na Dunavu okolinu, vidi samo crtu "u kojoj se prazno nebo sastavljalo sa golom, odavno ispucalom zemljom", da bi na poslednjoj strani price ovaj osecaj praznine u identicnoj formulaciji bio ustupljen Justinu. Ovim se jasno zaokruzuje prica, a dva lika dovode u jaku duhovnu konstelaciju. Simbolicki potencijal Feliksovog lika je pilatovska svest, a u njegovoj omiljenoj recenici "Volim da verujem: da su okolnosti bile drugacije i ja bih bio drugaciji" prepoznaje se njegovo pranje ruku od nedelanja. On je slab,ogrezao u culno i nespreman za duhovno iskustvo, ali sa neskrivenom zeljom da (po)veruje, ako je moguce uz pomoc nekog drugog. Justin je njemu komplementaran lik, koji, ne mogavsi da prevazidje poznati jaz izmedju reci/imena i stvari, tj. Svog nominalnog paganstva i sustinski hriscanskog pominjanja stvari, dozivljava sopstvenu veru i nadu kao "jalovu i smesnu". Tako cudo, koje njegova molitva omoguci, ucini da on zanemi, ne dozvoljavajuci mu da o tome naknadno svedoci kao o cudu. Ovde paradoks zapocinje svoju misticnu igru zgusnjavanja fenomena i kolebanja smisla: Da li je Istina uopste prenosiva i kako jedna bolna, u kriku porodjena spoznaja (Justinova snaga vere) moze postati javnim, opstim saznanjem? No, u ovoj prici postoji dodatno "okretanje zavrtnja". Justin samo na pocetku krije Rec, a onda, odricuci je se, smislja potpuno pragmatski rimski odgovor: udar groma je prirodna pojava, tj. "nema Hrista". Ovo postaje polje na kojem jos jednom treba da se pojavi Feliksova figura zudnje za necim sto nije rimsko/hedonisticko poimanje punoce. "Trebalo je da lazes. Trebalo je da lazes i nas i sebe" -- iskaz koji otvara josjedan problem u razumevanju: postaje li ovim vapajem Feliks verujuci ili je to ne moc maloverja? Drugi apokrif-jevandjelje utemeljen je nesto drugacije: aluzivnost je mnogo transparentnija -- Ona-ucitelj i tri ucenice, koje kroz Nju sebe prepoznaju kao: utemeljivaca institucije vere (apostol Petar, u apokrifu zelenokosa), najdrazeg ucenika (jevandjelist Jovan -- kosarkasica Vladislava) i izdajnika (Juda Iskariotski -- ona koja pripoveda). Ona-ucitelj ostaje neimenovana do kraja, ostavljajuci nedoumicu koja je to najveca zedj koja se javlja u svetu u kojem su svi bili napojeni (pasiv u prvoj recenici jevandjelja u pocetku svi behu napojeni nije naznaka gramaticke, vec semanticke prirode -- ukazuje na polozaj beslovesnih ljudi/stada koje se vise ne pita sta mu je potrebno, vec ide na kolektivna pojila srece). Ona simbolizuje zaboravljenu zedj za smislom, zedj kao tajnu prvobitnog, prirodnog postojanja coveka u slobodi. Prica predstavlja komplementarno zensko jevandjelje, u kome se intriga opet zaodeva u ruho paradoksa. Kao prvi, uocava se paradoks da ona koja je izdala ostaje da prenosi dobru vest i da pri tom bude I jedina koja poseduje znanje. Paralelno sa idejom, Mirjana Novakovic vrlo domisljato organizuje i cisto literarne nivoe, ne napustajuci paradoks kao efekat ocudjenja. Nakon uvodne recenice smestene u mitski obrazac, i beline koja ispunjava citav ostatak stranice i pomaze meditativno otiskivanje u nagovesteno mitsko vreme, sledi poglavlje B. (drugo od ukupno 30 poglavlja, redom obelezenih slovima azbuke), koje poeticki samosvesno izneverava manir uvodnog poglavlja i horizont citalackog ocekivanja. Poglavlje B jeste tipican dnevnicki zapis u sadasnjem vremenu, koji na svom kraju vraca eho prvog poglavlja, izmenjenog jednim uzdahom, i prerasta u retrospektivno osvrtanje, koje se od treceg poglavlja kontinuirano odvija u proslom vremenu. Ocudjenje je postignuto munjevitim smenjivanjem glagolskih vremena pripovedanja: mitsko vreme -- sadasnje vreme, trenutak pisanja -- perfekat retrospektive. Prvim trima,strukturalno povlascenim poglavljima, organizovanim po ritmu pripovedanja, odgovaraju tri poslednja, povlascena da progovore "poruke": o ljubavi koju ne znamo, ali je ucimo, o izdaji i izdajniku koji prerasta svoju sudbinu (pripovedac se ne ubija kao Juda, vec se iskupljuje pripovedanjem) i poslednje poglavlje, u kome pripovedac paradoksalno izrasta u ono o cemu je pripovedao -- onaje nova Ona: "...i dok sam pricala neki su izlazili napolje, neki su se smejali, ali - mn ogi su slusali". Ovom dilemom: da li je ono sto su oni slusali ono sto mi citamo ili se (bas) mozda u toj pukotini neslaganja smestila apokrifnost price -- Mirjana Novakovic zavrsava svoju prvu knjigu. Obilje dvosmislenosti jeste zalog apokrifa za produzeni zivot u citaocu, koji je ova knjiga vec obezbedila zanimljivoscu i lakocom pripovedanja. SVETLANA LAZAREVIC