Strah i njegov sluga

28.04.04

Mirjana Novaković rođena je 1966. godine. Do sada je objavila dve knjige u nekoliko izdanja, zapravo: Dunavske apokrife prvo je objavila Matica srpska u ediciji “Prva knjiga” 1996. godine, a zatim “Narodna knjiga”. Potom se Novakovićeva javila romanom Strah i njegov sluga 2001. godine i, posle uspeha koji je knjiga imala, objavljeno je još pet izdanja. Sa romanom Strah i njegov sluga ušla je 2001. godine u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Za samo jedan glas više, nagradu je dobio Goran Petrović. Za isti roman Novakovićeva je dobila nagradu “Isidora Sekulić”.
Vi ne volite svrstavanje u književne kategorije: “i ja ne bih volela da se roman etiketira kao postmoderan ili tradicionalan, jer svako svrstavanje ograničava recepciju romana,”rekli ste u jednom intervjuu.
- Pa da, što sad neko ko smatra da voli da čita npr. samo tradicionalne romane treba da apriori odbije od sebe roman? Zašto da ga/je ne prevarim i ne navučem da čita i nešto što misli da ne voli. Nikad se ne zna, možda mu/joj se svidi. Osim toga, moja prva knjiga “Dunavski apokrifi” je veoma različita od romana “Strah i njegov sluga”, a novi roman, “Johann’s 501” će biti drugačiji od obe prethodne knjige.

Radnja romana smeštena je u XVIII veku, u Beogradu, kada su njime vladali Austrijanci, a tema je istraga vampira. Roman je inspirisan istinitim događajem iz 1724. godine kada je komisija došla u Beograd da ispituje slučaj vampira.
- Da, radi se o prvom zvaničnom, dakle državnom zapisu o vampirima. Dosijei pripadaju državi Austriji, verovatno se nalaze u Beču, a mesto radnje je Srbija 1724. godine. Posle mnogo žalbi seljaka da ih more vampiri, Austrijanci su poslali komisiju sastavljenu od lekara da ispita stvar. Desilo se da je komisija na kraju iskopavala mrtvace sa lokalnog groblja, a da se lokalno groblje nalazilo na zemljištu vrlo pogodnom za dobro očuvanje tela, te se u najvećoj panici komisija vratila za Beč sa izveštajem da vampiri zaista postoje. Ovo se ne opisuje u romanu, to je istorija, roman je samo roman i bavi se đavolom koji dolazi u Srbiju da bi utvrdio da li su se mrtvi (vampiri) digli i da li se bliži Strašni sud.

Pomeranje sa papirusa

Igra brojeva je i u odlomku “Johann’s 501” (Letopis Matice srpske, april 2002), ali i igra sa kompjuterom. Zar se ponovo ne nazire krimi priča, bar po tom odlomku koji nam je dostupan da pročitamo?
- Između ostalog, postoji i krimi priča u novom romanu. Ni sama ne znam kako bih svrstala roman, ako bih baš nekako morala. Nadam se da neću morati. Nadam se da će roman između ostalog biti i dovoljno zabavan i dovoljno napet da bi držao čitaoce celom svojom dužinom (preko 500 strana) i da će biti dovoljno dubok da može da se čita i više puta. Ko preživi, pričaće, o romanu.

Vi sebe smatrate internet frikom. Da li nove tehnologije utiču na književnost?
- Negde sam čitala da se prosečna veličina knjige povećala otkako su pisci počeli da koriste računare za pisanje. Na zapadu izdaju već i E-books, dakle knjige u elektronskom obliku, što je zgodna stvar za čitaoce koji mnogo putuju, i teško im je da nose knjige-ovako jednostavno u donjnload-uju ono što žele da čitaju. Meni lično smeta da čitam sa ekrana, i dalje više volim crno na belom na papiru, i biće mi krivo ako knjiga kao štampani medij jednog dana (u dalekoj budućnosti) nestane.S druge strane, razvoj tehnologija (internet je najdemokratskiji medij ikad izmišljen) menja život i to svaka umetnost prati, a ponekad ide i ispred. Otvaraju se nove teme, nove dileme, nove mogućnosti i to može samo da koristi umetnostima. Ovo ne znači da forme i naročito mediji koji umetnosti koriste neće biti promenjeni, ali pomerili smo se sa papirusa na papir, pa ćemo se pomeriti i sa papira.

“Osnova ovog ostvarenja je postmodernička -metatekstualnog i intertekstualnost. Ako negde treba tražiti prave mane romana, onda su to ovi momenti”. (Dušica Potić, Dnevnik, 23. maj 2001.)
- Ne mogu da komentarišem samo jednu rečenicu, bez konteksta.
Bez obzira na to, u novom romanu neće biti ni postmodernističke metatekstualnosti, niti intertekstualnosti, mislim, u stvari da će biti vrlo malo od postmodernizma. Ili, biće onoliko postmodernizma koliko mora, s obzirom da sam ja ipak pročitala isuviše postmodernih romana, a da se to nekako ne bi videlo. Uostalom, nije ni važno, važno je da li će roman uspeti da zainteresuje čitaoce, ali će moći da ih podstakne na razmišljanje i da li će uživati da ga čitaju. Neka ga zovu kako hoće, samo da ga ne razbiju.

Đavo nije tema

Ako je u prvoj knjizi, u dvema novelama pitanje boga, ali se onda može, uslovno rečeno, reći da se Vaš roman bavi pitanjem đavola?
- Između ostalog, roman se bavi i đavolom, ali mislim da mu to nije ključna tema. Ako bih morala u jednoj reči da objasnim suštinu romana, onda ta reč ne bi bila ni “đavo” , ni “Bog”, još manje “istorija” ili “vampiri”, ta reč bi bila “razočarenje”. Eto, za one koji su već pročitali roman, možda mala intriga da pokušaju da ga sagledaju ponovo, uzimajući u obzir ovu keyword (kako se to u novim tehnologijama zove), a za one koji ga nisu čitali, blaga reč koja ih poziva da uđu u svet romana bez straha (i bez sluge) od teških i ponekad zaglušujućih reči kao što su đavo, Bog ili istorija.

Vaš odnos prema Bibliji u ovom romanu je zanimljiv i o njemu bi vredelo posebno razgovarati.
- Još ranije su u Americi, kao odgovor na akciju konzervativnih vlasti (kako federalnih, tako, državnih i lokalnih) da se određene knjige zabrane za lektiru, povuku iz biblioteka i slično, analizirali Bibliju da vide šta se u njoj nalazi, a što bi bio osnov da se i ona zabrani. Ne sećam se tačnih podataka, ali broj ubistava, silovanja, mučenja, incesta i sl. je ogroman i jasno je da bi po kriterijumima koji su sami konzervativci nametnuli, prvo trebalo da bude zabranjena Biblija.
Nesumnjivo je da je Biblija bila i biće veliki izvor tema, ona jeste prva knjiga u nekom zamišljenom kanonu zapadne književnosti, ali je to jedna stvar, sasvim druga stvar je zahtevati da ljudi žive po biblijskim (staro ili novozavetnim, svejedno) obrascima i tražiti da se povinujemo i da verujemo u sve što nam Biblija kaže. Roman se između ostalog, tome podsmeva, dakle podsmeva se licemerju konzervativaca i njihovim (u ovoj zemlji) opet obnovljenim pokušajima da nas vrate u prošlost. Pa tamo smo već bili, i nije nam bilo dobro.

Radmila Gikić - Petrović

01.07.03

Početkom avgusta, u okviru Belefa na Kalemegdanu, premijerno će se igrati predstava rađena po romanu „Strah i njegov sluga“ Mirjane Novaković, a u režiji i dramatizaciji Kokana Mladenovića. Reč je o veoma zanimljivom delu koje je svojevremeno nagrađeno nagradom „Isidora Sekulić“. Valja podsetiti da je 2001. godine bila, kao gotovo anonimus, u najužoj konkurenciji za Ninovu nagradu za roman godine. Tada se čaršija posebno zainteresovala za njena dela. Ova zanimljiva spisateljica prethodno je objavila knjigu „Apokrifi“, koja je takođe skrenula pažnju javnosti nakon njenog izbijanja u vrh Ninovog priznanja.

Predstava je okupila vrsnu glumačku ekipu u kojoj su, između ostalih, Predrag Ejdus, Miodrag Brik Krivokapić, Nenad Jezdić, Nataša Ninković i drugi.

Priča iz vašeg romana „Strah i njegov sluga“ se jednim svojim delom odvija upravo na Kalemegdanu, gde će biti izvedena i predstava. Koji će nivo priče biti izvučen u prvi plan? Odnosno, šta ste sugerisali reditelju Kokanu Mladenoviću?

- U prvoj ruci dramatizacije Kokan Mladenović je u prvi plan izvukao političku intrigu. Regent ima mnogo izraženiju ulogu nego u romanu i kraj nije otvoren, u smislu da će drama imati razrešenje bez ikakvih ostataka i sumnji, za razliku od romana. Što se sugestija tiče, mogu reći da se nisam posebno mešala.

Zašto je baš politička intriga u prvom planu?

- To bi, u stvari, trebalo da pitate Kokana Mladenovića, pošto je on pisao dramatizaciju. Razumem da drama kao umetnost ima drugačije mogućnosti i drugačija sredstva izražavanja od romana. I pošto je performativna i narativna, istovremeno sigurno je da su joj određeni motivi, zapleti i/ili likovi više primereni, a neki manje. Roman valjda trpi sve, iako je ovo pomalo ironično rečeno, mislim da je u suštini tačno.

Mislim da će predstava biti zaista uživanje za gledanje, bez obzira na to kako se i koliko razlikuje od romana, jer se izvodi delom na originalnim lokacijama, na Kalemegdanu, biće raskošna, a usuđujem se da kažem i spektakularna.

Mislite li da i danas u izvesnom smislu imamo posla s đavolom?

- Sad, kad se Miloševićevo vreme valjda konačno završilo (iskreno se nadam se da je tako), čini mi se da se suočavamo s jednom od najgorih posledica koja je stvorena, odnosno napravljena.

A to je?

- Stvoren je jedan vrlo netolerantan narod i posebno netolerantna omladina koja kao svog neprijatelja uvek vidi onog koji je drugačiji i/ili bolji. Prisustvovala sam sceni koja je, nažalost, vrlo simptomatična za Srbiju. Naime, tri dečaka vozila su rolere i vrlo vešto pravila piruete, preskakala prepreke i pritom međusobno bila veoma dobro usklađena. Momak je stajao pored mene u trolejbusu i kad ih je video, prokomentarisao je svom drugu: „Gledaj ih, sve bih ih pobio“.

Šta je sa strahom u čitavoj priči, pre svega kada je reč o narodu?

- Ključni ovdašnji strah je strah od promena. Isuviše mnogo ljudi veruje da je bolje da mleko košta tri dinara i da nema nigde da se kupi po toj ceni, nego da košta trideset dinara i da ima svuda da se kupi. Pri tome, valja reći i to, da im nije važno što je zbog ta tri dinara gotovo uništen stočni fond. Ovo je samo jedan primer, ali suština je ista i vrlo je efektno izražena u jednom praškom grafitu iz 1968 godine: „Bolje socijalizam, nego rad“.

Tatjana Nježić

30.09.09 Popboks

Novo izdanje romana prvenca Mirjane Novaković je odlična prilika da se domaća čitalačka publika podseti ili po prvi put upozna sa delom kome je 2000. godine za dlaku izmakla NIN-ova nagrada
Reč „vampir“ je jedina srpska reč koja je postala internacionalizam. Na zapadu je po prvi put zabeležena 1724. godine, u izveštaju komisije koja je istraživala slučaj povampirenja izvesnog Petra Blagojevića koji je „pio krv“ žiteljima sela u okolini Beograda. Vesti o ovim neobičnom slučaju dospele su i do Beča, izazvavši pravu senzaciju. Vremenom, vampiri su zaposeli stranice svetske književnosti pojavivši se u poznatim delima Polidorija (Vampir, 1819), Le Fanua (Karmila, 1872) i Stokera (Drakula, 1897).
Nemrtve krvopije su i ranije inspirisale srpske pisce (vidi - Ana Radin: Motiv vampira u mitu i književnosti), ali znatno sporadičnije nego što se moglo očekivati, imajući u vidu da se radi predanju duboko ukorenjenom na ovim prostorima. Mirjana Novaković je romanom Strah i njegov sluga u srpsku književnost na velika vrata vratila vampire – dobro poznati kanon upotpunivši dobrodošlim postmodernim ukrasima.
Preuzimajući neke od važnih elemenata čuvene pripovetke Milovana Glišića Posle devedeset godina (1880) Mirjana Novaković u svom romanu prepliće priče dva naratora - antropomorfnog Đavola koji, u strahu od Strašnog suda, pokušava da spreči uskrsnuće mrtvih i nesrećno zaljubljene austrijske princeze bačene u grotlo balkanskih intriga. Najčuveniji srpski vampir Sava Savanović se pojavljuje na kratko, ali on nije glavni predmet interesovanja spisataljice. Vampiri u romanu Strah i njegov sluga imaju različite pojavne oblike i ponekad je teško razlučiti lažne od pravih - oni uglavnom nastanjuju transcedentnu dimenziju između jave i sna, prošlosti i budućnosti, nije ih lako opisati - što omogućava različite pristupe i tumačenja prozi Mirjane Novaković.
Mešajući istorijsko i mitsko, realno i fantastično, autorka stvara delo visoke intertekstualnosti koje se otima tačnom žanrovskom određivanju.
Pažljiviji i načitaniji pronaći će u romanu brojne posvete delima klasične svetske i srpske književnosti (Novi zavet, Danteova Božanstvena komedija, Andrićev Most na Žepi, Glišićeva Glava šećera, Seobe i Stražilovo Miloša Crnjanskog, Disova Možda spava...) ali i na neočekivano citiranje pop-kulturnih fenomena novijeg razdoblja (Saosećanje za đavola Rolling Stonesa, na primer).
Autorka svoje delo naziva „političkim horor romanom“, i to možda predstavlja dobar kompromis, imajuću u vidu višeslojnost dela. Bez obzira na to što okosnicu priče čini istraga povodom navodnog pojavljivanja vampira u Srbiji XVIII veka, horor elementi su potisnuti u drugi plan zarad istraživnja političkih intiga tokom austrougarske okupacije Srbije i biografija/emotivnih previranja dva glavna junaka. Ipak, nema razloga za strepnju. Mirjana Novaković je vešt pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili, ne daj Bože, dosada.
Strah i njegov sluga je treći naslov u okviru Fantastične biblioteke i sve pohvale idu na račun urednika Bobana Kneževića koji je ovim potezom jedno sjajno delo ponudio novim generacijama. Nažalost, u novom izdanju očajnićki nedostaje kvalitetan predgovor/ pogovor u kojem bi se ukazalo na aspekte dela koji mogu promaći manje obaveštenom čitaocu.
Opet, i bez dodatnih pojašnjavanja Strah i njegov sluga uspeva da bude zanimljiv publici različitih ukusa istovremeno pružajući intelektualno-filozofski stimulans i dobru žanrovsku zabavu. Sa romanom Mirjane Novaković svi su na dobitku – a posebno domaća književna scena koja naprosto vapi za infuzijom sveže krvi.

Đorđe Bajić