Kriv za sve

09.07.03 Dnevnik - Novine i časopisi

Roman “Krivi za sve” počinje sentencijom Vudija Alena koji je shvatio da su zloće bez sumnje shvatile nešto što dobrice ne znaju. No, citat ovog poznatog filmskog radnika i duhovitog pripovedača ne otkriva u onolikoj meri začetak zapleta oko Malosenovih koliko to čini citat iz spisa “Žrtveni jarac” Rene Žirara. Jasno je da je Penak nakon ovog žirarovskog čitalačkog iskustva odlučio da rukom napravi potez koji je stvorio zanimljivu porodicu. NJegov glavni junak je Benžamen, čovek u čijoj radnoj knjižici stoji sledeći opis radnog mesta: žrtveni jarac. Kad u robnoj kući Magazen neko nešto zabrlja, pretpostavljeni pozove glavnog krivca, žrtvenog jarca Benžamena, i na njega se pošteno izdere. Po prethodno utvrđenom scenariju, Benžamen počne da plače, da kuka nad svojom sudbinom, nakon čega oštećeni kupac povlači sve žalbe. Benžamen je za ovaj svoj posao pristojno plaćen. Nekoliko firmi traži njegove usluge. No, ova metafora tek je obris složene Penakove (1944) poetike. Upravo u toj poetici, u kojoj se rađaju i umiru Malosenovi, stoji načelo da je dobar onaj roman sa mnogo slojeva i značenja. Na čitaocu je da uživa, da se provlači kroz tekst i hvata detalje ukoliko to želi.U ciklusu romana o Malosenovim, Danijel Penak se služi triler fazonima. Familija Malosen slučajno biva uvučena u nekakvo tajanstveno ubistvo. Tovar spadne na leđa glave familije Benžamena koji pokušava da se iz cirkusa izvuče. A svaki roman u nizu za skrivenu temu ima jedan od problema sadašnjice. Priča “Kriv za sve” bavi se, između ostalog, problemom pedofilije, “Vilinski karabin” problemom droge, korupcije, rasizma, “Mala prodavačica proze” govori o knjigama, izdavaštvu... Priče su nepredvidljive, vešto dramaturški oblikovane. Često su fantastične, iako je primetno da Penak u intervjuima često pita samog sebe šta je to zapravo fantastično. Nije li fantastično zapravo ono realno, ovo ovozemaljsko.
Sada dolazi teži deo: popis Malosenovih. NJihova majka uredno rađa nove članove porodice, ali ostaje u pozadini, pa se o deci brine najstariji Benžamen. Očeve dece “ubija”, tako da u romanu reci niko ne igra ulogu oca. Stub rodoslova Malosenovih čine braća i sestre, plus Benžamenova ženska, stereotip iz krimi romana, hrabra, lepa i levičarski opredeljena novinarka Julijana. U svakom romanu važnu ulogu igra jedna fotografija sestre Klare koja slika sve što stigne. Uvek su tu i astrološka predviđanja sestre Tereze. Brat Žeremi ne može da sklopi oči dok ne čuje priču. Penak vrlo vešto koristi maniju ovog junaka. Pravi peripetije, jer se do kraja poglavlja ne zna šta se zapravo dešava, a šta je tek priča za Žeremija. Uvek negde u blizini je (najnoviji) Mališa, a iz telefonske slušalice svoje probleme istresa sestra Luna. Jedan od najzanimljivijih likova je epileptični pas Julijus. Ovde se nabrajanje ne završava. S novim avanturama dolaze novi likovi i novi zločini koje valja razrešiti. Pravi biser pripovedanja ovog Francuza je besprekorno tačna i neverovatna karakterizacija. Koliko su samo neobični i zanimljivi Malosenovi koji se vrte okolo po prirodi koja je, kako reče već pomenuti Vudi Alen, jedan veliki restoran.

Mića Vujičić