Džukac Kucov

24.09.14

Kakve to pouke mogu da dobiju deca od jednog psa lutalice, pa još da te pouke budu prave životne mudrosti? Čemu to mogu da nas nauče ulične skitnice, kojima je najveća želja da ih ljudi usvoje i tako se spasu sigurne smrti u štenari? Zar njihova sudbina nije nešto što je sasvim, sasvim daleko i drukčije od života kojim žive deca, okružena ljubavlju, vaspitavana u kući i u školi?
Da pisac ove knjige, Danijel Penak, nije radio kao nastavnik francuskog jezika u školi, da nije toliko dobro upoznao dečju dušu, da nije dobro upoznao i pseću dušu (jeste, i psi imaju dušu), te životne pouke iz knjige Džukac Kucov ne bi bile toliko mudre. I vi u ovoj njegovoj knjizi ne biste toliko uživali. I ne biste, zajedno s Kucovom, toliko patili što ga niko neće, zbog njegove ružnoće. I ne biste se, zajedno s Kucovom, toliko smejali kada ga metlom ganjaju po sobi jer, zbog te njegove ružnoće, pomisle da je pacov. Džukcu iz ove knjige kao da je bilo suđeno da završi sam, odbačen od svih – ali ga je spasla ne toliko životna mudrost, koju je stekao posle mnogih nedaća, koliko dobrodušna naivnost i želja za učenjem. Baš zahvaljujući tome, on je stalno bio spreman da uči od drugih, iskusnijih: da uči širom otvorenih očiju i ušiju, da uči od svih onih koji su hteli da mu svoja znanja prenesu bez hvalisanja, bez dvoličnosti, bez ikakvog interesa. U ovoj knjizi o psećem svetu, koji neobično liči na ljudski svet, takvi pravi i dobri učitelji jasno se izdvajaju od potuljenih, licemernih likova: širokogrudi, dragoceni učitelji su Garava Njuška, Vuneni, Hijena, mačak Italijan. Potuljene, licemerne interešdžije su, začudo, ljudi – a ne psi: Biberčica, Veliki Mošus, upravnik štenare uvek sa „čovečnim“ izrazom lica, naročito kada šalje pse u smrt.
Kakve su to mudrosti koje je Kucov – skitara, usamljenik, neiskusni glupan – usvojio nego i preneo na vas, ako ste bili voljni da pročitate ovu knjigu od korica do korica? Teško ih je sve nabrojati, jer ih je puno: ima u ovoj knjizi i malih i velikih životnih mudrosti. Prva je, možda, ova koju smo upravo pomenuli: morate naučiti da razlikujete one koji vas savetuju bez zadnjih misli, bez skrivenih interesa. Ako ih ne prepoznate, ako ih pobrkate sa onima koji jedno misle, drugo govore a treće rade (takvi su roditelji male Jabučice, koja je usvojila Kucova), onda ste nagraisali. (Šta znači „nagraisati“? To znači: nadrljati.) Baš zato što nije umeo da prepozna šta je iskrenost a šta nije, Kucov je mogao da nadrlja. Druga pouka koju možete prihvatiti, a ne morate, glasi ovako: ako vam je ta neiskrenost baš naudila (nauditi, znači naneti štetu), s pravom možete da se osvetite. Kucov se, sa drugarima, valjano osvetio onima koji su mu naneli zlo; a mi čitaoci, zajedno s njima, veselimo se toj osveti. Veselimo se ne zbog same osvete nego zato što u sebi nosi nauk da ne treba glupim, nevažnim stvarima pridavati značaj koji nemaju. I to je, možda, treća mudrost, sada sasvim konkretno izrečena: nikakva malograđanska ideja o lepom i poželjnom, nikakva uglađenost i doteranost „mrtvih stvari“, kao što je čišćenje prašine i usisavanje stana, nije vredna nečijeg života, makar on bio pseći. Četvrta mudrost nadovezuje se na prethodnu: svako živo biće, pa tako i pas, ima pravo na svoju slobodu, na dostojanstvo, na različitost.
Najzad, knjiga Džukac Kucov je i oda prijateljstvu: jer, zahvaljujući prijateljima, Kucov je odrastao i postao pametan, prepametan pas, poželjan za doživotno druženje. I baš su, možda, pouke o prijateljstvu ovde najdragocenije: na primer, nauk da je „poštovanje razlikâ glavni zakon prijateljstva“. Uostalom, pisac u svom pogovoru naslovljenom „Ni dreser, ni dresiran“ (što znači da valja naći meru: ne ponižavati psa, ali ni sebe podređivati psu) daje neuvijeno neka uputstva svim psećim gazdama, sadašnjim i budućim. Pre svega, stavlja do znanja da je ova knjiga plod prijateljstva prema psima: Penak ju je napisao zbog svih pasa koji su bili deo njegovog života, pa i zbog onih koje je slučajno sreo, „zato što su bili prijatelji njegovih pasa, ili psi njegovih prijatelja“. Zar nije to lepo i duhovito rečeno? Ovakvim veselim „namigivanjima“ čitaocu, kojih je mnogo u knjizi, pisac podstiče naše „uživljavanje“, pobuđuje „saosećanje“ sa onim što čitamo.
Zapravo, Penak celim svojim delom, celim svojim životom, svime što je radio, pokazuje da mu je u životu najvažnija bila ta strast koju neki od nas razviju prema knjizi i likovima u njoj. Taj emotivni odnos čitalaca prema knjizi je nešto što vešt pisac, kakav je Penak, uspeva da, zanimljivom sadržinom i vrcavim stilom, izgradi. Ujedno, kao nastavnik jezika i književnosti, Penak je i „uživo“ nastojao da kod dece i mladih probudi strast za čitanjem, ali na originalan način, nenametljivo: jer, vrlo dobro je znao da ima mnogo onih koji nikada neće postati zagriženi čitaoci, baš zato što se u školskiim programima klasična lektira daje kao obavezno štivo, kao imperativ, a analizira se na uvek isti, šematski, dosadan način. Da bi ovo promenio, Penak je mnoge svoje knjige posvetio deci i omladini, a u jednom razgovoru s novinarima kazao je ono što svaki pedagog iz iskustva zna: „Radoznalost kod deteta možete samo da podstaknete, ne možete silom da je nametnete“.
Ko je taj Danijel Penak, autor ovog mudrog, zabavnog i baš zavodljivog knjižuljka? Rođen je 1944. godine u Maroku; sa roditeljima je u detinjstvu putovao i živeo po raznim kontinentima. Zatim se školovao na jugu Francuske, gde mu se porodica najzad skrasila. Međutim, tokom školovanja se nije odlikovao željom da bude dobar đak: nešto od uspomena na to doba ispričao je u autobiografskom romanu Školski jadi. Začudo, od tog nevoljkog učenika ali velikog čitača, postao je dobar nastavnik, a onda i vrstan pisac. O čitalačkoj strasti napisao je dve knjižice, obe kod nas prevedene: jednoj je naslov Kao u romanu, a drugoj Glagol čitati ne podnosi imperativ. Svaki nastavnik jezika i književnosti pročitaće ih sa uživanjem, a onda i preporučiti svojim učenicima; kao što se već iz naslova knjiga vidi, u njima je reč o čitanju i brisanju granice između romana i života, onda kada se probudi strast za čitanjem. Najzad, čitaoci imaju svoja neprikosnovena prava, čiji spisak Penak ističe i obrazlaže, a mi nabrajamo samo neka od njih: pravo da ne čitamo; pravo da preskačemo neke strane; pravo da ne završimo knjigu; pravo da je ponovo pročitamo; pravo da čitamo bilo šta i bilo gde...
I još samo jedna mudra i duhovita Penakova izjava: „Ne možemo nikada da se naviknemo na život, ali prava sreća da je tako; jer, kada bismo se navikli, smrtno bismo se dosađivali“. Ove reči mogao je da izgovori bilo koji od „pozitivnih“ likova u Džukcu Kucovu, onih koji daju pametne, korisne i iskrene savete za život. Pa, kada je već tako, pošto se nikada ne možemo navići na život i pošto je on upravo zato zanimljiv, Penak nas poziva da uživamo u životnoj pustolovini kakvu proživljava Kucov, dok ga naoružavaju znanjima neophodnim za preživljavanje. Kao i u samom životu, tako i u dobrim knjigama, a naročito u ovoj o džukcu i prijateljstvu, nema dosade; a vaše je čitalačko pravo da se sa tim ne složite, da preskačete stranice, da knjigu ne završite. Ipak, sigurni smo da ćete se posle čitanja ove knjige pozvati na neka vaša druga čitalačka prava; na primer, na pravo da je ponovo i ponovo iščitavate, da je čitate bilo kad i bilo gde, toliko je ona neodoljiva!

Ana A. Jovanović