Emancipovani gledalac

01.05.10

U Platonovoj „Republici” komunizam je deo principa vođa. Vođe su komunisti, elita koja je, budući da ima zlatne duše, sposobna da živi u komunizmu. Obični, prljavi ljudi mogu da budu samo kapitalisti. Radnici moraju da žive kao kapitalisti, pa i kada nemaju kapital, a samo elita može da živi kao komunistički jednaki ljudi. To je perverzna ideja koja još preživljava u ideji avangarde, kaže naš sagovornik.
Žak Ransijer je jedan od najuticajnijih aktuelnih svetskih mislilaca, dugogodišnji profesor na pariskom eksperimentalnom Univerzitetu u Vinsenu, koji se osamdesetih godina seli u Sen Deni, Pariz-VIII; posvetio je život temama emancipacije i jednakosti. Filozof po obrazovanju, kako sam kaže, radeći na radničkim i pedagoškim arhivama, zalažući se za nehijerarhiju diskursa i mesta, nudio je oduvek „sumnjiva znanja”, filozofima ono što striktno nije filozofija, niti istoričarima baš istorija: dokaze o intelektualnoj emancipaciji onih, za koje je uglavnom neka viša instanca (za radnike partije, za đake škola) tvrdila da jedina brine o njihovoj emancipaciji, da „zna” ono što oni ne znaju.
Pre desetak godina njegove teze o intelektualnoj emancipaciji kao dobra vest počinju da se šire, u različitim krugovima, velikom brzinom, celim svetom. U Belgiji je, na primer, prošle godine otvorena srednja škola, finansirana od strane Ministarstva obrazovanja frankofonske zajednice, zasnovana na principima njegove knjige „Učitelj koji ne zna”. Za Kulturni dodatak „Politike”, ekskluzivno, sa našim gostom, vodili smo razgovor povodom gostovanja u Beogradu, u okviru njegove „jugoslovenske turneje” tokom marta.Ransijerovu knjigu, pod nazivom „Učitelj neznalica”, izdao je Multimedijalni institut, a tekstove „Poetika znanja” i „Emancipovani gledalac” izdala je Edicija Jugoslavija (www.edicijajugoslavija.net).
U jednom od dva teksta koje ste napisali povodom jugoslovenskog rata, u jednoj od Vaših knjiga „Hronika konsenzualnih vremena”, govorite o ideji po kojoj je odvajanje demosa od etnosa, koje donosi demokratija dejtonovskog tipa, katastrofa po sebi.
To je tekst koji je polazio od Dejtonskog mirovnog sporazuma i ideje da se zemlja podeli na srpsku, hrvatsku i muslimansku etniju, u čemu ima nečeg sasvim apsurdnog. Pri tom, s jedne strane niko ne zna šta je tačno muslimanska etnija, a s druge strane ta neka vrsta osvešćenja, redefinisanja naroda u etničkom smislu, u smislu kolektiviteta povezanog krvlju, tlom, rasom jeste zaista apsurdna. Taj stav, u delu Evrope nedaleko od Atine, Atine u kojoj je rođena ideja naroda, delovao je kao veliki korak unazad. U tekstu sam rekao da je ideja naroda u smislu demosa nastala kao separacija između ideje političke i teritorijalne zajednice upravo zato što su atinski demi bili organizovani na specifičan i čudnovat način, dem, okrug, bio je jedinstvo tri razdvojene teritorijalne grupe, to nije bio narod povezan krvlju, tradicijom, mestom. No upravo je takva ideja tzv. demokratskog naroda evocirana Dejtonskim sporazumom čak i po cenu mira, jer mir je upravo bio neka vrsta blagoslova teze da će se od sada narod poistovećivati s etnosom, sa nekom vrstom biološke ideje.
Utekstu „Komunisti bez komunizma” zaključili ste da možemo imati poverenje u to da svi posedujemo kapacitet slobode, emancipacije, inteligencije, mišljenja, dakle da nije na avangardi da određuje ko su ili ko nisu oni koji taj kapacitet imaju. Da li vam se ideja da svi na neki način imamo komunistički potencijal čini osnovanom?
Moja osnovna teza je bila da ako reč komunizam može još uvek da ima prihvatljivog smisla, ako je nosilac nečega, potrebno je misliti ga kao komunizam inteligencije, dakle učestvovanja svih u istom kapacitetu.
Nasuprot tome, istorijski komunizam je bio mišljen kao režim podele bogatstava koji je upravo trebalo da organizuje avangarda koja je pak jedina zadržavala znanje o tome čemu će nalikovati taj režim.
Za mene postoje dve ideje koje je moguće poistovetiti sa kolektivnom moći, to su komunistička i demokratska ideja, no znamo kako su obe dovele do katastrofalnih, u najmanjoj meri razočaravajućih rezultata. Naravno, sve forme vladavine koje danas poznajemo jesu oligarhijske, zasnovane na mišljenju da postoje oni koji su tu da vladaju, koji su za to kompetentni, postoji čak i nauka o upravljanju (uzgred, kakva je to nauka koju poistovećujemo sa politikom?). U odnosu na sve ovo imamo dve mogućnosti: ili da smatramo da je dobro tako kako je i ćutimo, ili da mislimo da nije dobro i da je nešto drugo moguće pod nekim drugim imenom. Ta druga opcija može da bude zasnovana samo na hipotezi poverenja u kapacitet inteligencije koji svi dele.
Intrigantna je i Vaša teza da što je manje radnika više je komunizma?
Moja izjava da što je manje radnika više je komunizma nema naravno ništa s Negrijevom idejom nematerijalnog rada. Radi se o izvornom paradoksu komunizma. Kao što znate, njega su prvo izumeli filozofi poput Platona. U Platonovoj „Republici” komunizam je deo principa vođa. Vođe su komunisti, elita koja je, budući da ima zlatne duše, sposobna da živi u komunizmu. Obični, prljavi ljudi mogu da budu samo kapitalisti. Radnici moraju da žive kao kapitalisti, pa i kada nemaju kapital, a samo elita može da živi kao komunistički jednaki ljudi. To je perverzna ideja koja još preživljava u ideji avangarde, komunistima kao avangardi koja će osloboditi radničku klasu od iluzija svakodnevnog života i sl. Na konferenciji u Londonu o ideji komunizma, u organizaciji Žižeka i Badjua, izrekao sam je u smislu provokativne sumnje u organizatore, tj. da još postoji ideja komunizma kao ideja avangarde koja bi, pa i nevoljno, da vodi ljude.
Svoj radni vek posvetili ste usamljeničkom poslu na radničkim arhivama. Kako ste započeli sa tim radom?
Rad vezan za radničku emancipaciju započeo sam ’68, u trenutku kada je bilo potrebno konstatovati da uprkos svemu postoji veliki raskorak između marksističkog diskursa u njegovoj altiserijanskoj varijanti i stvarnosti, radničkog i studentskog revolta maja 1968. Drugim rečima, moje razmišljanje se ticalo konstatacije da se, na kraju krajeva, altiserijanizam svrstao protiv ovih pokreta, upravo zbog toga što su po njemu ti pokreti bili spontani, nesaobrazni sa naukom i uprljani ideologijom. Tako sam počeo da razmišljam o raskoraku između marksističke nauke i formi radničkog mišljenja, mišljenja pobune.
Kasnije, osamdesetih godina, u vreme vladavine socijalista, Francuska je poprište krupnih reformističkih tendencija, između ostalih reforme obrazovanja. Tih godina u toku je velika, živa polemika između dve struje: jedne, više-manje inspirisane sociologijom, koja kaže da je za favorizovanje jednakosti u školi, u neku ruku, potrebno smanjiti udeo znanja, prilagoditi znanje populaciji koja je „prirodno hendikepirana”. Druga razvija doktrinu „republikanaca” i zapravo kaže: „Ne idimo nikako tim putem, jedino znanje emancipuje, do jednakosti u školi se dolazi isključivo putem prenošenja znanja, nauke.”
U tom trenutku nastaje moja knjiga „Učitelj koji ne zna”, u kojoj preuzimam teze Žakotoa zasnovane na ideji intelektualne emancipacije, zaključkom da, pored sociologa, sa jedne strane, i republikanaca, sa druge, postoji i treći horizont.
Republikanci se sami tako nazivaju?
Da, to je bilo njihovo „zvanično ime”, bazirano na republikanstvu, „vrednostima Francuske republike”...
Da bi u međuvremenu preraslo u sarkozijanstvo...?
Upravo je baš to stanovište postalo danas ideološka matrica Sarkoziju. Republikanski laicizam je postao alibi za antimuslimanski rasizam. Republikanstvo se zasnivalo na tezi da je javna škola mesto prenosa znanja jednakog za sve i da znanje emancipuje. Moja teza se, nasuprot, zasnivala na stanovištu da obe struje – pristalice sociologije, kao i pristalice republike – polaze od istog principa, tj. nejednakosti, insistiranjem da je jednakost cilj do koga se stiže putem reforme škole ili škole same, da se tim putem mladi vode ka jednakosti.
Za kraj,koje je za Vas najsnažnije otkriće u radničkim arhivama?
Najveće otkriće je zaista bilo ono kada sam u arhivama zapazio belešku (u jednom biografskom rečniku radničkog pokreta) u kojoj je pominjan radnik Goni (Gauny), saradnik utopističke i sensimonovske grupe iz oko 1830. godine, koji je ostavio tekstove i svedočanstva o radu. Otišao sam da ih pronađem, misleći da ću naići samo na informacije o radu i radničkim uslovima.
Zaputili ste se,kuda?
U opštinsku biblioteku Sen Deni. Niko nije išao da vidi ta svedočanstva od kada su tamo ostavljena. Dakle, sto pedeset godina kasnije bio sam prvi (smeh). Iznenadilo me je što se apsolutno nije radilo o plačljivim opisima radničkih uslova. Bila su to pisma koje je Goni razmenjivao sa svojim prijateljem keramičarom, već uključenim u sensimonovsku zajednicu. Goni nije bio član, ali je prezentovao doktrinu opisujući svoj boravak, svoju nedelju na selu sa dvojicom prijatelja koji su tamo pošli da uživaju u prirodi, ali i da razvijaju metafizičke sisteme. Opisivao je slučajne susrete sa ljudima u krčmi, na primer s mesarom kome je potanko objasnio da je nehumano ubijati životinje (smeh), prenoseći tim slučajnim prolaznicima mišljenja sensimonovaca, pri čemu su ti neopozivi, pomalo brutalni ljudi uspevali da se sa njim raziđu u velikom prijateljstvu. Na primer, mesar im obećava da će biti manje divalj, manje krvoločan prilikom budućih klanja životinja itd. A sa druge strane, prijatelj keramičar priča Goniju o sastancima, pesmama, horovima u predvečerja na travi sensimonovske zajednice u Menilmontanu. Za mene je to bilo otkriće čitavog jednog osetilnog sveta. Ti ljudi nisu diskutovali o uslovima rada, nisu imali potrebu da samo komentarišu radničku bedu, već da žive kompletan život, život filozofa i pesnika. To otkriće je za mene imalo snagu šoka.
Bilo je to koje godine?
Godine 1971. Tekstovi su obuhvatali 1831, interval između dve francuske revolucije, 1830. i 1848. Veoma me je iznenadilo što se radilo o ljudima čiji su život transformisala ta tri dana revolucije u julu 1830. Na neki način ti radnici iz 19. veka bili su u istoj situaciji kao pariski studenti 1968. Živeli su trenutke promaljanja, stvarnosti naroda na ulici i tražili su njihovo produžavanje. Upravo je emancipacija za njih bila produžavanje tih trenutaka, izlaženje narodne, kolektivne moći na svetlost dana u različitim formama: radničkim kooperativama, pokretima narodnog obrazovanja, radničkim novinama, različitim formama radničkog izraza.
Ljubomir Jakić

26.06.10 Politika

Naglašavajući svoju vanpartijsku orijentaciju, Alen Badju (francuski filozof, matematičar, romansijer i dramaturg, osnivač Instituta za savremenu francusku filozofiju), u svom spisu 4. maja 1968. (izdavač Edicija Jugoslavija, Beograd, 2009), zaključuje da se istinska politika misli, a ne glasa. Toj ideji veran je više od 40 godina.
Skeptici i paranoici će odmahnuti rukom zaključivši kako alternativa ne postoji, i da je danas teško biti nezavisan, u poetičkom i političkom smislu. Na horizontu se ne javljaju velike ideje, pokreti koji bi konkurisali postojećim, pre je reč o alternativnim životnim stilovima pojedinaca.
Posle toliko halabuke, knjiga, članaka, emisija, diskusija, komemoracija i sl., možemo zaključiti da maj ’68. više ne postoji. U potpuno smo drugom svetu, piše Badju, situacija se potpuno izmenila, i stoga, možemo mirno održati komemoraciju nekoj lepoj mladosti.
Naime, objašnjava Badju, maj ’68. je danas zasigurno mrtav!
Istom se logikom služi i jedan od predvodnika studentskog bunta ’68. Forget May ’68, piše Kon Bendit. Danas, on je ordinarni političar, zamenik gradonačelnika Frankfurta na Majni. Liberterske ideje ’68, transformacija načina života, individualizam/egoizam, pretvorile su se u postmodernom društvenom sistemu u neku vrstu istorijskog epa, vizije koja mladima danas ima uglavnom značenje inspiracije. No, ipak ono što Badjua kao mislioca/čoveka/ svedoka ponajviše intrigira jeste pitanje kontradiktornih i komplikovanih hipoteza o kompleksnosti samih događanja maja ’68. I njihove veze sa sveprisutnim materijalizmom, strankom, državom i njenim sistemskim preobražajem.
Uistinu, postojala su četiri različita maja ’68. u Francuskoj.
Od revolta i pobune studentske i gimnazijske omladine, generalnih štrajkova oko velikih fabrika, velikim delom podstaknutim od strane sindikata, do prakse prinudnih uprava i razračunavanja sa rukovodećim kadrovima. Onaj najzanimljiviji, treći maj ’68, koga Badju naziva libertetskim majem, dotiče pitanja promene navika, ličnih sloboda, prava na identitet, ženski pokret i emancipaciju homoseksualaca. Pod tim on razume duboku transformaciju, projektovanu na dugi rok, međunarodnog prava – njegovog pojma i polja intervencije – raskrinkavajući pri tom granice aktuelnog diskursa o ljudskim pravima koji je formalan i često nekonsekventan samom sebi. Taj će diskurs takvim ostati sve dok zakon tržišta, nejednakost naučnotehnološkog i ekonomskog razvoja bude održavala sadašnju prilično efektivnu nejednakost. Sažeto, ukratko: potrebna nam je hrabrost ideje. Tzv. Velike ideje. Piše Badju.
Nije sada odveć teško zaključiti kako će se ovakva izdavačka formula Edicije Jugoslavija (uprkos ponešto anahronističkoj predodžbi vremena i različitosti geografskog prostora) izboriti za status kulturalističke koncepcije potreba i želja današnjeg čitaoca.
U svesci Emancipovani gledalac, Žak Ransijer zagovornik je autorizacije znanja van ustaljenog mesta: nauke van akademizma, proletarijata van partije, škole van didaktizma. Knjigu pod nazivom Učitelj koji ne zna Ransijer je napisao imajući u vidu ekscentričnu teoriju i singularnu sudbinu Žozefa Žakotoa, koji je početkom devetnaestog veka izazvao skandal! Tvrdeći da neko ko ne zna može da podučava nekog drugog koji takođe ne zna o onome sa čim ni sam nije upoznat, Žakoto je proglasio jednakost inteligencija suprotstavljajući intelektualnu emancipaciju podučavanju ljudi. Njegove ideje su sredinom veka u kome je živeo potonule u zaborav.
Međutim, ove ideje su bile osnovno polazište Ransijera za vezu između misli o intelektualnoj emancipaciji i pitanja današnjeg gledaoca; u širem kontekstu o raspravi između umetnosti i politike. Višeznačnost ovakve i sličnih stilskih vežbi savremenih mislilaca podstakla je Ransijera da u svoja razmatranja uključi sve forme spektakla, dramsku akciju, ples, performans i slična smeštanja tela pred okupljenom publikom. Nazovimo to paradoksom gledalaca. Ne postoji pozorište bez gledalaca; Iako, lakanovski govoreći, problematika užitka nije kompatibilna s klasičnom levom kritikom reklamiranja – ona omogućava novu artikulaciju problematike tržišne ekonomije i novo razumevanje funkcionisanja kulture u sadašnjem vremenu. No, biti gledalac, kažu kritičari, loša je stvar. Pre svega, gledati je suprotno od znati. Gledalac se nalazi naspram neke pojave, ne poznajući njen proces proizvodnje niti stvarnost koja iza nje postoji. Drugo, posmatranje je suprotno delovanju. Gledalac ostaje nepokretan na svom mestu, pasivan. Da zaključimo: biti gledalac znači istovremeno biti razdvojen od sposobnosti saznanja i od mogućnosti delovanja. A po Giju Deboru, suština spektakla je njegova spoljašnost. Spektakl je carstvo gledanja, a gledanje je odricanje od vlasti nad sobom.
U potrazi za novim putevima i vizijama komuniciranja između kultura su i Razmišljanja jevrejskog lingviste: jedna forma otpora, Viktora Klemperera. U predgovoru ove sveske Edicije Jugoslavija, Izabel Vodoz pominje da se Klemperer, filolog i romanista u nemačkom smislu te reči, bavio istraživanjima francuske literature, posebno perioda prosvetiteljstva.
Podsećajući na versku tradiciju, Klemperer navodi obred, po kome alatka kada postane nečista, Jevreji je pročišćavaju zakopavajući je u zemlju. Tako bi mnoge reči koje je koristio nacizam, a poneke i zauvek, morale da nestanu u masovnoj grobnici.
Klemperer (Beležnica jednog filologa, 1946) u stvari, ne poseduje niti jednu od osobina naivnog lingviste koji krči put najnaučnijim analizama. Jedna od premisa na kojoj zasniva svoja razmišljanja jeste Šilerov dvostih u kome ovaj vređa nekog diletanta koji zamišlja da je veliki pesnik jer, vođen jezikom visoke kulture koja misli i stvara umesto njega uspeva da napiše jedan stih. Što se tiče druge, jezik je važniji od krvi, koju preuzima od Franca Rozencvajga, i koju smešta u kontekst tog vremena. Odnosno, ono što, po Klempereru, čini relativnu novinu nacističkog antisemitizma je to što razlika između Jevreja i nejevreja nije više pripisana problemu religije, već problemu krvi.
Dakle, drama njegovog vremena je što se veliki broj među njima progresivno asimilovao i što su, s obzirom da naprasno bivaju odbijeni za nemački identitet, usled rasizma upućeni na jevrejski, u kome se više ne prepoznaju. To što se književnost poziva na poetiku koja više ne pripada poetičkim rodovima, nego upućuje na celovitost jezika i njegovu mogućnost da od bilo čega stvori umetničko delo, stvar je retorike. Bavim se svetom sumnjivog koji izlažem kao takav, piše u svom delu Žak Ransijer. Poetika znanja pokušava da razluči odnos između činjenice da je književnost umetnost jezika koja više nije normirana nikakvim pravilom te pokreće poopštenu poetiku – i proizvodnje diskursa društvenih nauka sa svojim načinima stvaranja istinitog. Poetika se konačno suprotstavlja retorici.

Mirjana Marinšek Nikolić