Tito je umro

21.11.11

Kultna spisateljica Mirjana Novaković govori o svojim romanima, čitalačkim navikama i književnim planovima.

Razgovarao: Đorđe Bajić

Mirjana Novaković je pre petnaest godina debitovala zbirkom Dunavski apokrifi u kojoj su se našle novele Gromovska legija i Jevanđelje po žednoj, da bi tri godine kasnije čitaoce i kritičare opčinila romanom prvencem. Strah i njegov sluga je u srpsku književnost na velika vrata vratio vampire, upotpunivši dobro poznati kanon osvežavajućim postmodernim zahvatima. Bez obzira što mu je NIN-ova nagrada izmakla za dlaku (rezultat glasanja bio je 3:2 u korist Petrovićeve Sitničarnice "Kod srećne ruke"), Strah i njegov sluga nastavio je život kroz mnogobrojna izdanja i prevode. Zanimanje za ovaj roman ne jenjava do današnjeg dana – što i ne čudi, imajući u vidu da se radi o jednom od najkvalitetnijih dela novije srpske književnosti. Drugi roman, Johann"s 501, prošao je manje zapaženo - priča o alternativnom Beogradu i preoblikovanju stvarnosti bila je mnogima previše zahtevna i komplikovana. Ovo romanu je takođe izmakla NIN-ova nagrada, ali je zato ovenčan nagradom Lazar Komarčić za najbolji fantastični roman na srpskom jeziku u 2005. godini. Nedavno se u knjižarama pojavio i treći roman Mirjane Novaković. Tito je umro (2011) donosi krupan zaokret u stvaralaštvu talentovane spisateljice. Bez obzira na radikalnu promenu pristupa i napuštanje fantastike, jedna stvar je ostala ista: Mirjana Novaković je i dalje vrstan pripovedač koji ne dozvoljava da se u njeno delo uvuče prazan hod ili dosada.

Fascinantno je koliko su vaši romani međusobno različiti. Da li je u pitanju svesna odluka pisca koji ne želi da se ponavlja i koji sebi svaki put postavlja nove izazove?
Kad završim roman, izgleda mi da sam istrošila sve što sam umela za njega: teme, stil, žanr, zaplet, likove... i da više nemam šta tu dalje da tražim i potrebno mi je nešto novo i nepoznato. Sve o čemu sam pisala postane mi poznato i dosadno. Život je uglavnom rutina, i retko kad se pomerimo, ili nešto promenimo, a i kad promenimo, brzo ispadne da smo samo uleteli u novu rutinu. Ako ne mogu ili se plašim da u životu pobegnem iz rutine, onda makar to sebi mogu da priuštim u književnosti.

Strah i njegov sluga je naišao na nepodeljene simpatije kritike i danas uživa kultni status. Da li ste bili iznenađeni uspehom svog prvenca, ili ste već dok ste pisali imali utisak da stvarate nešto veliko i važno?
Pošto je to bio moj prvi roman, bila sam srećna što mi ide od ruke i presrećna što sam uspela da ga završim. A naravno da uvek očekujete da će vam roman uspeti ili se makar nadate da hoće, zašto biste inače pisali? Niko ne piše zato da ga ne bi čitali. Ono što nisam očekivala je da će se roman čitati i voleti i jedanaest godina pošto je izašao - od svega što mi se desilo u književnoj karijeri, to mi je svakako najdraže.

Johann"s 501 je hermetično i zahtevno štivo, literarni eksperiment visokog rizika. Da li smatrate da se reskir isplatio?
Reskir se svakako nije isplatio, roman uglavnom nije čitan, a ako je i čitan, nije pročitan. Bez obzira što sad znam rezultate, opet bih isto uradila - volim eksperimente i nastaviću s njima. Verujem da sam sad već uspostavila nekakav pakt sa čitaocima: a suština tog pakta je da ne računaju da će novi roman biti iole nalik prethodnima, i taj pakt mi, na određeni način, otvara mogućnosti i daje fore za eksperimente.

Dva puta ste bili u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, osvojili ste Isidoru Sekulić i Lazara Komačića. Da li nominacije i nagrade doživljavate kao opterećenje ili one predstavljaju podstrek?
Daleko od toga da su mi opterećenje, volim ih zato što donose publicitet i reklamu, a nekad bude i malo para.

U prvom romanu ste se bavili vampirima u raljama pseudo-istorije, u drugom ste kreirali alternativni Beograd. U trećem je upadljivo odsustvo fantastike. Šta Vas je navelo ili inspirisalo na ovaj zaokret?
Naša stvarnost. Fantastika me je nadahnjivala u vremenima kad je stvarnost u kojoj smo živeli bila toliko strašna, da mi se činilo da ako hoću da je opisujem, moram da se odmaknem od nje - a fanstastično jeste odmak na prvom mestu, pa tek onda mašta. Sad više ne želim da se udaljavam od stvarnosti da bih pisala o njoj. Zanimljivo mi je, međutim - pošto sam u prve tri knjige koristila, zloupotrebljavala, i sad mi se čini, pribegavala kad god mi je ponestajalo "realnih" rešenja, fantastična rešenja - koliko mi je bilo teže, ali i izazovnije da se ne oslanjam na fantastiku.

Tito je umro je definitivno Vaš najkomunikativniji roman. Zbog čega baš kriminalistički žanr kao kalup u koji izlivate svoja promišljanja o današnjoj Srbiji.
U zemlji koja je kriminalizovana od vrha, postoji li zgodniji žanr da je prikaže? Turska vojska pred ulazak u grad koji osvaja i sprema se da opljačka, vikala je oduševljeno, "jagma! jagma!". Kad se proglase pobednici izbora kod nas, pobednička stranka urla ekstatično u sebi isto "jagma! jagma!", dok brblja o Evropi i demokratiji i čemu god. Turci su bili iskreniji. Inače sam uvek želela da napišem kriminalistički roman, a nisam se usuđivala - plašila sam se da ne bih umela.

Glavna junakinja romana Tito je umro ne odustaje od borbe bez obzira što je bitka već unapred izgubljena. Da li je beskompromisna potraga za istinom hibris koji vodi u propast, ili poslednja slamka spasenja u moru bluda i kala?
I jedno i drugo - tradicija zapadnog sveta (a možda i istočnog, ali tu tradiciju slabije poznajem, pa ne mogu da kažem) nije ništa drugo do remiks osnovnog mita o užasu spoznaje i kazni zbog znanja. Hrišćanstvo nas uči da ljudi prognani iz raja zašto to je Eva jela plodove sa drveta znanja, grčke tragedije da Edip plaća zbog znanja i zbog samospoznaje (dok nije znao ko je, bio je srećan), Prometej je kažnjen jer daje ljudima vatru, u germanskoj mitologiji Odin žrtvuje oko za mudrost, itd. S druge strane, detektivski žanr se gradi upravo na tome da detektiv mora da otkrije, mora da spozna. U Tito je umro želela sam da povežem ove dve, u našim uslovima, na žalost, isuviše lako povezive teme: znanja i kazne.

Stižete li da pratite aktuelnu domaću književnu produkciju?
Ne baš, retko stignem da pročitam nešto, i uglavnom se trudim da pratim savremenu književnost na engleskom jeziku (pošto je to jedini jezik koji znam) i naravno, da nadoknadim nešto od onoga što nisam pročitala od starije književnosti, ili tzv. klasika.

Žena nikad više na književnoj sceni Srbije, ali se čini da je prestiž i ugled i dalje na muškoj strani. Jedna ste od retkih srpskih spisateljica koju kritičari i zahtevniji čitaoci vole, cene i poštuju. Kako gledate na tzv. "žensko pismo"?
Nemam pojma šta je "žensko pismo": književnost koju pišu žene? Književnost koja se piše samo za žene? Chick-lit? Pravoslavni ljubići? Ispovesti sponzoruša i drugih profesionalki? Korice knjiga u pastelnim bojama? Marketinški fazon? Virdžinija Vulf? Stvarno ne znam. Samo znam da bih smatrala da nemam veze sa umetnošću i prestala bih da pišem da moje knjige čitaju samo žene, ili da ih čitaju samo muškarci, ili da ih čitaju samo stariji, ili samo mlađi, ili samo Srbi... Suština umetnosti je da transcendira, a ne da ograđuje i uterava u torove. I uvek su mi bile drage i važne knjige koje su mi pokazale, otvorile nove poglede na ono što nisam ja i o čemu nisam imala pojma.

Pošto se radi o knjizi koju je danas gotovo nemoguće pronaći, da li je u planu novo izdanje Dunavskih apokrifa u proširenoj ili postojećoj verziji?
Pošto živimo u korporativnom kapitalizmu, poslednjoj fazi zapadne civilizacije, jedino merilo vrednosti je novac. Dakle, zavisi od prodaje Tito je umro - ako se dobro prodaje, Laguna će objaviti i Dunavske apokrife. Dakle, ako hoćete Apokrife, kupujte Tita! U načelu sam protiv remiksa, jer ispravljanju i prepravljanju nikad ne bi bilo kraja, tako da će, ako bude objavljena, zbirka biti bez proširenja.

Da li ste već otpočeli rad na novom romanu?
Na starom romanu: počela sam da pišem roman par godina pre Tito je umro, a onda ga ostavila da bih napisala Tita. Sad se spremam da se vratim toj knjizi, ali nikad se ne zna šta može da se desi, možda je ponovo ostavim zbog nečeg zanimljivijeg i izazovnijeg.

02.10.11

Iza natpisa „akcija– totalna sezonska rasporodaja”, krije se režim koji vlada tako što sve strasti i želje usmerava u robu i usluge

Novinarka od starog komuniste saznaje za tekst objavljen u „Politici” 1968, u kojem su tačno predviđeni datum i vreme Titove smrti, i to dvanaest godina pre nego što je Tito zaista umro. Počinje istragu listajući stare „Politike”, i dobija akreditaciju da izveštava sa skupštine na kojoj će biti izabrani novi lideri Srbije. Uskoro saznaje za novi zločin... Ukratko, ovo je sadržaj novog romana „Tito je umro” Mirjane Novaković, u izdanju „Lagune”. Mirjana Novaković poznata nam je i po svom prvom romanu „Strah i njegov sluga” , koji je 1999. odmah bio u najužem izboru za NIN- ovu nagradu, a dobio je i priznanje „Isidora Sekulić”. Usledio je 2005. roman „Johann’s 501“, knjiga koja je istraživala alternativnu stvarnost (nagrada Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“). Sada imamo priliku da uživamo u istrazi hrabre novinarke, koja sluša džez i pije samo da bi mogla da svari stvarnost u Srbiji...

Činilo se da su svi uzroci i posledice Titovog vremena davno zabašureni novim događajima, ali u središtu Vašeg romana zapravo je moć informacije, kao dobra intriga za, u osnovi, krimi priču?
Sve što je skriveno, nikad se ne završava– večno traje. I da bismo zaista završili sa Titovim vremenom ili sa Miloševićevim, ili sa ovim sadašnjim – tranzicionim, moramo da ih potpuno razotkrijemo, i njihove zločince i njihove laži. Međutim, pošto ni sa jednom od svojih prošlosti nismo raskrstili, one nam se i dalje dešavaju– što lepo posluži za krimi zaplet. I naravno, u romanu, kao i životu, zločinac zna više, ima informaciju.

Ideologija zapravo nikada nije bila važna kao što izgleda, bitan je marketing?
U vreme socijalizma činilo mi se da je ideologija zaista glavno sredstvo, ali i glavni cilj režima, i tako svepristuna koristila je i za marketing, „prodavala” nam se: prodavale su nam se ideje da su ljudi jednaki i da novac nije najvažniji. A sad nam besomučno prodaju - šta? Da je najvažnije kupovati, da je smisao života učestvovanje u rijalitiju? Da je cena novca vrednija od svake druge cene koju plaćamo da bismo imali novac? Znam da je socijalizam bio diktatura, ali neka mi neko ponovo priča da se čovek ne meri po onome koliko zarađuje, i rado bih da me opet ubeđuju da su svi ljudi jednaki, i mada u to nisam preterano verovala ni onda, ipak mi se neuporedivo više sviđa od „akcija - totalna sezonska rasporodaja”, jer se iza te „akcije“ opet krije režim koji vlada tako što sve strasti i želje usmerava u robu i usluge, jer je opasno za njega da se želje usmere u ideje.

Vaš je manir da povezujete strašno, tužno i smešno, takva je slika našeg društva u Vašoj knjizi, kriminalci, policajci, političari, sponzoruše, tabloidi, svi zajedno?
Smešano najlakše se piju, odnosno, samo tako mogu da se piju, drugačije piće nam se ne nudi, niti možemo da ga se dočepamo. A i kad već sve njih nikako ne možemo da promenimo i oteramo, makar možemo da im se podsmevamo. Volim da čitam knjige koje mogu da me nasmeju, i da me rastuže i da me razbesne, i trudila sam se da napišem roman kakav bih sama rado čitala.

Poigravate se i mitovima, prekoračenjem granica, hibrisom? Time da je neko već prorekao smrt jedne „mitske” ličnosti, i stradao, i to dovodite u vezu sa ubistvom trenutno najperspektivnijeg čoveka u vladajućoj stranci?
Jedno od većih zadovoljstava tokom pisanja bilo mi je osmišljavanje zapleta, ali i povezivanja sa klasičnom tragedijom, s jedne strane, i radnje koja je realna i moguća u našem vremenu, s druge strane. Prošlost i sadašnjost vezane su greškama koje nisu ispravljene i gresima koji nisu iskupljeni, i to nije neuobičajena osnova za zaplet. No, lako je zaplesti, a teško je rasplesti, i zato mi je bilo bitno da rasplet takođe bude realan i moguć u našem vremenu. I ne smem da kažem više od ovoga, jer bih pokvarila čitaocima uživanje u romanu.

Sjajan glavni ženski lik, nepotkupljiva i duhovita novinarka upušta se u detektivsku istragu, a otkriva stare modele vlasti, koja se prenosi u okviru malog broja ljudi. Ponovo se, na neki način, bavite strahom i njegovim slugama?

Ovaj roman bi pre mogao da se nazove „Pohlepa i njene sluge”, ali takav naslov bi mogao da se stavi na bilo koju novinsku vest.
I novinarkina duhovitost, ono smešno u romanu, ne služi samo kao olakšanje, vrsta prostijeg eskapizma, suština smeha jeste da nas udaljava od, i postavlja iznad onoga čemu se smejemo, i zato je, u kontekstu romana, jedan od osnova na kojima stoje novinarkina žudnja i potraga za pravdom.

„Ako hoćeš da menjaš svet onda se spremi da nikoga ne voliš”: Vaša junakinja jeste među malobrojnim poštenim ljudima, i uspeva da najzad dozna istinu. Da li je čovek uvek na gubitku, i onda kad otkrije istinu?
Hibris je povezan sa znanjem odnosno sa istinom, za Edipa, na primer, zato što jedini zna odgovor na Sfingino pitanje, i povezan je sa osećanjem za pravdu, kao u Orestiji, a otkrivanje istine i želja za pravdom jeste eksplozivna smeša, koliko u grčkim tragedijama, toliko i u savremenoj Srbiji. Možda je Meša Selimović u pravu, i čovek je uvek na gubitku, ali onda to znači da ima različitih gubitaka, a ako nam je već suđeno da stradamo, onda je bolje stradati zarad istine i pravde.

Vaše knjige očekuju se dugo, i kada se pojave pobuđuju veliku pažnju. Da li ćete i uoči sledeće napraviti sličnu pauzu?
Svaki put me to pitaju, i svaki put kažem da sledeći put neću tako sporo pisati, a uvek bude još duža pauza. I pošto ispada da stalno lažno obećavam, evo kažem da će mi za narednu knjigu biti opet potrebno pet ili više godina, i nadam se da time nastavljam sa lažima.

Marina Vulićević

20.01.12 Popboks

Tito je umro može poslužiti kao školski primer kao treba pisati prozu koja je istovremeno komunikativna i kvalitetna.

Đorđe Bajić

Tito je umro je još jedna potvrda spisateljskog dara Mirjane Novaković koja se pre desetak godina proslavila svojim prvencem, pseudo-istorijskim romanom strave i užasa Strah i njegov sluga. U svom drugom romanu, Johann"s 501, čitaocima je ponudila alternativni Beograd, još uvek se zadržavši u okvirima fantastike. Tito je umro predstavlja poptuni zaokret. Poigravanje sa fantastikom i transcedentnim je u novom delu svedeno na minimum, gotovo da je u potpunosti iščezlo. Umesto vampirske jeze ili pak psihodeličnog onirizma, Tito je umro je uzemljen u srpskoj zbilji. Mirjana Novaković kao da se namerila da popiše sve simptome opšteg moralnog posrnuća savremenog društva i sastavi hroniku srpskog tranzicionog očaja. Katalog likova obuhvata korumpirane političare, silikonske sponzoruše, obesne policajace, oportuniste i beskičmenjake svih vrsta... Ima tu pomalo karikiranja i preterivanja, ali većina njuški deluje bolno poznato. U tom moru bluda i kala pliva glavna junakinja, pravdoljubiva novinarka koju su nepotkupljivosti i principijelnost doveli u nemilost moćnika. Koristeći se rečima i delima svoje junakinje, Mirjana Novaković izriče svoj stav o Srbiji danas, ne libeći se da postroji odgovorne. Tako su se na njenoj meti našli Demokratska stranka, Srpska pravoslavna crkava, Politika, Crvena Zvezda... Nema tu zlobe, samo gorčine.
Tito je umro jeste politički angažovana proza, ali je istovremeno i žanrovski roman. Uz to prilično dosledan, sa svedenim postmodernim ukrasima. Mirjana Novaković preuzima obrazac krimića čendlerovskog tipa i prilagođava ga novim srpskim uslovima i svom senzibilitetu. U njenoj varijanti, nosilac radnje je žena. Novinarka (čije ime ne saznajemo) nas vodi kroz priču koja je, u prepoznatljivom hard-boiled maniru, ispripovedana u prvom licu. Glavna junakinja je žena koju život nije štedeo, odbačena i sama, uz to teška alkoholičarka, ali koja je, za razliku od drugih koji su digli ruke, još uvek spremna da se bori protiv vetrenjača. Roman počinje kao istraga o misterioznom tekstu koji se pojavio 1968. godine u Politici (a koji najavljuje tačno vreme Titove smrti 12 godina kasnije), da bi prerastao u whodunit smešten u sam vrh političke moći. Posle sumnjive smrti visokog funkcionera Demokratke stranke, novinarka kreće u potragu za ubicom.
Misterija je intrigantna i majstorski građena, pa je knjigu zaista teško ispustiti iz ruke. Bez obzira na u načelu sumornu tematiku, Tito je umro nije nimalo naporan za čitanje. Novakovićeva priču vodi vešto i nikada ne zaboravlja da zabavi čitaoca. Ima u romanu dosta humora, uglavnom crnog, pa čak i raspojasane karnevalske groteske koja naročito dolazi do izražaja kada se na tapetu nađe lik Seke, lokalne sponzoruše i potencijalno važnog svedoka. Opet, Mirjana Novaković vešto balansira i uspeva da izbegne zamku karikaturalne karakterizacije. Epizodni likovi su upečatljvi i najčešće veoma uspeli, baš kao u slučaju policajke Rade ili spremačice Zuzane.
Misterija se polako odmotava, a sa svakim novim delom slagalice novinarka je bliža Istini. Tu i tamo može se uočiti poneki narativni višak, ali manje neravnine na drumu ne umanjuju znatno uživanje u vožnji. Jedina krupnija zamerka bi se mogla izreći na račun završnice koja zbog nagomilavanja koincidencija ne uspeva da bude u potpunosti ubedljiva.
Tito je umro može poslužiti kao školski primer kao treba pisati prozu koja je istovremeno komunikativna i kvalitetna. U okviru male kriminalističke renesanse koja je zahvatila domaću književnu scenu (a kojoj valja pridružiti još dva Lagunina izdanja – Magični teatar ljubavi i smrti Verice Vinsent Kol i Kraj sezone Predraga Jovanovića), Tito je umro se izdvaja kao klasa za sebe. Smatram da neću preterati ako tekst završim tvrdnjom da je novi roman Mirajane Novaković najbolja krimi misterija ikada napisana na srpskom jeziku.

17.12.11 Danas

Posle zbirke priča Dunavski apokrifi koja je, nažalost, prošla prilično nezapaženo, i dva romana, Strah i njegov sluga i Johann’s 501, od kojih je prvi zabeležio veliki uspeh dok je drugi naišao na suzdržanost književne kritike, Mirjana Novaković se ovih nedavno javila novim delom. Roman pod nazivom Tito je umro izašao je u izdanju beogradske Lagune i, za razliku od prethodna dva, potpuno je jasno žanrovski određen. Reč je o trileru, tačnije, kriminalističkom trileru, a još, još preciznije - političkom kriminalističkom trileru.
I u svojim prethodnim romanima Mirjana Novaković se poigravala elementima krimi priče, koje je smeštala u različita istorijska vremena: u Strahu i njegovom slugi vodila je čitaoce par vekova unazad dok je u Johann’s 501 zakoračila u neko novo doba. Ovoga puta, vezala se za najnovije vreme, ono u kojem živimo, a radnja se dešava u 2010, u Beogradu, i ciljano preslikava srpsku političku realnost.
Glavna junakinja novinarka je dnevne Politike koja je profesionalno skrajnuta jer je objavila „nešto poražavajuće“ za stranku na vlasti, preciznije Demokratsku stranku (sem par likova intrige, koji su njeni fiktivni članovi, DS je autentična sa imenima njenih stvarnih osnivača). Sklonjena u stranu, svakodnevno se zaliva alkoholom i u alkoholnoj sumaglici dešavaju joj se potpuno neobične stvari: na nekoj slavi od nepoznatog starijeg muškarca dobija intrigantnu informaciju da je 1968, na kulturnim stranama Politike, objavljeno da će jedna pozorišna predstava biti odigrana 4. maja u 15.05. Ništa neobično sem što su prva slova svakog pasusa davala rečenicu Tito je umro. Tada i tako najavljeni, datum i sat Titove smrti biće potvrđeni dvanaest godina posle, kada autoritarni jugoslovenski predsednik zaista i umre.
Samo par dana kasnije, novinarka dobija zadatak da prati dvodnevnu izbornu skupštinu Demokratske stranke u beogradskom Sava centru. Akreditaciju je izdejstvovao anonimni, visokopozicionirani član DS koji je od redakcije izričito tražio da ona bude izveštač sa skupa. Njeno istraživanje, s jedne strane, vesti u Politici čiji je autor uhapšen i u zatvoru se ubio (ili je, možda, ubijen?), a s druge strane razloga zbog kojeg je, iako nepoželjna, ipak pozvana da prisustvuje Skupštini demokrata, biće dodatno iskomplikovano iznenadnom smrću mladog kandidata za jedno od vodećih mesta u vrhu DS, i to u trenutku kad je dobio najviše glasova kao najperspektivniji kadar stranke.
Logično zainteresovana za sva tri slučaja (Politika, anonimni političar i smrt kandidata), novinarka postepeno shvata da su oni međusobno uzročno-posledično povezani, a da smrt mladog demokrate nije bila prirodna nego da je on ubijen. Korak po korak, ona otkriva sponu između tri doba: Titovog, Miloševićevog i sadašnjeg doba Demokratske stranke. Od prvog do trećeg paradiraju autokratizam, politička ubistva, korupcija, strah, ulizištvo, blokada medija. A nestaju ideali, poštenje i slobode, kako pojedinca tako i celoga društva.
Idealni čitalac romana Tito je umro Mirjane Novaković bio bi onaj koji je proživeo prve dve vremenske sekvence a sada živi u trećoj, kojom se knjiga i najviše bavi. Samo njemu može biti potpuno jasna poruka pisca, inače vidno začinjena pozitivnim asocijacijama na Titovo vreme. Onima koji su stasavali u populizmu Slobodana Miloševića kad su sasvim zgaženi svi vrednosni kriterijumi jednog društva, i koji su pobedom demokratije proleteli kroz prvu deceniju drugog milenijuma i zaustavili se u 2010, teško da će biti jasno koliko je i kako Titovo vreme pripremilo dolazak potonjeg u kojem, nažalost, u još većem stepenu caruju voluntarizam, neznanje, autizam i transparentna grabež tajkuna i tajkunčića u sprezi sa vlašću i kriminalom. Zbog toga je njima Titova karta, na koju igra Mirjana Novaković, prilično apstraktna iako je najvažniji elemenat krimi zapleta.
Već tu, nažalost, počinje da se klima konstrukcija romana Tito je umro. I, umesto da njene temelje i stubove učvrsti književnim alatom ozbiljne analize društva i pojedinaca koji su doveli do totalnog rastakanja morala, da osmisli i dobro profiliše likove junaka, na prvom mestu glavne junakinje, da jezik oslobodi svih efemernih čestica svakodnevice i iskoristi njegovu simboliku, Mirjana Novaković sve to kao da prezrivo odbacuje čime ozbiljno dovodi u sumnju logiku postojanja dela. Umesto hrabrog i mudrog romana na ovu temu, za kakvim vapi srpska književnost još umorna od postmodernističkih sterilnih varijacija, u knjizi Tito je umro prisustvujemo podastiranju najnižeg, književno neobrađenog, informativnog sloja stvarnosti i proste parafraze onoga što se svakoga dana objavljuje u tekućoj žutoj štampi i prepričava u čaršiji.
Mirjana Novaković, nažalost, prema svemu tome nema otklona. Ona se ne igra književnim materijalom, ona ga ne bogati i ne osmišljava. Za gotovo sva mesta i gotovo sve ljude u romanu koji su stvarne ličnosti, vezuju se priče iz bukvalno rekla-kazala klišea. Kolokvijalni govor i, tu i tamo, pokušaji jevtinog filozofiranja na ivici kiča lako klizaju u nedostatak dobrog ukusa: tako je neoprostivo da se u književnom delu koje pretenduje na ozbiljnost pojavi kako su, aplaudirajući novom potpredsedniku DS, delegati (citiramo) „doživeli kolektivni orgazam“.
Kad se mehanizam trača i senzacionalizma žute štampe preuzima i bezrezervno unosi u literaturu, onda je to opasan posao. Sem ako autor nema ambiciju da piše satiru. Avaj! Mirjana Novaković nema tu želju. Njen je jezik ravan, bezočno jednostavan, ali ta bezočnost nema funkciju niti je potpora u kritičkom promišljanju jednog vremena i etike u njemu. Da li smo sa romanom Tito je umro dobili krimi-parodiju stvarnosti? Ne. U ovom romanu nema ni ironije, ni satire, ni humora. Samo je Mirjana Novaković, vidi se, mnogo ljuta, i ljutnju prenosi nekritično u knjigu. A kad pisac to čini, onda sve ostaje u nivou šupljih fraza koje tako uspešno funkcionišu u našoj stvarnosti ali su loše za literaturu.
Takav stav ogoljava prozno tkivo, čini ga previše ranjivim a nedostatke čini više uočljivim; u nizu logičkih i drugih nedoumica koje iritiraju navedimo samo jednu - da se nigde u romanu ne saznaje koji je to „maltene smrtonosni udar“ koji je novinarka (nešto između Zoroa osvetnika i Herkula Poaroa) nanela Demokratskoj stranci, a zbog kojeg je profesionalno mrtva.
U svemu tome se, nažalost, gubi poenta knjige; jedino što vredi u ovom delu Mirjane Novaković uprljano je u sveopštoj kaljuzi neknjiževnog koja je potpuno bezrazložno potopila roman Tito je umro. A poenta je da novinarka, pronašavši krivca, ulazi u političku igru nameštaljki pošto odjednom ne veruje u sudstvo i policiju, i, potom, zgađena samom sobom i preplavljena osećanjem krivice jer je zbog njene ranije vere u istinu ubijena nevina osoba, postaje očajnik ubeđen da je jedina pravda ona koja se uzme u svoje ruke. Šteta što je ta poenta ugušena, jer je u romanu Tito je umro Mirjana Novaković još jednom pokazala lakoću kojom pripoveda. Ipak, sigurni smo da joj to nije bio jedini cilj. Zato je za žaliti što će delo Tito je umro biti samo još jedna, ali nikako i referentna, jedinica u bibliografiji ove književnice.

Andjelka Cvijić

09.11.11 Popboks

Na samom kraju minulog Srbija je na dar dobila prvu pravu novomilenijumsku srpsku detektivsku misteriju; i ne samo to, o istom trošku Tito je umro se preporučuje i kao rečita i nestašna ideološka ekstravaganca i stvarnosna proza bez mane

Zoran Janković

Pitanje svih pitanja – ima li uopšte svrhe činiti nešto? Recimo ima li svrhe ponudi visoko ideologizovan roman u Srbiji koja se dragovoljno i uporno valja u kalu postideološkog društva označenog prevashodno lažiranim pluralizmom, prividom slobode govora i mišljenja i, naravno, divljačkom otimačinom od plebesa, procesom eufemistički umivenim sintagmom prvobitna akumulacija kapitala? Srećom po preostalo čitateljstvo, spisateljica Mirjana Novaković je smogla snage i potvrdno odgovorila na ovu dilemu. Tako je pred nama njen povratnički (ipak pričamo o osam godina izdavačke apstinencije) roman Tito je umro (u izdanju Lagune).
Tito je umro daje osnova da se posmatra i kao višekraka društvena hronika promišljeno i svesno ukorenjena u srpsku političko/ideološku današnjicu. Prezrena novinarka Politike (državotvornog lista na izdisaju bez vidljivog kraja) biva zaintrigirana pričom koja veli da je misteriozni u akrostihu kojim je sročem izveštaj sa pozorišne premijere u Beogradu četrdesetak godina unazad najavio tačan datum smrti voljenog Maršala. Istraga ovog čina kamikazolike građanske hrabrosti isprepletana je sa detaljnim osvrtima na vrtoglavo komplikovana i višestruko umreženim nadgornjavanjima u vrhu vladajuće partije u Srbiji danas, što rezultira nenadanom smrću naslednika političkog trona usdled overdouza koji to možda i nije. Autorka ove dve misterije garnira prikazima života sponzoruša, skrajnutih heroja minulih doba, dežurnih mutivoda i znaiša, te novinara u zemlji ubogih prezasićenih rafalnim nizom korupcionaških i ostalih afera koje neizosdtavno ostaju bez razrešenja i kazne za grešne. Mora se naglasiti da se Mirjana Novaković hrabro držala i, ako prenebregnemo izvesne viškove i nepotrebne elipse u prvoj petini knjige, odlično pokazala u navođenju ovog svojevrsnog političkog igrokaza do uzbudljive završnice.
I ne sam to; Tito je umro, osim ideološkom tell-all/in-your face žesta usmerenoj ka od grabeži i samoljublja obnevideloj vladajućoj „elit“ i debelo kompromitovanim satelitima, nudi i jedan od ponajboljih skorašnjih pokušaja ovdašnjih dama i gospode od pera da se na srpski jezik prevedu i srpskom stvarnosnom kontekstu prilagode dobro znane i višestruko potvrđeno efektne konvencije detektivske literarture. Tito je umro zaista dosta dobro funkcioniše i kao detektivska misterija – intriga koja u sebi spaja subverziju staru nekoliko decenija i skorašnje političke igre sa povisokim ulozima je zavodljiva, sočna, krcata referencama na životnu dimenziju srpske zbilje danas i vešto tempirana i vođena do same završnice.
Mada će neki među koricama ove knjige prepoznati uticaje skandinavskih vedeta Lašona i Menkela, ovo je na prvom mestui kombinacija chandlerovske misterije, dok završnica u kojoj samozvana detektivka među okupljenim osumnjičenima (uz detaljnu eksplikaciju rezona koji se došlo do krajnjeg zaključka) upre prsto na počinioca, tačnije na najkrivljeg među manje-više krivima budi asocijaciju na krunski zahvat Agate Kristi. Naravno, mudro i staloženo kako je stvarala ovu dosta detaljnu i nadasve uverljivu sliku novomilenijumske Srbije, Novakovićeva i uzuse detektivske proze razložno i neusiljeno prilagođava jeziku i okruženju u kom obitava.
Uostalom, Mirjana Novaković je i u ranijim delima (izvanrednoj hororičnoj satiri Strah i njegov sluga, pa i u neshvaćeno-neprimećenom Johann"s 501) pokazala da nije gadljiva na upliv žanrovskog u ono što bi, uz par neizbežnih ograda, nazvali visokom literaraturom, već da na čitav fundus književnih preteča posmatra kao moguće pogonsko gorivo za novo nadahnuće. Medijski muk državotvornih i ognju vladajućih bliskih koji uglavnom prati ovaj roman da se vrhuška barem nečemu naučila –da znaju kako ignorisati one kojima se horsko pevanje ne mili, a ako baš moraju da plivaju, oni neizostavno biraju da plivaju uzvodno.

05.11.11 e-novine.com

Srbija se očigledno nalazi u mitskom vremenu, živimo u stanju koje je pretcivilizacijsko jer ne postoji sud u ovoj zemlji koji može da zaustavi krvavu političku mašineriju kada se zahukta, odnosno jedini sud koji bi zaustavio takvu razuzdanu zver bio bi sud kojim bi upravljala druga politička opcija. I u ovom smislu je roman Mirjane Novaković istinit i bez obzira na povremeno pamfletiranje, dijagnoza koju uspostavlja precizna je i tačna
Srbijanska stvarnost jeste politički triler, u to nema nikakve sumnje. Zemlja je u dubokom blatu ispod čije površine se kreću grabljivice i otimaju velike novce. Novine i ostali mediji su u njihovim rukama i jedino je još književnost ostala relativno slobodna jer je njen domet ograničen, njen uticaj izuzetno mali, gotovo ništavan, a novac koji se nalazi u njoj strahovito sitan da bi neko od ozbiljnih tajkuna rešio da je uzme pod svoje. Dakle, u literaturi je moguće reći sve što nije moguće reći u medijima, jedino što književnost po sebi poseduje onu vrstu distance koja je neizostavna u fikcionalnim delima, onim koja se zasnivaju na radu imaginacije. Istina se u literaturi/umetnosti nalazi u nezavidnom položaju. Ona je istovremeno istinskija od svakodnevne istine u onom smislu da se umetnost bavi univerzalijama (kako bi to rekli srednjovekovni filozofi), ali i bliska laži jer je imaginacija u tradicionalno shvaćenom kognitivnom sistemu, a i zahvaljujući romantičarskom shvatanju ličnosti književnika/ce kao osobe obuzete Muzama, nešto što nije činjenično proverljivo i ne podleže čvrstim logičkim pravilima.
Novi roman Mirjane Novaković Tito je umro pravi je politički triler i bez obzira na konstantno isklizavanje iz uskih tračnica žanra, ovo je sasvim dobra knjiga. Dobra je pre svega zato što je prokleto istinita i to ne samo u smislu što je autorka demaskirala, kako je zove jedan moj poznanik, Demo(n)kratsku, ali i svaku drugu s(t)ranku i mehanizme vlasti koji se u Srbiji protežu odvajkada, a koji su, na žalost, uveliko svima poznati, već zbog toga što je našla jednu preciznu poziciju sa koje bi to ispričala – poziciju nemoćne novinarke, posednice istine koja tu istinu nema kome da kaže. Tito je umro je precizna dijagnoza jednog umirućeg društva u kojem nije moguće iskoračiti iz unapred predodređenih uloga jer se Srbija, kao i svako tranzicijsko društvo u konstantnoj diktaturi - ako ne jedne osobe, ono kapitala - pretvorila u kastinsku državu u kojoj se zna ko su parije a ko kšatrije i tu istini nije mesto. Istina, naprosto, više nije važna, ona nema nikakvu moć i kada se svi ti Matići, Kovačevići, Vrtače i Babići igraju i jedni druge neprekidno ucenjuju „istinom“, oni se ne igraju činjenicama, već moći da se činjenice pretvore u vesti, u informacije, a kada postanu vesti, one automatski prestaju da budu istinite ili lažne. Novakovićkin roman je takođe nekrolog onome što je ovo društvo moglo da postane u jednom trenutku, kada je posle mnogo vremena srušen Milošević, međutim autorka nije naivna i veoma dobro zna da je pad diktatora samo dobro režirana predstava za široke narodne mase.
Čitava konstrukcija romana bi pala u vodu da je perspektiva drugačija. Ovako, budući da se radi o klasičnom modelu hardboiled krimića izabrana je perspektiva dvostruko marginalizovane naratorke – ona je novinarka sa reputacijom koja je zglajzala zbog otkrivanja neke afere pa joj ta prošlost daje određeni kredibilitet, ali ona je i paranoična alkoholičarka te njene sudove treba uzimati sa dozom rezerve. Međutim, čitaoci veoma brzo bivaju uvučeni upravo u tu poziciju s obzirom da je veoma bliska svakom od nas i svi možemo da razumemo ogorčene komentare stvarnosti koje naratorka neštedimice sipa po tekstu, a koji sa stanovišta ekonomije narativa i žanra deluju kao banalni i usporavaju saspens.
Mesto na margini pripada i ženama u tranziciji, bez obzira na njihov prividan uspeh. Od sponzoruše Seke koja se najpre pojavljuje kao automaton, kao plastična mašina za seks čija je jedina ambicija da se nađe na naslovnici Glorije, a posle počinje da pokazuje ljudskost i stanovitu dozu inteligencije, preko Dubravke, moćne vlasnice farmaceutske kuće i supruge potpredsednika Stranke (pišem sa velikim S ne zato da bih branio čast Demo(n)kratske, nego da bih ukazao na činjenicu da razlika ne postoji) čija se ljudskost takođe može nazreti bez obzira na beskrupuloznost i spremnost na sve, pa sve do Zuzane, slilkarke koja se izdržava kao zuska, radeći po kućama, čija je parijska pozicija svesno izabrana, jednako kao što je svesna osuđenosti na propast. Vredi izdvojiti i jednu izuzetno uspelu ljubavnu, gotovo erotsku, scenu između Zuzane i naratorke koje razgovaraju u kafiću. Slika zavođenja šapatom, pri čemu ne dolazi do fizičkog kontakta, osim dodira po kosi, izuzetno je efektna jer se pomoću veoma malo detalja reklo veoma mnogo.
Postoji mnogo muljevitog nanosa u romanu koji bi trebalo očistiti da bi se dobio uglancani žanrovski proizvod, međutim roman bi značenjski izuzetno oslabio. Da je sledeći logiku čistote žanra autorka, na primer, izbacila paralelu sa grčkim tragedijama (poglavito sa Orestijom i korpusom o Edipu), onda bismo čitaocima uskratili priliku za jedno od najvažnijih naratorkinih stanovišta o odsustvu reda i suda. Naime, Srbija se očigledno nalazi u mitskom vremenu, živimo u stanju koje je pretcivilizacijsko jer ne postoji sud u ovoj zemlji koji može da zaustavi krvavu političku mašineriju kada se zahukta, odnosno jedini sud koji bi zaustavio takvu razuzdanu zver bio bi sud kojim bi upravljala druga politička opcija. I u ovom smislu je roman Mirjane Novaković istinit i bez obzira na povremeno pamfletiranje, dijagnoza koju uspostavlja precizna je i tačna.
Pomenuh dakle politički pamfletizam, ili bi pre trebalo reći raskrinkavanje pretpolitičkog u Srbiji. Verovatno da književnost ne bi trebalo time da se bavi, verovatno da će čitaocima biti interesantno da identifikuju stvarne osobe iza maski likova, verovatno da je roman trebalo da bude „čistiji“ od komentara i da se uzdrži od kazivanja (telling) i usredsredi na prikazivanje (showing), ali se meni lično dopada ta ambicioznost, ta masivnost i to bešnjenje po narativu koje naratorka tako dosledno sprovodi. Bez toga roman ne bi imao takvu autentičnost i tu snagu. Bio bi prosto konstatacija stanja, bez imalo utemeljenosti u ličnom iskustvu. Drugim rečima, da nema jasnog stava i životnog iskustva koje naratorkin lik nosi sa sobom, univerzalno ne bi progovorilo, jer bi sve delovalo neverovatno i nemoguće.
Roman Mirjane Novaković nije roman za plažu i odmor iako bi u Laguni verovatno voleli da ga takvim predstave i, naravno, u velikim količinama prodaju. Reč je o mračnoj slici sveta u kojem živimo i trebalo bi ga feljtonizovati po bilbordima koristeći prava imena političara. Tek tada bi njegova istinitost dobila dimenziju koju zaslužuje.

Vladimir Arsenić

17.10.11 Večernje novosti

U srpskoj književnosti se sve češće javljaju romani koji u sebi objedinjuju takozvanu “društvenu kritiku” i krimi zaplet. Tako bi se mogao opisati i roman Tito je umro, Mirjane Novaković, u kome junakinja, novinarka Politike, istražuje novinsku vest koja još daleke 1968. godine najavljuje Titovu smrt, te unutarpartijski obračun sa krvavim posledicama u fikcionalnoj Demokratskoj stranci. Pojava ovakvog tipa romana u srpskoj književnosti sugeriše nam da savremeni pisci pokazuju sve jasniju orijentaciju ka tržištu – što samo po sebi nije loše – pri čemu nastoje da sačuvaju i neke prerogative ozbiljne književnosti, recimo, takozvani “kritički angažman”. Iako roman Tito je umro ne tretira savrmeno srpsko društvo kao proizvod svetskih trendova, već kao blatnjavi rukavac koji je lišen bilo kakve veze sa svetom, ipak je ovaj roman potrebno meriti svetskim merilima: to znači klasičnim slučajem krimi-društveno-kritičkog romana, dakle, Rajmondom Čendlerom, američkim romanopiscem iz prve polovine XX veka, tvorcem legendarnog losanđeleskog privatnog detektiva Filipa Marloua. Zaista mi nije drago što Novakovićkin roman u takvoj komparaciji može biti samo na gubitku: dok Čendlerov junak u susretu sa društvenom nepravdom postaje melanholik, junakinja romana Tito je umro ispunjava se prikrivenom, ali postojanom mržnjom, što možda ne bi bio problem, da nas Valter Benjamin ne poučava da je zamišljenost svojstvena (samo) tužnima, a ne onima koji mrze. To znači da svet viđen očima melanholika dobija na dubini, jer ono očigledno biva produbljeno kontemplacijom. Suprotno tome, mržnja zaslepljuje, pa stoga oko ostaje slepo i za ono očigledno.
Upravo taj nedostatak melanholične dubine i patnje, objašnjava zašto iskazi junakinje o bolestima srpskog društva u ovom romanu deluju plitko i predvidljivo, zašto je cinizam junakinje, za razliku od Čendlerovog junaka, pre histeričan, nego duhovit. Kada se tome doda i jedna slabo prikrivena pozicija ničim izazvane superiornosti iz koje se Tito pripoveda – toliko strana poziciji pripovedača romana Strah i njegov sluga – dobija se jedna...bledunjavost. Lično, žao mi je zbog toga: dosadašnjim opusom Mirjana Novaković je navikla svoje čitaoce na to da je svaka njena knjiga događaj – čak i kada nije uspela. Književni događaj znači: susret sa onim nesvakidašnjim. Ova knjiga to, međutim, nije.

Slobodan Vladušić

22.09.11 Vreme

Zato što nam to pruža sigurnost, mislila sam, potvrdu da smo živeli, da su prošla vremena više od naše halucinantne mešavine mašte i sećanja. Svakome ko je rođen u komunizmu potreban je zvaničan dokaz, po mogućstvu odštampan, a ne znam šta je potrebno ovima iz potrošačkog društva, preuska odeća od pre pet godina u ormanu? ili je dovoljan zaboravljeni Madonin ili Cecin hit na radiju?
Sa Mirjanom Novaković uvek ste načisto bar oko dveju stvari: jedna je da će ("tek") na svakih pet-šest godina objaviti novu knjigu; druga je da ta knjiga ni po čemu "spoljnom" neće ličiti na prethodne knjige Mirjane Novaković. Ako mislite da je ovo prvo iz vašeg ugla nekako too little, too late, to samo znači da ste željni novih knjiga Mirjane Novaković, što je sasvim razumljivo. A ako mislite da je ovo potonje lako – pa, probajte! Samo pazite da se ne...
Elem, Mirjana Novaković upravo je objavila novi roman. Možda bi se moglo reći da je u pitanju politički triler (sasvim "nečist", to jest sa primesama mnogih drugih žanrovskih i "nežanrovskih" uticaja), ako se uopšte može govoriti o nekoj ozbiljnijoj tradiciji tog žanra na srpskom jeziku, to jest, ako je samim tim iole jasno šta bi ta odrednica u "našem" kontekstu mogla značiti. Ako i ne može, nema veze: pojava knjige Tito je umro će takav govor za buduće prilike sigurno uozbiljiti... Što, opet, Novakovićevoj nije prvina, jer ko bi, primera radi, uopšte danas ozbiljno razmatrao "vampirske" pojave u savremenoj ovdašnjoj umetničkoj prozi da nije bilo romana Strah i njegov sluga?
Kada neko tako retko objavljuje, a stekao je ne baš mali i ne baš nekvalitetan krug čitalaca i poštovalaca, na muci ste kako da se postavite prema tim ljudima, kojima možda donosite prvi glas o toj knjizi. Najradije biste im savetovali da ne žure s nabavljanjem knjige, a zatim da je čitaju natenane, da im duže potraje, ali ovo prvo je besmisleno, a ovo drugo nemoguća misija. Zašto? Zato što je Tito je umro (413 strana) klasičan page-turner, knjiga koju ćete, samo ako ste "tehnički" u prilici, pročitati u jednoj ili dve poduže seanse, ispiti je nadušak, pa šta bude.
Dobro, to da je Tito umro jeste stvar o kojoj već svi ponešto znamo, primetili smo stanovitu promenu; dobre nusposledice te smrti osetili smo još osamdesetih, a loše su nam intenzivno poradile o glavi devedesetih. Sada su, međutim, poodmakle dvehiljadite, i baš tu Mirjana N. smešta svoju junakinju: Beograd, današnje vreme, današnje prilike. Ona je novinarka Politike, opako jezičava i samosvojna, cenjena i poznata (znam, znam, jako malo je takvih preostalo u današnjoj industrijalizovanoj Politici, no ovo je ipak roman...), ali skrajnuta negde na marginu ("na led", govorilo se pre nego što je "Tito umro") zbog toga što se opako zamerila vladajućoj Demokratskoj stranci tekstom u kojem im je gadno zapaprila čorbu... Osim ovoga, novinarka ima izvestan višak sklonosti ka alkoholu i manje-više nepostojeći "privatni život", što je negde približava – nimalo slučajno, dašta – likovima usamljenih i žilavih privatnih detektiva iz krimića hard-boiled škole, a koji su obično i neka vrsta rezigniranih moralista i rezonera, koji sveprisutnim cinizmom zatrpavaju moguće znake ukazivanja svoje nežno-idealističke prirode... Te uvek ratuju za svoj račun, makar i za beznadežno izgubljenu stvar.
Sticajem okolnosti, ili nečijom veštom nameštaljkom, novinarka dolazi do bizarnog saznanja: u jednom novinskom tekstu u Politici, još u jesen 1968, objavljen je "tajni" akrostih od početnih slova poglavlja, koji glasi: "Tito je umro". Ne bi to samo po sebi bilo neko čudo, osim bezumne hrabrosti misterioznog autora, da se u tekstu ne spominju datum 4. maj i vreme 15.05 sati, dakle, baš ono vreme kada je Josip Broz Tito zaista umro, ali – dvanaest godina kasnije?! I zašto je uopšte baš nju navelo na taj naizgled paranormalan podatak, i šta da radi s njim čak i kad potvrdi njegovu verodostojnost, i kakve to, na koncu, može imati veze s bilo čime današnjim? Eh, dakako da ima, i dakako da su tajne i laži jednog naizgled prošlog svršenog vremena na milion slatkih i bezobraznih načina isprepletene sa tajnama i lažima, a nadasve zločinima današnjice!
Izbegavam, primetili ste, šire opisivanje konkretnih detalja, jer ne želim da otkrivam više od neophodnog onima koji knjigu još nisu čitali. Ono što se i može i mora reći jeste da je ovaj roman pre svega jetka revija heroja tranzicije, "demokratskih" polit-lopova i ukoljica, japija krvavih ruku i već sve te "postmoderne" bagaže kakvu jedan prefrigani, a opet istorijski naivni Tito nije mogao ni da zamisli... Drugim rečima, Beograd i Srbija kroz koje naratorka mesečari u potrazi za opasnim istinama, opasno liče na one koje možemo videti gledajući kroz prozor, mada ne u bilo kojem dnevnopolitičko-pamfletskom smislu, nego u onom suštinskom, epohalnom: svi elementi su tu, mada je njihov raspored čist literarni konstrukt. Mirjana Novaković, naime, ne piše "roman s ključem" i ne traći svoje i čitaočevo vreme na plitka razračunavanja s bilo kim ili čim, nego portretira društvo u kojem je Novac jedino preostalo božanstvo, do te mere da čak ni seks više nema šanse u srazu s njim... Zanimljiv je način na koji je autorka eksproprirala jednu stvarno postojeću stranku, to jest ime, pa čak i stranačke boje (plavo-žute), a da je pri tome sasvim suvereno ostala u domeni romaneskne fikcije, ne samo zato što su svi bitni politički protagonisti (osim pokojnog Đinđića) tu isključivo kao literarni likovi "izmišljenih" imena, a ni kao takvi ne mogu se nipošto dešifrovati kao jednoznačne replike "postojećih" ličnosti. Tako ta Demokratska stranka iz romana nekako više postaje tranziciona metafora, opšte istočnoevropsko mesto u pretvorbi društva iz roba Ideologije – gde će naratorka još i detektovati ostatke kakvog-takvog, ma koliko izvitoperenog dostojanstva – u roba Novca i Robe, gde više nema ama baš ničega dostojnog. Koloplet niskih interesa, poganih zločina i sveopšteg trangefrangisanja, plus zapretani i zapleteni tragovi starih računa i obračuna iz brozističkih vremena – nije li to odviše eksplozivan koktel, koji lako može razneti lice onog ko ga promeša? O da, što će reći da je novinarka u velikoj opasnosti, ali nije ni ona u ovoj igri nipošto bez aduta... I šta bi na kraju s onom Tito-misterijom, sjajno smišljenom navlakušom ovog romana? To ćete, jakako, morati da otkrijete sami. Kako god bilo, Tito je umro je više od besprekorno izvedene stilske vežbe i novog Novakovićkinog izleta u nepoznato: to je uzbudljiv roman o bedi tabloidne Srbije, a tabloid je – uz crnu hroniku, dakako – njeno najautentičnije ogledalo, takoreći ogledno štivo duha vremena.

Teofil Pančić